Dok se Koštunica i Labus glože, Šešelj se iza leđa prikrada neometan ni od koga
O konačnoj listi predsedničkih kandidata na izborima od 29. septembra odlučiće Vrhovni sud Srbije. Republička izborna komisija je u ponedeljak (17. septembra) naknadno protumačila svoju odluku od prošlog petka, koja je glasila da nema odluke o naknadno prikupljenim potpisima za kandidaturu Nebojše Pavkovića, koji je inicijalno predao manje od deset hiljada potpisa. Da je ostala ta „odluka bez odluke“, to bi značilo da je Pavkovićev prigovor usvojen. DSS je najavio krivičnu prijavu protiv RIK-a tvrdeći da bi tako moglo da se desi da se zbog izostanka odluke automatski prihvati svaki prigovor na izborni rezultat i da se nečija izborna pobeda poništi pukim nedonošenjem odluke.
Na istoj sednici i radikali su podneli prigovor na kandidature Dragana Radenovića i Borislava Pelevića, a potom i Tomislava Laloševića i Branislava Ivkovića koje, kako tvrde radikali, nemaju dovoljan broj ispravnih potpisa birača.
BIRAČI: Jedan teži spor, koji se ticao veličine biračkog tela, Republička izborna komisija je, čini se, kompromisno razrešila tako što je odlučila da u biračko telo uključi one birače koje obuhvataju biračka mesta na kojima je moguće održati izbore. To znači da će se biračko telo oficijelno smanjiti za nekih deset odsto u odnosu na ranije izborne serije, da će ono biti u okvirima republičkih parlamentarnih izbora iz decembra 2000. to jest da će u biračkom spisku biti oko 6,5 miliona birača. Polovina tog broja, važna za validnost izbora, jeste, dakle, oko 3,25 miliona birača.
Za izborne takmace to može biti olakšanje. Do sada je uvek u Srbiji na izbore izlazilo više birača nego što pokazuje taj limit. Na predsedničke izbore 1992. godine izašlo je 4.747.165 birača; na sledeće predsedničke izbore 1997. izašlo je, po oficijelnoj statistici, 4.126.109 u prvom krugu prvog turnusa, a u drugom krugu 3.524.257; u prvom krugu drugog turnusa bila su 3.801.473 glasača a 3.671.053 u drugom. Te podatke treba uzeti s rezervom, s obzirom na manipulaciju biračkim telom na Kosovu što je proizvelo Milutinovićeve neverovatne rezultate na primer u selu Đerekare na Kosovu, gde je prema zvaničnim podacima sto posto upisanih birača izašlo na biralište, sto posto glasalo, sto posto glasova dobila lista levice i sto posto listića bilo ispravno. Radikali su se u to vreme žalili da je na Kosovu ukradeno oko 150.000 glasova, što je možda tačna procena obima krađe. To znači da je najniža izlaznost na birališta bila oko 3,4 miliona birača, nešto više nego što iznosi sadašnji limit.
Na republičkim izborima 23. decembra 2000, na kojima nije bilo neke jake motivacije jer je sve već bilo gotovo, broj birača upisanih u birački spisak iznosio je 6.508.856, a glasalo je 3.752.170 glasača. Postotak izašlih na izbore bio je za oko dva procentna poena veći u središnjem delu Srbije (59,1 odsto) nego u Vojvodini (57 odsto birača). Mesec dana pre tih, na savezne izbore izašlo je oko 4,6 miliona birača u Srbiji!
Pir pobednika tada je najviše obeshrabrio socijaliste čiji su birači masovno apstinirali, mada se mnogo pričalo da su pretrčali u DOS, što tada nije bilo sasvim tačno. Socijalisti su dobili čak oko 900.000 glasača manje u decembru nego u oktobru te godine, SPO je ispao iz igre, a DOS je uvećao skor samo za oko 300.000 birača. Koštunici su njegovi protivnici u DOS-u prebacivali da je u svoj tabor privukao previše socijalista, što DSS kroz zube negira.
IZBORNA SNAGA: Koštunica je 2000. osvojio 2.470.304 glasa (oko 400.000 više nego pokojna parlamentarna lista DOS–Koštunica) i iza sebe je ostavio Slobodana Miloševića za oko 600.000 glasova, a treći kandidati su bili inferiorni.
Sada predstoji bitka za apstinente – i za lešinu socijalističke partije, čije je vođstvo u međuvremenu razbijeno, mada su oni, preživevši šok, počeli da traže vanredne izbore. Imamo i bitku za povratak otpisanih.
Šešelj, koji je svoju partiju sačuvao od raspada i osipanja, pomognut socijalističkim glasovima tiho primiče s leđa, s pretnjom da osvoji znatno više glasova nego što ih je osvojio Toma Nikolić 2000. godine (289.013). Šešelj računa na uspavanu i dezorijentisanu masu socijalističkih glasača. Ranija istraživanja su pokazivala da oko 40 odsto socijalista smatra SRS svojom drugom strankom. Njegov najveći rezultat je bio u jesen 1997, kada je sakupio 1.730.581 glas i kada je za nekih 40.000 glasova čak pobedio protiv Lilića, a protiv Milutinovića je imao 1.378.097 glasova. Taj Šešeljev uspon omogućio je onaj politički vakuum nastao zbog promašaja s bojkotom izbora od strane DS-a i GSS-a. Radikali umeju da se razbeže i da se sakupe. Godinu dana ranije, na lokalnim izborima 1996, oni su imali samo oko 450.000 glasova. Na prošlim republičkim izborima radikali su imali oko 300.000 glasova.
Vuk Drašković, koji od polovine leta traži vanredne izbore, sada isticanjem drame siromaštva i govorom protiv rasprodaje Srbije pokazuje pretenzije da vrati svojih 750.000 glasača, a u svakom slučaju on očito teži da osvoji znatno više glasova nego što je na izbornoj giljotini 2000. sakupio Vojislav Mihailović (145.019 glasova). Vuk Obradović traži svoj stari deo (oko 100.000 glasova iz 1997). Snaga ostalih kandidata je nepoznata. Neki istraživači javnog mnjenja zapažaju da se u izbornom telu oseća jako komešanje.
Birači su se u dosadašnjim izborima već u prvom krugu koncentrisali oko onih kandidata koje su videli kao glavne pretendente, a ostali su uzimali između 7,3 odsto (godine 1992) i 12 odsto (prvi krug 1997). U tim okvirima su bili i izborni rezultati autsajdera 2000 godine.
LIMIT: Minimalan rezultat koji je neophodan pobedniku iznosi praktično jedan više od četvrtine biračkog tela (oko 1.620.000 birača), a zavisno od izlaznosti i jačine ostalih kandidata može se peti i do preko dva miliona, što će reći do preko trećine biračkog tela. Dosadašnje sondaže javnog mnjenja pokazivale su da su Koštunica i Labus ta dva prva kandidata, ali posle podrške koju je Šešelj dobio od Slobodana Miloševića neki upozoravaju da ni Šešelj kao treći nije inferioran. Njemu u krila možda duva i haško tužilaštvo obnarodovanjem baš u toku izborne kampanje da se protiv njega vodi istraga i da će možda biti podignuta optužnica, što će – možda voditi homogenizaciji protivnika Haškog suda i njihovom inadžijskom okupljanju oko Šešelja. Vode se polemike o tome koliko je to tužilaštvo spretno u procesu protiv Slobodana Miloševića. Van svakog spora je, međutim, izbor tema i satnice tužilaštva destruktivno utiče na domaće prilike (na primer, prilično su ubrzali rascep u DOS-u).
Sve u svemu, sada izgleda kao da Šešelj neometano napreduje, a da mu se niko ne suprotstavlja. On vodi antirežimsku kampanju, između njega i Vuka Draškovića nema razmene varnica, a da mu se praktično niko ne suprotstavlja – ne računajući to što se on najžešće sukobljava sa vođom Stranke srpskog jedinstva (oko 200.000 glasova decembra 2000). Ako bi se dosadašnja merenja Šešeljeve snage pokazala kao tačna, drugi krug predsedničkih izbora mogao bi biti neminovan.
Da bi rešili bitku, glavni takmaci će hteli – ne hteli da se obraćaju apstinentima i razbijenim socijalistima. U dosadašnjem toku kampanje pokazalo se da je to polje puno mina.
REČI: Koštunica je sa dve teme koje možda animiraju taj deo populacije doneo sebi više problema nego koristi. Njegova izjava o vladinim funkcionerima s dvostrukim državljanstvom koji će jednog dana otići udaljila ga je od u svetu popularnih reformista s kojima bi po logici stvari i posle izbora morao da sarađuje. Iz tog bloka pojačana je paljba iz svih oruđa na Koštunicu, dojučerašnji prijatelji i saborci su njega, a ne Šešelja optuživali za govor mržnje, ksenofobiju itd…
Izjava o tome da je Republika Srpska privremeno odvojena od Srbije, a da je uvek naša proizvela je novu seriju negativnih reakcija što je ovde čini se bacilo u zasenak Koštuničin nastup u Ujedinjenim nacijama koji je trebalo da pojača njegov državnički imidž. (Ta poseta je inače ovde medijski sakrivena; vesti o govoru jugoslovenskog šefa države u UN-u dolazila je negde iza vesti o sojinom brašnu.)
Iz Bosne i Hercegovine, gde se takođe održavaju izbori, došla je izjava Harisa Silajdžića da Koštuničina izjava potvrđuje da se aktuelni režim u Srbiji nije odrekao teritorijalnih pretenzija prema BIH; usledili su diplomatski demarši. Na domaćoj sceni pojavile su se reakcije iz nevladinog sektora i u medijima. Najoštrije je bilo saopštenje Helsinškog odbora, koji je optužio Koštunicu za miniranje Dejtonskog sporazuma i za nastavak Miloševićeve politike, a naročito maliciozno saopštenje prema jugoslovenskoj spoljnoj politici u celini dali su analitičari Međunarodne krizne grupe.
Ministar spoljnih poslova Svilanović izjavljuje da je u pregovorima sa SAD o tome da SRJ dobije status najpovlašćenije nacije nagovešteno da će se tražiti nove potvrde jugoslovenske podrške dejtonskoj Bosni i Hercegovini. Nebojša Čović, međutim, kaže da tu informaciju treba proveriti, pošto u predizborno vreme treba očekivati i dramatizaciju priče ko je kriv što smo ušli ili što nismo ušli u Savet Evrope.
Tu se otkriva izvestan upliv „bližnjeg zarubeža“ i međunarodnih faktora u domaći izborni proces, koji po pravilu proizvodi kontraefekte.
Pored bosanskog demarša, pojačanog možda i izbornom kampanjom u ovoj zemlji, u nekim vestima se pojavljuje i najava da će na primer svedočenje hrvatskog predsednika Stipe Mesića u Hagu biti upućeno i biračima u Srbiji.
Koštunica je morao više puta da objašnjava da on podržava dejtonsku Bosnu i Hercegovinu sastavljenu od dva entiteta, da je ostvario velik broj kontakata sa Predsednišvom BiH, da je inicirao trojni samit SRJ, BiH i Hrvatske i da je govoreći o privremenosti granica imao u vidu samo razvijanje odnosa između SRJ i BIH i u okviru toga specijalne veze SRJ sa RS po Dejtonskom sporazumu.
Kroz ta dva kontroverzna pitanja (dvostruko državljanstvo i privremena granica) Koštunici je uspelo ono što je DSS-u u poslednje dve godine teško uspevalo, počeo je da proizvodi vesti.
Ovako ili onako, sukob između dva bloka u vladajućoj garnituri dobija na intenzitetu uz izvesnu dozu razjarivanja pristalica. Najrazjarenije, međutim, zbog nečega, deluju – nevladine organizacije.
Labus vodi mirnu i optimistički intoniranu kampanju, o Srbiji kao lideru na Balkanu i o blagodetima brzog uključenja u Evropu. Ta kampanja je strateški pomognuta od strane srpske vlade koja je započela vlastitu kampanju „Ponosni na Srbiju“. Jednog trenutka vlada se preigrala – onda kada je htela da malo surfuje na talasu oduševljenja nastalog posle košarkaške pobede nad SAD i osvajanja pete medalje. Košarkaši jednostavno nisu došli na vladin prijem i na slikanje s ministrima.
Labus je čini se malo izmenio retoriku izazivajući Koštunicu na TV duel, tražeći od njega da objasni zašto na jedan način ocenjuje domet srpskih reformi u Ujedinjenim nacijama, a na drugi kod kuće.
OPTIMIZAM PESIMIZAM: Đinđić zapaža da će Labusova optimistička kampanja doneti presudnu prednost nad Koštunicom koji se drži negativne kampanje, pošto je ljudima dosta mrzovolje i žele dobre vesti, optimizam i razdraganost. Iz vladinih izvora počelo je i zastrašivanje birača Koštunicom (treća najkatastrofalnija varijanta, posle propasti izbora i pobede Šešelja, po Đinđiću je – pobeda Koštunice).
Koštuničin štab, međutim, nastavlja veoma oštro da kritikuje vladu ne bežeći ni od upotrebe izraza „lopovska“ (uz očekivano podsećanje na izbornu krađu u parlamentu) i ne odustaje od stava o stručnjacima s dvostrukim državljanstvom. Oni kao da zlurado zaključuju da im Demokratska omladina, na čijem se spotu „Takav nam predsednik ne treba“ ta izjava ponavlja, čini uslugu u frustriranom ostrakizmu kome je sklon deo biračkog tela. U nastavku kampanje, u Inđiji, Koštunica koristi za njega netipične grube reči kada kaže: „Vlada je ta da sluša kritike, a ne da je čine neke zaštićene zveri na koje niko ne sme da pisne.“
Koštunica nastavlja da se ruga optimističkim injekcijama koje udara Đinđić, sarkastično primećujući da je ova vlada dala više obećanja nego bivši režim, pa zato više i ne zna šta je sve obećala i koliko je komisija stvorila: „Ako se spotovima može nahraniti gladni narod, onda oni jesu reformisti…“
Iz nekih razloga predsednički izbori u Srbiji privlače strane analitičare, čije najčešće pitanje glasi: „Da li će posle teških reči razmenjenih u kampanji Koštunica i Đinđić moći da sarađuju.“ Možda i hoće moći da sarađuju oni koji prežive seriju izbornih bitaka koje slede.
Vuk Drašković: „Da raspustim sadašnji parlament i da se raspišu izbori u Srbiji na svim nivoima, s tim što bi parlamentarni izbori istovremeno bili izbori za ustavotvornu skupštinu. To bi bio uslov da moj program bude primenjen.“
Velimir Bata Živojinović: „Samo ono što su predsedničke obaveze i dužnosti po Ustavu i zakonima. Nikako se ne bih mešao u ono na šta nemam pravo. Ne mislim kao ostali kandidati koji obećavaju da će čim zasednu u predsedničku fotelju rušiti i skupštinu i vladu. Što ne može, ne može. Moraju najpre da se održe parlamentarni izbori i da oni odrede svačije mesto na političkoj sceni. A predsednik je tu da kontroliše i nadgleda da se sve odvija po Ustavu i zakonima.“
Branislav Ivković: „Okupiću sve relevantne političke činioce u Srbiji i predstavnike dijaspore kako bismo zajedno ustanovili koja su to ključna državna i nacionalna pitanja.“
Vojislav Koštunica: „Posla je mnogo, toliko da čovek gotovo ne zna odakle da počne, čini se da sve treba istovremeno popravljati. Naravno, moramo početi od Ustava i preuređenja koje će omogućiti harmoničan razvoj svih krajeva zemlje. Ustavu moraju slediti valjani, logični, racionalni zakoni u svim oblastima. Nikakve epohalne novine tu ne treba da otkrivamo.“
Miroljub Labus: „Prvo bih razgovarao sa svim čelnicima političkih partija i vladom da vidimo kako da se izađe iz ove političke nestabilnosti. Na osnovu tog razgovora bih od vlade tražio ili kompletnu rekonstrukciju ili nove izbore.“
Tomislav Lalošević: „Srbiji na mestu predsednika treba politički menadžer koji će okupiti najkompetentnije ljude, bez obzira kojoj partiji pripadaju. Važno je da to budu ljudi koji umeju na pravi način da razgovaraju i sa svojim komšijom i sa svetom.“
Vuk Obradović: „Građanima Srbije ne obećavam ništa spektakularno. Obećavam dosledno zalaganje za Srbiju koja će biti uređena kao pravna država i u kojoj će glavna društvena energija biti trošena na ono što je osnovno svakom čoveku, a to su posao, plate, penzije, pravda, lična, porodična i imovinska sigurnost.“
Borislav Pelević: „To će svakako biti raspuštanje narodne skupštine, republičke vlade i raspisivanje izbora na svim nivoima.“
Dragan Radenović: „Zaštita nezavisnosti institucija sistema od partija na vlasti i onih koji se bore za vlast.“
Vojislav Šešelj: „Polaganje zakletve, a onda ću Đinđiću saopštiti da narodna skupština nije ni legalna ni legitimna. Ako ne prihvati, tražiću mišljenje od Ustavnog suda da li je srpski parlament legalan i legitiman. Ako nije, ukazom ću proglasiti vanredno stanje i posle pet minuta novim ukazom ću raspustiti skupštinu i raspisati vanredne izbore.“
Dokumentacioni centar „Vreme„
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
