Bura koja uvek prelije čašu kada je u pitanju rešavanje sudbine „Avala filma“, još jednom je prošle nedelje otkrila, ali za sada i usporila namere države. U suštini, reč je – kao i u prethodne dve godine, koliko je „Avala“ kao poslednji gigant srpske kinematografije pod stečajem – o nameri vlasti da se ona rasproda. S druge strane fronta stoje najugledniji domaći filmski umetnici i Filmski centar Srbije, nastojeći da spreče pretvaranje jednog od poslednjih i najznačajnijih kulturnih dobara u puke elitne parcele na Košutnjaku. Faktičko stanje danas pokazuje da se filmski studio „Avala“ i dalje održava u životu, doduše na veštačkim plućima, kao i to da se dan po dan odlaže odluka Agencije za privatizaciju o konačnom raspisivanju prvog oglasa za prodaju. U tom oglasu koji je ovih dana trebalo da bude raspisan, a za sada je odložen, ne bi se našla samo zgrada studija označena kao prva za prodaju, nego i ceo paket filmova koji pripadaju „Avala filmu“.
Završna faza „rušenja ‘Avale’“ počinje od trenutka kada je Privredni sud u Beogradu 23. maja 2011. doneo rešenje o otvaranju stečajnog postupka. Predlog o restrukturiranju i reorganizaciji nije bio prihvaćen, a nešto kasnije proglašen je i bankrot firme. Od tada do danas, razdoblje stečaja „Avala filma“ razvuklo se, evo, na punih 20 meseci. Pre nekoliko dana u javnost je dospela informacija da Agencija za privatizaciju namerava da raspiše oglas za prodaju prvog dela „Avale“. Međutim, od predviđene zgrade za prodaju mnogo veći šok izazvala je odluka da se ujedno prodaje i ceo fond od oko 250 „Avalinih“ celovečernjih igranih filmova, među kojima su i najpoznatija ostvarenja domaće kinematografije: Skupljači perja, Marš na Drinu, Mi nismo anđeli, filmovi Puriše Đorđevića, Gorana Markovića, legendarni partizanski filmovi, sve u svemu vredna i bogata kolekcija filmske kulturne baštine. Što se same zgrade tiče, reč je o Ateljeu 4 koji se nalazi na parceli koju „Avala film“ deli sa RTS-om. U pitanju je studio koji ima bazen namenjen podvodnom snimanju, a gde su nekad snimani Robinson Kruso, Andergraund ili Lavirint. Uz taj studio naslonjen je i elitni restoran „Filmski grad“, što zajedno zahvata prostor od oko 1500 kvadratnih metara.
Ranko Petrić, koji je na mestu direktora „Avala filma“ bio od 1991. pa sve do samog stečaja, kaže za „Vreme“: „Po našim informacijama, kompanija ‘Nelt’ iz Dobanovaca je ta koja želi da objedini vlasništvo nad filmskim fondom dokumentarnih i igranih filmova.“ Kako sada stvari stoje, sve ostaje u domenu pretpostavki barem dok odluka o prodaji ne bude i zaista aktivirana.
„Sada je Filmski centar Srbije“, kaže Petrić, „na čelu sa Darkom Bajićem kao predsednikom Upravnog odbora, podržao našu inicijativu još iz vremena borbe u predstečajnom postupku, da se izdvoji makar deo od osam do deset hektara koji je pod studijima i da se formira, uslovno rečeno, novi ‘Avala film’. To bi trebalo da bude nova tehnička baza za domaći srpski film i za usluge stranim producentima, kao što je nekad ‘Avala’ to i radila. Ostalih 20 i više hektara šume i zemljišta koje nije pod zgradama i za šta su građevinski investitori najviše zainteresovani, moglo bi da se proda i da se odatle namire potraživanja.“
Kada je reč o bogatoj riznici filmova, zahtev celokupne filmske javnosti je da se ona sačuva od privatizacije, da se nacionalizuje i poveri Kinoteci gde se inače čuvaju ne samo negativi nego i najbolje kopije, kao i sav kinotečki materijal, fotografije sa snimanja, originalni scenariji, plakati… Ovoga puta, čak je i ministar kulture pristao da posreduje između Ministarstva finansija i privrede, kao nadređenog Agenciji za privatizaciju, i Filmskog centra Srbije, kako bi se našlo pravo rešenje za „Avala film“. Glavni odgovori u ovom maratonskom postupku tek se očekuju, a sudbina nekadašnjeg filmskog giganta neretko se poredi sa sudbinom „Beograd filma“ i nestankom najvažnijih beogradskih bioskopa.
