Fleksibilna solidarnost

Pre sedamdeset dve godine, 20. juna 1951, usvojena je u Ženevi Konvencija o statusu izbeglica. Cilj je bio dvostruk, s jedne strane odgovoriti na izbegličku krizu koja je zahvatila Evropu, a sa druge ostaviti u nasleđe generacijama koje dolaze tekst koji bi služio kao podsetnik da se izbeglica ne postaje iz želje, već potrebe. Svakog 20. juna, na Svetski dan izbeglica, imamo priliku da se zapitamo šta smo postigli za ove sedamdeset dve godine.

Pravo je pitanje šta bi tvorci Konvencije o statusu izbeglica sada mislili o svemu. Danas, više od sedam decenija kasnije, kada govorimo o izbeglicama Evropa je ponovo u centru pažnje. Sa jedne strane zbog rata u Ukrajini, ponovo je evropski čovek taj koji je prinuđen da se poziva na Konvenciju. Sa druge, zbog dogovora postignutih u Evropskoj uniji zbog izbeglica sa drugih kontinenata.

REFORMA MIGRACIONE POLITIKE EU

Nakon višegodišnjih pregovora, 8. juna 2023. godine ministri unutrašnjih poslova iz dvadeset sedam država članica postigli su dogovor o reformi koja se tiče migracione politike EU. Dogovor predviđa dve ključne promene u samom pristupu izbeglicama. Prva je stvaranje centara na spoljnim granicama EU. Centri bi imali kapacitet da prime godišnje oko 120.000 osoba, i u njima bi se odvijali ubrzani postupci utvrđivanja prava na azil. Ukoliko se, pak, proceni da osoba nije u potrebi za međunarodnom zaštitom, predloženo je da se, u narednih šest meseci, vrati ili u zemlju tranzita ili u zemlju porekla.

Druga promena koja je predviđena ovim dogovorom jeste stvaranje jednog novog mehanizma unutar EU, koji za cilj ima promociju solidarnosti među državama članicama. Naime, “fleksibilna solidarnost”, kako se naziva u dogovoru, predviđa obaveznu podršku zemljama članicama čiji su sistemi azila preopterećeni. Taj mehanizam je zamišljen po principu da ukoliko određena država članica trpi veliki pritisak uzrokovan migracijama, ostale države članice priskoče u pomoć i u svoje zemlje prime, kako je u dogovoru navedeno, migrante. One države koje bi odbile da budu solidarne, bile bi prinuđene da plate kaznu od 20.000 evra po osobi.

Predlog koji je proistekao iz dogovora ministara unutrašnjih poslova će se sada naći na dnevnom redu Evropskog parlamenta (EP), koji ima mogućnost i da taj predlog izmeni. Ono što je svakako zabrinjavajuće jeste što se u ovom predlogu izostavlja važnost solidarnosti na celom kontinentu. Prema predlogu ministara, trebalo bi da zemlje članice EU budu te koje će donositi odluku o bezbednim zemljama. Uzimajući u obzir da će za veliki broj osoba koje se budu našle u tim centrima upravo Srbija biti zemlja tranzita, velika je verovatnoća da se ova reforma negativno odrazi upravo na naš sistem azila.

UGROŽAVANJE PRAVA NA AZIL

Čini se kao da su ministri, prilikom pregovora, potpuno zanemarili postojanje međunarodnih normi u ovoj oblasti. Ukoliko se ovaj predlog usvoji od strane EP to bi, u određenim situacijama, za posledicu imalo direktno nepoštovanje Konvencije. Ono što je poražavajuće jeste činjenica da ministri nisu svesni u kolikoj meri ovaj predlog ugrožava pravo na azil. Deluje kao da predložene promene za cilj imaju da povećaju efikasnost i poboljšaju sisteme, potpuno zanemarujući svrhu institucije azila. Štaviše, ovakav predlog u centar pažnje stavlja efikasnost, a zaboravlja da je suština azila zbrinjavanje osobe koja nema kud.

Uz to, princip koji je istinski ugrožen jeste princip non–refoulementa. Ovim principom zabranjuje se vraćanje izbeglice u zemlju u kojoj bi joj život bio ugrožen. Ubrzanim postupcima povećava se verovatnoća za grešku, i ukoliko ne bude postojala kontrola tih postupaka, greške bi bile kobne po izbeglice. Konvencijom o statusu izbeglica, predviđen je čitav set prava koji se ne tiču samo azila. Naime, svaka izbeglica ima pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, rad, putne isprave. Ovaj predlog bi morao i tome da posveti pažnju.

Važno je istaći da UNHCR konstantno ističe važnost politike održivih rešenja. UNHCR održivo rešenje definiše kao ono koje izbeglicama omogućava bezbedan i dostojanstven život. Tri stuba te politike jesu dobrovoljni povratak, integracija i preseljenje. Ne deluje da se postignuti dogovor među ministrima bavio ovim stvarima. Srž predloga su brzo i efikasno sprovođenje postupka azila, i premeštanje onih koji ne ispunjavaju uslove. Interesantno je da ovaj predlog ni na koji način ne govori o inkluziji tražilaca azila.

Uz sve navedeno, bitno pitanje jesu i deca. Veliki broj dece bez pratnje prolazi kroz našu zemlju i odlazi put EU. Njihova prava zagarantovana su Konvencijom o pravima deteta, koja predviđa da se u svakoj situaciji mora gledati najbolji interes deteta. Ohrabrujuće je da se ovaj predlog neće ticati dece bez pratnje.

ŽELJE I REALNOST

Ukratko, iako nova reforma EU sistema azila predstavlja značajan korak u suočavanju sa izazovima migracija, ona mora biti sprovedena na način koji poštuje prava i standarde postavljene u međunarodnom izbegličkom pravu. Ključno je da EU osigura da promene ne narušavaju principe Konvencije o izbeglicama i ljudskim pravima.

U praksi, jedini način da se Konvencije očuva je da ovaj predlog bude sproveden u delo savršeno. Države moraju biti jedinstvene i odlučne u sprovođenju ovog plana. Ono što svakako ne govori u prilog tome jesu podele koje su se već dogodile. Naime, Mađarska i Poljska su otvoreno bile protiv ovog predloga. Geografski gledano, ove dve zemlje su upravo one koje se nalaze na spoljnim granicama EU. Takav stav svakako ne može biti ohrabrujući, pogotovo ako se uzme u obzir je upravo Mađarska ta koja je podizanjem ograde sahranila ljudska prava na granici svoje države. Takva praksa se već negativno odražava na našu zemlju, povećava se broj ilegalnih prelazaka, pospešuje se krijumčarenje, što je u protekloj godini dovodilo i dovodi do sukoba između krijumčarskih grupa. Odbijanje Mađarske da prihvati ovakav predlog, u slučaju njegovog usvajanje, bi zasigurno dovelo našu državu u nezavidan položaj.

Tema Ukrajine u isto vreme daje nadu i rastužuje. Naša država spremno je dočekala sve izbeglice iz Ukrajine, svaka osoba koja je iz te zemlje pobegla u Srbiji ima pravo na privremenu zaštitu. Postavlja se pitanje zašto tako nešto nije bilo moguće da se sprovede u delo za državljane Sirije ili Avganistana. Nakon sedamdeset dve godine, čini se kao da je tema izbeglica postala upravo ona koja deli, a baš bi oko nje trebalo biti jedinstven. Evropski čovek je osetio na svojoj koži šta znači biti izbeglica, ali kao da i dalje kuburimo sa problemom da osvestimo da izbeglica može biti i neko izvan našeg kontinenta. Mediji i dalje imaju problem sa razlikovanjem migranata od izbeglica, nikada se do sada nije čulo – a ne bi ni smelo – za osobu iz Ukrajine da je migrant, dok je za nekoga iz Sirije to postala svakodnevica.

Da zaključimo, na Starom kontinentu se ponovo ratuje, tema izbeglica meta je manipulacija i uzrok podela, čini se kao da smo na početku. U nadi da ćemo 73. rođendan Konvencije proslaviti bez rata i ograda, srećan nam Svetski dan ­izbeglica.