Gde ja stadoh, ti produži

Pre neki dan, tačnije 27. jula, predsednik Aleksandar Vučić najavio je potpisivanje sporazuma o izgradnji brze pruge Beograd–Niš, kojom će se do Niša stizati za sat i 20 minuta. Kao vest iz vremeplova. Tačno pre trideset godina, negde oko osnivačkog kongresa SPS-a 16. jula 1990, zajedno s obećanjem Slobodana Miloševića o švedskom standardu u Srbiji, počela je i priča o projektu „Brze pruge Srbije“. Bio je to i zvanični zadatak prve vlade Srbije čiji je premijer bio Dragutin Zelenović, posle prvih višestranačkih izbora u decembru 1990. godine.

Valjalo bi te trodecenijske brze pruge Srbije od prvog do 12. skupštinskog saziva imati na umu svaki put kad se u kafanama i na društvenim mrežama zapodenu dokone priče kako je Slobodan Milošević bio „gospodin čovek“ u poređenju s Aleksandrom Vučićem.

Odnekud je zavladalo i uverenje da su u „Slobino“ vreme, za razliku od Vučićevog, mediji bili „ipak slobodniji“, da za zaposlenje nije (uvek) bila potrebna partijska knjižica, da je imao i „bolji kadar“ nego Vučić, da je javnost ignorisao, „ali joj se nije rugao“, da je postojala alternativna (kulturna, politička, društvena) scena u kojoj su utočište mogli da nađu svi koji su drugačije mislili i govorili, dok danas takva scena ne postoji. A bili smo i mlađi i lepši, je l’ da, uprkos tome što se za vreme Miloševićevog režima u Srbiji raspala Jugoslavija i protutnjala četiri građanska rata – onaj u Sloveniji, pa u Hrvatskoj, BiH, i rat sa UČK i NATO-om. Mladost nam je ulepšana i hiperinflacijom i platama od dve marke, benzinom u plastičnim flašama, kriminalom po ulicama, zajmom za Srbiju i opljačkanom deviznom štednjom. I koječime još.

NAJVIŠI RAST U EVROPI

Potreba da se današnja vremena porede sa devedesetim godinama prošlog veka potpuno je logična. Dok se ovaj tekst piše, po društvenim mrežama se deli video-klip Miloševićevog govora od 22. maja 1997. u Aranđelovcu. Tadašnji predsednik Srbije posetio je Fabriku „Knjaz Miloš“ i rekao „da će ove godine naša zemlja imati najvišu stopu (privrednog) rasta u Evropi“. Ilustracije radi, tada su u Miloševićevoj pratnji bili Milorad Vučelić i Živadin Jovanović, potpredsednici SPS-a, Mihalj Kertes, direktor Savezne direkcije carina, Nedeljko Šipovac, savezni ministar za poljoprivredu, Dragan Tomić, ministar koordinator.

foto: draško gagović

„Imaćemo dvostruko veću stopu rasta od najviših stopa rasta u Evropi. Mi želimo da sada kada smo oslobođeni pritisaka, stignemo ono što nam je bilo onemogućeno. Čak i ove godine u prva četiri meseca mi imamo blizu osam posto stopu rasta uprkos pokušajima destabilizacije naše zemlje početkom ove godine“, ređao je Milošević. O „destabilizaciji“ tj. svakodnevnim studentskim i građanskim protestima koji su trajali skoro tri meseca zbog izborne krađe, rekao je da nije ni prva ni poslednja: „Mi smo svedoci da je više godina, upravo zato što je naša zemlja vodila principijelnu politiku i nastojala da sačuva mir, ali istovremeno da odbrani vitalne nacionalne interese srpskog naroda, ona bila izložena ogromnim do sada u istoriji, rekao bih, neviđenim pritiscima. I ti pokušaji određenih spoljnih faktora uz pomoć određenih unutrašnjih faktora nastojali su da sruše sadašnji režim u Srbiji iz jednog veoma prostog razloga, a to je zato što je taj režim narodni režim i zato su želeli da ga sruše.“ (kurziv, Z.D.)

Treba li čitaocu „Vremena“ citirati rečenicu Aleksandra Vučića od, recimo, 30. jula ove godine o „najvećem privrednom rastu u Evropi“ koju aktuelni predsednik ponavlja svaka tri-četiri meseca? Ili o „pritiscima“ na Srbiju i „spoljnom faktoru“ od 8. jula ove godine? Evo bar jedne: „Nikome nećemo dozvoliti da uništi mir ni stabilnost, to nećemo dozvoliti nikome iznutra ni spolja, koji misle da ne znamo s koliko su prstiju juče bili umešani“, rekao je Vučić komentarišući događaje s protesta 7. jula ove godine u Beogradu i opet je izgledalo kao da čita vest iz vremeplova.

foto: sava radovanović / tanjug

Sličan vokabular dvojice lidera godinama već uveseljava onlajn društvo u Srbiji, a poređenja dva autoritarna režima obično su u funkciji traženja odgovora na koji način se takav režim demontira. Onaj prvi, baš zato što postoji i ovaj drugi, očigledno nije demontiran, pa se u prebrojavanju grešaka Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, onlajn i ostali analitičari vrte u začaranom krugu da li je demokratizacija u Srbiji ikada počela i kada je, ako je počela – prekinuta. Iako su po mnogo čemu okolnosti iz Miloševićevog i Vučićevog vremena vlasti neuporedive, prosta je činjenica da kada sad već sredovečni građanin Srbije kaže: „Nikad nije bilo ovako loše“, on pamti samo još „najgore“ devedesete, iz razloga čisto biološke prirode. Ponekad, međutim, pod pritiskom sadašnjosti i te „najgore devedesete“ prošlog veka ako ne postanu „bolje“, makar prestaju da budu „gore“ od druge decenije 21. veka u Vučićevoj Srbiji. Imaju li dva lidera više sličnosti ili razlika?

MILOŠEVIĆ S MIROM, VUČIĆ SAM

Sociolog Srećko Mihailović na početku svog komentara za „Vreme“ kaže da je „Milošević radio u paru sa Mirom, a Vučić radi sam“: „Ne treba potcenjivati ni ovu razliku iako je ona sporedna u odnosu na ostale razlike. Milošević je 1990. godine imao na raspolaganju 194 poslanika, a Vučić 2020. šestoro manje, tek 188. Doduše, Milošević je u skupštini imao opoziciju koja je imala (čak) 56 poslanika, dok Vučić, na žalost njegovu, nema nikoga da mu u skupštini oponira.“

Prvi skupštinski saziv iz 1991. i poslednji, ovogodišnji 12. skupštinski saziv, zgodni su za poređenje kao zeniti vlasti dvojice lidera. Slobodan Milošević još od 1987. tj. Osme sednice Saveza komunista Srbije, pa čak i godinu pre, preuzima vlast u Srbiji, čime počinju „pripreme“ za trijumf na prvim višestranačkim izborima, koji se nikad više nije ponovio u njegovoj vladavini. Socijalistička partija Srbije 1990. nastala je ujedinjenjem dveju najbrojnijih političkih organizacija u tadašnjoj Srbiji: Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, kao republičkih delova SKJ i SSRNJ, a Milošević je godinama pred prve izbore pripremao i nacionalnu kartu na koju je odigrao.

Aleksandar Vučić je, međutim, „trijumfovao“ na poslednjim, junskim izborima ušavši u devetu godinu svoje vladavine, i u tome su mu pomogli epidemija usred koje su izbori održani, ali i značajan deo opozicije i građana koji su bojkotovali te izbore.

Sociolog Mihailović uočava još jednu razliku između vladavine A.Vučića i S.Miloševića: „Zalažem se za poređenje onih kojima se vlada, a ne onih koji vladaju. Ako to učinimo, videćemo da Vučić ima narod kojim je lakše vladati, narod gunđa, ali se ne buni. Milošević je imao barem dve pobune (9. mart i 1996/97) pre one finalne, treće, početkom jeseni 2000.“

Politikolog Cvijetin Milivojević u razgovoru za „Vreme“ kaže da Milošević i Vučić imaju različite strategije komuniciranja: „Milošević nije bio sklon javnom nastupu i nije bio ni bogzna kako talentovan za to, imao je uprošćene, pomalo birokratske rečenice. Svojom pojavom i govorima nije mogao da animira mase, osim u dramatičnim situacijama. Ali, on nije proizvodio dramatične situacije samo da bi sebi nabacio zicer kako bi poentirao nekim dobrim govorom. Nema više od četiri ili pet Miloševićevih govora koji se pamte. Ali, on nije imao mnogo govora, on nije imao ni intervjue, on je izbegavao javne nastupe. Dobiti intervju od Miloševića bilo je nemoguće, ne samo opozicionim medijima, nego i režimskim, koji su mu bili više nego naklonjeni.“

Vučić, za razliku od Miloševića, izmišlja događaje, dodaje Milivojević, ne može da živi bez pojavljivanja u medijima. Ali, pre svega medijima koji ne pitaju previše ili ga pitaju kao da čitaju pitanja koja im njegov štab izdiktira.

MILOŠEVIĆ JE IMAO DISIDENTE

„Otuđenje od naroda“ bila je najčešće spominjana kritika na račun Slobodana Miloševića. U javnosti se nije pojavljivao, a dolazak u skupštinu se svodio na to da odmah posle svog govora – ode. Pavić Obradović, velika nada SPS-a, jedan od četiri potpredsednika prvog saziva Skupštine Srbije 1991, ali i vrlo brzo disident (1992. izašao iz SPS-a), u intervjuu za „Vreme“ 1999. godine takvo njegovo ponašanje tumači nespremnošću da sluša ljude koji drugačije razmišljaju: „Od početka se ponašao kao predsednik države u kojoj žive samo građani članovi SPS-a. Svi ostali, koji su pripadali drugim političkim opcijama, za njega su bili građani drugog reda.“

Obradović, inače brat Vuka Obradovića, general-majora JNA i jednog od lidera DOS-a, rekao je da je Miloševićeva velika greška bilo to što je dozvolio da budu sklonjeni ljudi koji su najviše doprinosili podizanju rejtinga socijalista, zapravo oni koji su mislili svojom glavom: „On se već tada okružio raznoraznim klimoglavcima, sumnjivim tipovima, svakovrsnim mafijašima. Još te 1991. Milošević se ponašao i kao predsednik Srbije, i kao predsednik skupštine, vlade, i kao čelni čovek svih oružanih snaga i TO, preko Bore Jovića i kao šef savezne države. On je bio sve. Iznad naroda i iznad svih državnih institucija“, reči su Pavića Obradovića („Vreme“, 2. oktobar 1999).

Na koji način se još na početku vlasti Milošević ponašao prema svojim saradnicima, primer je i Obradovićeva politička sudbina. Na kongresu stranke 1992. na kojem je bio i Milošević, Pavić Obradović je rekao nekoliko stvari: da se Milošević retko obraća javnosti „u tako složenim trenucima u kojima je zemlja grcala“, da je nefleksibilan prema opoziciji, da nije predsednik samo SPS-a nego i svih građana države, i da je kadrovska politika koja je vođena katastrofalna. „Već tada oko njega su bile razne Brace, Mede, Bidže, Rake, Badže, Žmigavci, Zeke… Kao ilustraciju lošeg vođenja kadrovske politike naveo sam i predlog da se za člana Izvršnog odbora SPS-a izabere Milorad Vučelić, koji je tada bio direktor RTS-a. Pitao sam zašto se to radi, s obzirom na to da smo već trpeli mnoge udarce zbog jednopartijskog karaktera državne TV. Umesto da se ta pozicija učini neutralnijom, Vučelić je gurnut u Izvršni odbor SPS-a, čime se transparentno dokazivalo ko kontroliše TV“, rekao je Obradović u intervjuu za“Vreme“. Posle kongresa, ukinut je predmet koji je Obradović predavao na Mašinskom fakultetu u Nišu.

Cvijetin Milivojević ovaj i neke druge primere, slučaj Borisava Jovića, pa akademika Mihaila Markovića, ideologa SPS a, Jovice Stanišića, načelnika SDB-a ističe kao dokaze da je kod Miloševića bilo „više autonomnosti“, da je u SPS-u bilo više ljudi koji su smeli nešto da kažu, da se usprotive, da urade po svom, nešto što je u Vučićevom SNS-u danas nezamislivo. „Za vreme Miloševićeve vlasti ljudi su izlazili iz SPS-a, okretali se od njega, bilo je disidenata. Od predsednika ustavnih sudova, gradonačelnika Beograda, mnogih ministara, da ne govorimo o funkcionerima stranke Mihailu Markoviću, Joviću… Stanišić je kao šef DB-a imao autonoman status, Milošević ga je smenio, ta činjenica upravo govori o tome. Kad se JUL inkorporirao u vlast bez izbora, preuzeo je kadrovsku politiku. Rade Marković je bio izbor Mire Marković, a ne Miloševića, doduše, oboje su mrtvi pa ne mogu da demantuju. Stanišić je bio autonomna ličnost. Marković je bio izvršilac, po naređenju. Mene Marković više podseća na ove Vučićeve poslušnike nego Jovica Stanišić. Zamislite, recimo, rat u okruženju i sad Bata Gašić pregovara sa Amerikancima i Francuzima o puštanju zarobljenih francuskih vojnika, kao što je to mogao Stanišić. To je potpuno neshvatljivo danas. On je pregovarao o stvarima za koje nije imao Miloševićevu saglasnost.“

KADAR

Miloševićev prvi kadar bili su ljudi iz Saveza komunista Srbije. I to jesu bili oni uspešni u svojim profesijama, i verovatno je odatle izašlo da je Milošević imao „i bolji kadar od Vučića“. Recimo, u tom prvom skupštinskom sazivu iz 1991. godine, prema podacima Dokumentacionog centra „Vremena“, bilo je najviše lekara i stomatologa – 51, a samo iz SPS-a – 39. Bilo je među SPS-ovim poslanicima i 24 pravnika i trojica advokata, 29 inženjera, 23 ekonomiste, po jedan glumac i novinar, dva poljoprivrednika. Današnjem 12. skupštinskom sazivu je teško utvrditi „krvnu sliku“, ali recimo, među naprednjacima kao najbrojnijima ima 68 diplomiranih, 31 master, 9 magistara, 18 inženjera, 7 advokata, 17 profesora i jedan lekar. Kao i u sve u državi, postoji nepoverenje i u poslanike novog parlamenta, pre svega u način na koji su stekli diplome i na kojim fakultetima. „Poslanik mora da bude izuzetna ličnost, a mi ovde toga nemamo. Mi u parlamentu imamo i nesvršene studente i ljude sa sumnjivim diplomama“, rekao je nedavno profesor Čedomir Čupić.

foto: a. anđić

„Kad imate takve saradnike, spornog integriteta, stručnog, moralnog, političkog, koji na jednoj strani gledaju u njega kao u božanstvo, a na drugoj strani su oni koji su ucenjeni njegovom fiokom, i znaju da o njima sve zna, i da je, gledajući iz njihovog ugla, on taj koji nije kupio fakultetsku diplomu, on taj koji nije izmislio studiranje, on taj koji nije imao plagirani doktorat… onda je razumljivo zašto ti ljudi pristaju na ponižavanje“, objašnjava Milivojević.

Čim je došao na vlast, Vučić je preuzeo koordinaciju svih službi bezbednosti (nasledivši Miodraga Mikija Rakića, šefa kabineta predsednika Tadića). Od tada je mogao da manipuliše informacijama. Političke sudbine Ivice Dačića, Zorana Babića, Siniše Malog i mnogih drugih zavise od njegovih saopštenja, uveren je Milivojević. On podseća na poslednju konferenciju za novinare kada je Vučić opet imao nešto dramatično da saopšti. A nije saopštio ništa novo, opet brojke i slova, prosperitet, rast, brze pruge. Zato, bez pardona, kandidata za budućeg premijera, sadašnjeg ministra privrede i ministra zdravlja stavio je da sede pored njega, s leve i sa desne strane i oni ne kažu ništa tokom cele pres-konferencije. „To govori o psihološkom profilu Aleksandra Vučića“, kaže Cvijetin Milivojević.

MEDIJI

Nema sumnje da je Vučić usavršio Miloševićeve metode autokratskog vladanja od pretnji, zastrašivanja i batina koji su uvek proporcionalni rejtingu vladajuće stranke i njenog predsednika, preko catch all „državotvorne politike“: desničar, levičar, rusofil, germanofil po potrebi, zatim gušenja nezavisnih medija i medijske propagande po onoj Staljinovoj: „Štampa je najoštrije i najjače oružje naše partije“ – samo višestruko ojačanoj televizijom, tabloidima, internetom, sajtovima, portalima i društvenim mrežama. Posvećeno i neprekidno rasturanje opozicije na svaki mogući način takođe je Vučiću i Miloševiću jedna od upečatljivih zajedničkih osobina. Aleksandar Vučić je, uvek treba podsetiti, bio Miloševićev ministar informisanja i tada je naučio kako se sprovode odluke šefa i to u vreme bombardovanja i vanrednog stanja u Srbiji. Kaznama po Zakonu o javnom informisanju, koji je donet za vreme Vučićevog ministrovanja, mnogi mediji devedesetih su praktično uništeni. Kada porede Miloševićeve devedesete i Vučićevih prvih osam godina vladavine, novinari koji su iskusili oba vremena reći će da je jedina razlika u tome što ova vlast novinare ne ubija. Ali, pre samo mesec dana u nemirima u Beogradu, novinari su bili glavna meta brutalnih napada državnih huligana.

Slobodan Milošević je uspeo da bude evropski i svetski problem, dok Aleksandar Vučić to nije. On ne deluje čak ni kao regionalni problem, već pre svega samo kao naš problem. Zato se ceo svet upregao da svrgne Miloševića kad je trebalo, sredstva se nisu birala od sankcija, preko finansiranja medija i nevladinih organizacija do NATO-bombardovanja i Haga. Kako sada stvari stoje, Vučić može da bude politički sklonjen samo iznutra. Jer deluje da je on isključivo unutrašnje pitanje Srbije. Kada će otići u političku prošlost, zavisi i od onih koji će mu se suprotstaviti. Na Miloševića su i iznutra jurišali ljudi koji su uživali neuporedivo više poštovanja nego što je to slučaj sa današnjom opozicijom. Da li su Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Vuk Drašković imali neuporedivo veće organizacione i liderske sposobnosti ili je malo i do građana, o čemu razmišlja Srećko Mihailović?