Finansijski vodič kroz parlament

Kao i pred svake izbore, tako se i pred ove vodi priča o tome koliko poslanici i stranke dobijaju i koliko će tek da dobiju para za svoj rad. Mada stranke dobijaju neuporedivo više para od poslanika, često je novac koji dobijaju poslanici u prvom planu. Tu se izdvajaju dve škole mišljenja.

Najpre: poslanici su previše plaćeni. Teško je suprotstaviti se ovom stavu. Ako bi Skupština sa 250 poslanika trebalo da bude zakonodavno telo koje kontroliše rad Vlade Srbije i donosi zakone prema potrebama građana, onda, zbilja, poslanici – čast retkim izuzecima – nisu zaslužili ni ovo što primaju. Jer, koliko zaista zaslužuje mesečno neko ko, na primer, dođe, odsedi u Skupštini koliko treba i glasa „za“ kad čuje zvono Maje Gojković?

Ili, neko ko – još gore od prethodnika – dođe, javlja se stalno za reč, u govorima bude drzak, agresivan, bezobrazan (u izvornom značenju bez obraza); ko koristi vreme koje je dobio da optužuje razne ljude za neke užasne stvari, znajući da mu nakaradan sistem imuniteta pruža mogućnost da kaže sve o svakome i da za to ne bude pozvan na odgovornost? Pa onda i on glasa na zvono Maje Gojković.

No, postoji i suprotan stav koji kaže da su poslanici malo plaćeni. I zbilja, sramota je da (formalni) predstavnik građana, član najvišeg zakonodavnog tela za svoj rad mesečno dobija osnovnu platu od tek oko 650 evra – uz ostale pogodnosti (poslanički dodatak, besplatan prevoz, dnevnice, naknadu troškova prenoćišta…). Jer, osnovna poslanička plata je nešto malo ispod 77 hiljada dinara.

IMA SE, MOŽE SE

Ipak, budžetom je predviđen mnogo veći novac za stranke nego za poslanike.

Prema Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, za redovan rad političkih subjekata (onih koji imaju poslanike/odbornike, a oni koji nemaju ili su se tek pojavili kao nova opcija – nek crknu) iz budžeta se izdvaja 0,105 odsto poreskih prihoda – republičkog za poslanike u Skupštini, pokrajinskog i lokalnih budžeta za odbornike. Ovo znači i da iznos koji stranka/pokret dobijaju „po glavi“ poslanika koji uđe u Skupštinu nije fiksni – zavisi od toga koliko je budžetom predviđeno poreskih prihoda.

Tako, rebalansom republičkog budžeta iz aprila, ovih nešto više od 0,1 odsto poreskih prihoda znači oko 1,11 milijardi dinara koji idu političkim subjektima u Skupštini od 2016. godine i onima koji će ući u parlament nakon izbora 21. juna. Ako ovaj iznos namenjen političkim subjektima u Skupštini podelimo sa brojem meseci (12) i brojem poslanika (250), možemo ugrubo doći do prosečnih 370.965 dinara (oko 3.150 evra) koliko partija dobija po poslaniku – mesečno.

Ova računica ipak nije najtačnija jer je zakonom predviđeno da se u raspodeli sredstava do pet odsto glasova množi koeficijentom 1,5, a broj glasova preko pet odsto množi koeficijentom 1.

Prevedeno, do pet odsto svaki glas se računa kao 1,5 glas, a preko pet odsto kao jedan glas. Koalicija koja je osvojila pet odsto (npr. Čeda-Boris-Čanak ili koalicija DSS-Dveri) dobijala je 7,5 odsto sredstava, dok je koalicija Srpske napredne stranke na svojih prvih 5 odsto glasova dobijala 7,5 odsto sredstava, a iznad pet odsto – ostatak do 48,25 odsto, koliko su osvojili ukupno. To u slučaju koalicije oko SNS znači da dobijaju 7,5 odsto sredstava na prvih pet odsto glasova i još 43,25 odsto sredstava na ostatak glasova – ukupno skoro 51 odsto svih sredstava namenjenih parlamentarnim strankama.

O tome koliko je SNS (sam, bez koalicije) dominantan u odnosu na ostale stranke kada je reč o sredstvima iz budžeta, govori podatak iz 2018. godine (poslednji finansijski izveštaj SNS) – od ukupno 1,04 milijarde dinara namenjenih redovnom radu stranaka, SNS je te godine dobila 370 miliona (koalicioni partneri ne ulaze u ovu računicu). Kada uključimo i sredstva iz kampanje za beogradske izbore, kao i svu silu donacija i prihoda iz gradova i opština, SNS je te 2018. „izašao“ na čak 620 miliona dinara, odnosno oko 5,3 miliona evra prihoda.

Valja se podsetiti da je zakon o finansiranju promenjen 2014. godine i to tako što je strankama omogućeno da novac namenjen redovnom radu koriste u kampanji, kao i mogućnost da stranke kupuju nekretnine. Tako je, prema finansijskim izveštajima, SNS 2016. godine imao nekretnine u vrednosti od 13,1 milion dinara, a dve godine kasnije u svom vlasništvu imao je nekretnine u vrednosti od 178,5 miliona dinara.

Omogućavanje ove dve stvari izmenom zakona 2014. napravilo je ogromnu prednost parlamentarnih stranaka u odnosu na vanparlamentarne, a posebno stranke sa najvećim brojem poslanika u odnosu na ostale.

KUPOVANJE CIGLE

No, daleko od toga da su budžetska sredstva sve ono što stranke prihoduju. Podsetimo se čuvene – i još uvek od strane Tužilaštva neistražene – prakse da više hiljada ljudi, od kojih su neki korisnici socijalne pomoći, uplaćuje po 40.000 dinara kao donaciju SNS-u. Tako je, pred beogradske izbore 2018. godine skoro 1500 ljudi dalo oko 55 miliona dinara donacije za SNS – niko od njih nije dao ni paru više od 40.000 dinara.

Isto tako, pred predsedničke izbore 2017. – kada je SNS imao prihode od čak 1,3 milijarde dinara – skoro 7.500 ljudi je sasvim slučajno i samo od sebe dalo prilog za SNS, tako da niko nije dao više od 40.000 dinara, osim Velibora Jovanovića iz Kruševca, koji je SNS-u poklonio nekretninu od 156 miliona dinara. Dabome, bez reakcije Agencije za borbu protiv korupcije.

Sam predsednik Vučić je u novembru 2017. godine u antologijskoj izjavi za Insajder objasnio da on ne zna kako to ide sa tih 40.000 dinara, ali da ide otprilike ovako:

„Sad ću da Vam objasnim kako. Sedimo nas dvoje, i bude tu i neki treći čovek. Ja ne znam da li je to tako, al’ pretpostavljam – ja kažem: ‘A ja hoću da dam 800 evra, ali ja ne mogu da dam 800 evra, dozvoljeno je to. Evo ti, izvoli novac, molim te, plati za našu stranku’“, rekao je tada Vučić.

Podsetimo, član 13. Zakona o finansiranju političkih aktivnosti govori upravo o ovakvim stvarima kada kaže da je zabranjeno „davanje priloga političkom subjektu preko trećeg lica“ i da je zabranjeno „prikrivanje identiteta davaoca priloga ili iznosa priloga“ – taman onako kako je Vučić „objasnio“ poreklo novca koji je završio u SNS.

U članu 13. nalaze se još dva stava koja su krajnje zanimljiva u situaciji kakva je u Srbiji – „zabranjeno je vršenje bilo kog oblika pritiska na pravna i fizička lica prilikom prikupljanja sredstava za političkog subjekta“; „zabranjeno je davanje obećanja ili stavljanje u izgled bilo kakve privilegije ili lične koristi davaocu priloga političkom subjektu“. Kazne za one koji pribave sredstva za finansiranje političkog subjekta sa namerom da prikriju izvor finansiranja jeste zatvor od tri meseca do tri godine (do pet godina, ako je iznos veći od 1,5 miliona dinara).

Prema rečima Zlatka Minića iz organizacije Transparentnost Srbija i nekadašnjeg člana odbora Agencije za borbu protiv korupcije, „crni novac“ može na više načina da kroz kampanju uđe u legalne tokove.

„Recimo, neko ima milion evra u kešu. Te pare možeš meni da daš, kao političaru, jer me mnogo voliš i smatraš da je moja politika savršena, ili ja, političar, mogu da odem kod tebe, da stavim ciglu na sto i kažem, e ova cigla košta toliko i toliko za moju kampanju, a ti si kolekcionar cigli i ako ne kupiš ovu ciglu, možeš da se pozdraviš sa svim javnim nabavkama i da kažeš ‘izvol’te’ svim inspektorima koji će odsad pa nadalje dolaziti kod tebe. Ukoliko bih želeo da te crne pare, kojih sada već imam previše, legalizujem, jedan od načina je upravo ono što smo videli – da odem u kafanu, okupim 10.000 ljudi u kafani i kažem – evo svima vama po 40.000 dinara, jer ja bih želeo da uplatim, ali ne mogu sam da uplatim. Ili mogu da idem da kupujem glasove, pa da kupim palete ulja i da odem da ih delim. Mogu i da odem kod vlasnika televizije, da zakupim termin, ali mogu i da mu dam 20.000 evra i kažem: ‘Dobro, sad svake večeri ti pravi neke debatne emisije i u svakoj emisiji da bude moj predstavnik’“, objašnjava Minić.

Sa druge strane, sada, kada su izbori, stranke i pokreti dobijaju novac iz budžeta i za kampanju. Zakonom je određeno da na izbornu kampanju za parlamentarne izbore ide 0,07 odsto poreskih prihoda republičkog budžeta, što iznosi 741.930.000 dinara, odnosno oko 6,31 milion evra.

Od ovog iznosa, 20 odsto se deli svim proglašenim listama, koliko god da ih bude (oko 1,3 miliona evra), dok ostalih 80 odsto dele politički subjekti koji preskoče cenzus od tri odsto. Najviše, naravno, ići će SNS-u koji će u još jednim „fer i neizvesnim izborima“ uzeti natpolovičnu većinu poslanika.

„Nama je suštinski problem što nemamo nešto što u nekim zemljama već postoji, a to je ograničenja troškova u kampanji“, kaže Minić. „U jednom trenutku je to ovde krenulo spiralno, pa maltene nisi mogao da ideš u kampanju bez 15 miliona evra. U poslednjih par izbornih ciklusa se to sve smirilo, a smirilo se jer su svi sem SNS-a siromašni, dok SNS ima toliku prisutnost u medijima (zahvaljujući i funkcionerskoj kampanji) da njima više ne treba da kupuju reklame u medijima. Mogu da kupuju iz inata, što Vučić kaže, da nerviraju gledaoce N1, a onda dođe Pink i iz interesa informisanja javnosti prenosi 2,5 sata stranačku konvenciju SNS-a“, zaključuje Minić.