Farbanje fasadne demokratije i naroda

Srbija je u ovom trenutku zemlja bez višestranačkog pluralizma. Do ove situacije združenim snagama doveli su težnja Srpske napredne stranke za apsolutnom moći, odluka većeg dela opozicije da bojkotuje izbore i pandemija virusa korona. Srbija je, takođe, zemlja bez istinski nezavisnih institucija, bez istinski slobodnog pravosuđa, bez nezavisnog javnog medijskog servisa, bez ijednog funkcionalnog institucionalnog mehanizma za kontrolu izvršne vlasti, odnosno za valjanu kontrolu onoga što rade političari na vlasti.

A sve postoji. I poverenici za ovo i ono (mada bi se malo ko setio imena i lica većine njih), uglavnom solidni zakoni, parlament sa svim svojim ovlašćenjima, i desetine raznoraznih političkih stranaka. Na kraju krajeva, i izbori na kojima može da se slobodno učestvuje i glasa. Ali, u praksi to je uglavnom samo fasada. Fasadna demokratija, što bi se reklo.

U praksi, jedna politička stranka i njen lider drže skoro pa totalnu vlast. Preciznije, drže skoro pa totalnu moć. Jer, pored kontrole institucija i državne privrede, javnog sektora, tu je i kontrola većine finansijskih tokova u zemlji, većine krupnog privatnog poslovnog sektora, većine medija, dela nevladinih organizacija. Srbija je zemlja u kojoj, makar trenutno, apsolutnu moć imaju jedna politička stranka i jedan čovek, uz delegiranje mehanizama, resursa i ovlašćenja u slučajevima gde procene da bi im to koristilo.

Međutim, kao što glasi mudrost iz američkih stripova o superherojima, „uz veliku moć ide i velika odgovornost“. Što veća moć, to je veća i odgovornost. Svaki vladar u svom instinktu ima poriv za koncentracijom moći. Međutim, samo mudar vladar, ako ga već ne koči sistem vladavine prava i podele vlasti, u tome će prepoznati zamku. U dugoročnom interesu mudrog vladara u zemlji Srbiji, malenoj zemlji na jugoistoku Evrope, okruženoj članicama NATO i u predgrađu EU, nisu ni apsolutna moć ni fasadna demokratija, niti da bude doživljen kao balkanski despot i potencijalni tiranin. Sve će suviše kratko trajati. I završiće se, velike su šanse, bolno.

Samooslobađanje od koncentracije moći, bar delimično, ma koliko bilo suprotno instinktu i svakom porivu u nervnom sistemu „političke životinje“ kakva je Aleksandar Vučić, u njegovom je najboljem interesu. Pored toga što je u najboljem interesu Srbije. Da li će on to umeti da prepozna drugo je pitanje, zapravo najvažnije, i spada u onu sferu može li se biti jači od sebe, od svog karaktera, od svoje senke. Može, ali to je možda najteži zadatak za svako ljudsko biće, pa i za Vučića.

DOBAR SI TU GDE JESI

Ali zašto, pitaće se neko, konkretno zašto je u interesu najmoćnijeg čoveka u Srbiji da samog sebe delimično razvlasti, da se ne pita za svaku trafo-stanicu, za svaki magistralni put, za svaki respirator, i da prestane da sam radi na učvršćivanju percepcije da je to baš tako?

Evo, između ostalog, i zbog sledećeg. Kada samo malo razgrnemo birokratski rečnik Brisela vrlo je jasno da je upravo koncentracija moći u rukama jedne stranke i jedne osobe osnovni razlog zašto Srbija u toku cele 2020. godine nije otvorila nijedno poglavlje u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji. Tačnije, zbog toga je veći broj zemalja članica EU onemogućio Srbiju da otvori poglavlja. Direktnije – zbog toga je Srbija blokirana u svojoj evropskoj integraciji.

Stvari svakako nisu crno-bele, mnogi u EU, pre svih Evropska narodna partija (EPP), i dalje u SNS-u i Vučiću vide svog partnera, pa i saveznika, možda je najbolji izraz – jedinog mogućeg. U danima kada je iz Brisela medijima javljeno da Savet EU ni u decembru neće dozvoliti otvaranje pregovaračkih poglavlja kancelarka Angela Merkel je razgovarala sa Aleksandrom Vučićem, dok je njen stranački kadar iz CDU, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen imala sastanak sa premijerkom Anom Brnabić. Takođe, Francuska je i letos bila protiv blokade pregovaračkog procesa sa Srbijom. Ispada da bliski odnosi vlasti u Beogradu sa dve ključne države EU i njihovim liderima ipak nisu dovoljni da se pristupni pregovori nastave. Vrlo zanimljivo, složićemo se, i lako za interpretaciju da se ovim poručuje Vučiću – dobar si tu gde jesi, ali daleko od dovoljnog za članstvo u našem klubu. Razvlasti se.

Koliko će biti potrebno da značajniji deo birača, uz svu naprednjačku kontrolu nad najuticajnijim medijima, ovo prepozna i da se uplaši novog odvajanja Srbije od „normalnog sveta“, od Zapada. Koliko će blokada procesa integracije, pogotovo ako se nastavi, uticati na zapadne investitore, i to sve u ovoj epohi korone, kada se baš i ne hrli sa novim investicijama. Ma koliko prosečan srpski birač i dominantna srpska javnost bili skeptični prema EU, oni ne žele sukob sa njima, ne žele ni metaforički povratak sankcija i izolacije, ako ništa drugo zbog svog komfora, životnog standarda.

Sukob sa Zapadom Vučiću nimalo ne treba. Viktor Orban vodi državu koja je članica EU i NATO, mi do prvog ne možemo, drugo nećemo, on sebi može da dozvoli luksuz da bude viđen kao evropska crna ovca, dok bi Srbiji u tom slučaju sledila opasnost – klinička smrt. Pa spasavanje preko brze, i moguće prilično dramatične promene vlasti. Nema Rusa, Kineza i „ultrakopova“ koji bi to mogli da spreče. Zapravo, ovi poslednji bi verovatno odmah promenili stranu.

DIJALOG I KOME ĆE POSLUŽITI

Naprednjacima je opozicija u parlamentu potrebna zbog učvršćivanja ranije pomenute fasade; opozicija to ne želi da bude pa je odlučila da bojkotuje izbore i ostvarila privremenu pobedu – građani su zauzvrat dobili život u praktično jednostranačkom sistemu ili, još preciznije, „višestranačkom monizmu“ – ali sebe dovela u dugoročno neodrživu poziciju, a zapadnjaci bi želeli da se Vučić bar malo razvlasti. Kada saberemo sve to, novi dijalog vlasti i opozicije o izbornim uslovima u susret glasanju za predsednika države, novi sastav Skupštine grada Beograda i, gotovo sigurno, novi sastav Skupštine Srbije, a uz posredovanje EU, deluje kao neizbežno rešenje u interesu svih.

Kao što smo već na ovom mestu pisali, ti pregovori će najverovatnije početi krajem prvog kvartala 2021, dakle do kraja marta. Formalno će ih zajedno voditi predsednik srpskog parlamenta Ivica Dačić i predstavnici Evropskog parlamenta, a cenimo da je i ishod u najvećoj meri već poznat: delimični ustupci naprednjaka, pre svega na polju otvorenosti medija i izvesna doza smanjivanja nasilnog govora u javnosti, što bi bilo dovoljno da opozicija proglasi još jednu pobedu (ili „pobedu“) i njen izlazak na sve izbore koji budu raspisani „najkasnije 3. aprila 2022. godine“.

Šta će se na tim izborima najverovatnije desiti? U Beogradu bi moglo da bude prilično tesno, mada zvanično paktiranje Vučića i Aleksandra Šapića ulaskom ovog drugog u vladu, i njegova eventualna kandidatura za gradonačelnika i u ime SNS-a, dodatno umanjuju šanse opozicije za pobedu; na predsedničkim izborima, ukoliko se opozicija okupi oko jednog kandidata, ta ličnost bi možda mogla da duplira onih 16 odsto Saše Jankovića sa prethodnih, ali bez realne prilike za ulazak u drugi krug; a što se tiče parlamentarnih, kako god opozicija na njima da nastupi verovatno će se kretati između petine i četvrtine osvojenih mandata.

Da li bi sve ovo značilo stratešku pobedu Aleksandra Vučića da se fasadna demokratija zacementira i mnogo lepše oboji? Može i tako da se tumači. Međutim, iz ovih projekcija nikako ne treba isključiti scenario ulaska nekih opozicionih snaga u buduću vlast sa SNS-om, ne samo zbog ličnih ambicija njihovih lidera i funkcionera, već i zbog insistiranja Zapada da se (delimično) razbije koncentracija moći u Vučićevim rukama. Da li bi to bili oni u opoziciji koji takav razvoj događaja pomalo i otvoreno priželjkuju, ili bi bili neki drugi za koje je sada najveća uvreda tako nešto i pomisliti, zavisi od suviše faktora da bismo se sada detaljnije bavili.

MINISTARKA ZA NEVLADIN SEKTOR

Izraženi antagonizam najvećeg dela opozicione javnosti prema ministarki za društveni dijalog Gordani Čomić za to što je dočekana na nož izjava da u opisu njenog posla nije dijalog o izbornim uslovima. Pa, i nije i ne može da bude. Zamislite da Vlada Srbije, odnosno ministarka, pokaže nameru da organizuje pregovore stranaka vlasti i opozicije i posreduje u tim pregovorima. To bi, s pravom, bilo komentarisano kao skandal i odbačeno.

Posao ministarke Čomić, u ovom kontekstu, ipak nije manje značajan. Ona će pokušati da u ime izvršne vlasti uspostavi, odnosno obnovi komunikaciju i saradnju sa autentičnim organizacijama civilnog društva, koja je poslednjih godina gotovo zamrla. U periodu pred nama zato očekujmo da će iz vlade na adrese NVO biti učestalo upućivani pozivi na raznorazne konsultacije, učešća u radnim grupama, zajedničke akcije. Bojanka fasadne demokratije? Može i tako da se tumači. Međutim, vlast na ovom terenu, ako se zaista upusti u ove aktivnosti i pogotovo ako pokaže spremnost da neke predloge nevladinog sektora usvoji i sprovede, može samo da pobedi. Pohvale iz Brisela i zemalja članica, i poboljšanje nekih važnih delova izveštaja EK o napretku biće neminovni.

Da li organizacije civilnog društva tek tako mogu da kažu „bojkotujemo pozive, to je učvršćivanje fasadne demokratije, nećemo u tome da učestvujemo“? U teoriji mogu, ali jedan od osnovnih postulata njihovog rada jeste što veće učešće građana u procesu donošenja odluka, a kod mnogih je u delokrugu rada i poboljšanje prava marginalizovanih društvenih grupa. Pa zamislite da, na primer, LGBT organizacije odbiju da učestvuju u izradi zakona o istopolnim partnerstvima. Ili da NVO sa ekspertizom na polju evropske integracije bojkotuju poziv na konsultacije o deblokadi pristupnih pregovora. Takođe, kako bi ove organizacije reagovale ukoliko bi ih najveći donatori, poput EK i američke vlade, ohrabrili da prihvataju pozive na sastanke sa ministarkom Čomić i ostalima. Da li bi to sve bio rad na naprednjačkoj fasadi ili rad na evropskim reformama zavisilo bi pre svega od rezultata, manje od početnih premisa ili čak motiva. Ali, za vlast SNS-a i samog Vučića ozbiljan plus.

SPASIBA ZA DRUŽBU

Aleksandar Vučić je prilično brutalan makijavelista, sa (post)modernim „komentarima“, pre svega po svom doživljaju politike kao neprestane i nemilosrdne borbe za osvajanje, povećanje i zadržavanje vlasti. Takođe, eseji bi se mogli (i trebalo) napisati o svim fascinantnim sličnostima između njegove političke tehnologije na unutrašnjem planu i one koju je u Rusiji do perfekcije doveo režim Vladimira Putina, od predsedničkog kabineta kao komandnog centra vlasti, pre svega neformalne, preko formiranja raznih „opozicionih“ stranaka koje se probude pred izbore i kojima se diriguje telefonskim pozivom, do kontrole nad celim nizom organizacija i pojedinaca međusobno ideološki potpuno udaljenih, da navedemo samo neke od zanimljivih važnih paralela.

Međutim, Vučić ne raspolaže nekim od ključnih preduslova da bi u punom kapacitetu bio Makijavelijev tiranin ili balkanski Putin. Kontekst u kojem deluje mu to ne dozvoljava. Veličina zemlje, njen geografski položaj, njena privredna snaga, geopolitičko okruženje, potpuna zavisnost za bilo kakav prosperitet od većih i moćnijih, ogromni problemi na malom prostoru, plus spoljni faktori koji se ne mogu predvideti i na koje se odlučujuće ne može uticati poput aktuelne pandemije virusa korona, sve to mora da drastično limitira ambicije bilo kog lokalnog racionalnog Vladara.

Ako je zaista racionalan. Vučićeva koncentracija moći stigla je do nivoa kada je jedini razuman put izvesno samorazvlašćivanje, ma koliko bilo suprotno njegovom karakteru i nagonima i ma šta govorili poslušnici kojima se okružio. U suprotnom, fasada će početi da ubrzano puca. Ali lako ćemo za fasadu. Nego će temelji kuće koju zovemo Srbija propasti u živo blato bez dna, a krov će nam se svima koji smo se u njoj skućili popadati pravo na glavu.