Elektrane protiv naroda

Nakon protesta u Pirotu iz septembra prošle godine ( „Vreme“, broj 1444), u nedelju, 27. januara, i u Beogradu je održan protest protiv izgradnje malih hidroelektrana (MHE) pod nazivom „NE za MHE“. Jedan od govornika na oba protesta bio je i profesor i dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić. U razgovoru za „Vreme“, profesor Ristić kaže da je Nacionalnim akcionim planom za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora predviđeno da Srbija proizvede 27 odsto potrebnih količina energije iz obnovljivih izvora na ukupnom godišnjem nivou, ali da je problem nastao „kada je čitava zakonska regulativa resetovana u smislu forsiranja malih hidroelektrana derivacionog tipa“.

„VREME„: Šta je to derivacioni tip hidroelektrana?

RATKO RISTIĆ: To znači da se voda zahvati na određenom profilu na reci tako što se napravi mala brana, tzv. vodozahvatna građevina, a voda se uvodi u derivacioni cevovod, koji je prosečne dužine 2-5 kilometara. Problem je u tome što derivacijom vode korito reke ili potoka – u našem slučaju to su uglavnom potoci – ostaje lišeno najvećeg dela vode i to ima vrlo loše posledice po živi svet u tim vodotokovima. Dalje, na tim deonicama obično dođe do poremećaja režima prihranjivanja podzemnih voda, jer deo vode iz rečnog i potočnog korita prodire u akvifer, u podzemlje i hrani izvore. Na ovaj način se izvorima smanjuje izdašnost, jer dobar deo vode više uopšte ne teče tim delom korita, tako da nema te cirkulacije sa akviferom. Posebno neprihvatljivo u našim uslovima jeste što se često deonice derivacionih cevovoda nalaze pored, ili čak u naseljenim mestima, gde dolazi do potpunog poremećaja života lokalnog stanovništva.

Dodatno, pošto su MHE često u brdsko-planinskom regionu, da biste napravili vodozahvatnu građevinu i kasnije cevovode, morate da pravite i pristupne puteve. Tu se seče šuma, na vrlo velikim nagibima iniciraju se neki erozioni procesi, koji imaju nepovoljni uticaj na nizvodne deonice rečnog toka. Takođe, u slučaju sela Rakita, osim svih ovih opisanih efekata, imamo jedan ozbiljan i opasan presedan – da su nizvodno od sela probijene dve džinovske deponijsko-konsolidacione pregrade, dakle, brane u koritu potoka Rakita. Te brane su napravljene da bi zaustavile erozione materijale i ublažile efekte bujičnih poplava koje se javljaju na tim terenima, i treba da štite nizvodne deonice. Međutim, izvođač radova je probio te brane bez ikakve dozvole, da bi provukao cevovod po najoptimalnijoj trasi, da bi imao što manje troškova. Pri tome je uništio na toj srednjoj pregradi tzv. slapište, organ na prelivnim objektima, koji treba da umiri kinetičku energiju vode.

U prevodu, ako bi se javila bujična poplava, a to je ono što je umalo potopilo Srbiju 2014. godine, onda bi te deponijsko-konsolidacione pregrade koje su probijene bile u uslovima smanjene stabilnosti i postojala bi opasnost da dođe do njihovog rušenja i pokretanja desetina hiljada kubnih metara nataloženog materijala – plus ta bujična voda. Evo, pre neki dan smo imali slučaj u Brazilu – probijena je brana jalovine, više od 300 ljudi je zatrpano muljem. Isto, samo u manjoj razmeri, moglo bi da se desi u Rakiti. Dakle, proces izgradnje MHE nosi zaista brojne negativne ekološke posledice, ugrožava lokalno stanovništvo, i postavlja se pitanje smisla čitavog tog koncepta, jer ako bi se i napravilo svih 856 objekata, udeo proizvedene energije bio bi svega 2-3,5 odsto.

Da se vratimo na promene zakona. Rekli ste da se resetovao ceo sistem, na šta ste mislili?

Novi zakon o energetici donet je 2011. godine. Nacionalni akcioni plan o proizvodnji energije iz obnovljivih izvora donet je 2013. i onda su se desile neke zanimljive stvari. Recimo, kada je reč o zaštićenim područjima – nacionalnim parkovima, parkovima prirode, specijalnim rezervatima prirode – uneta je odredba da MHE mogu da se grade i u zaštićenim područjima ako je instalisana snaga do pet megavata. To potpuno narušava koncept zaštite prirode, jer ako vi nešto proglasite nacionalnim parkom, potpuno je besmisleno da preduzimate bilo kakve aktivnosti koje to mogu da poremete. Prema našim, srpskim iskustvima, a i prema mnogo bogatijim, svetskim iskustvima, MHE su dominantan faktor degradacije ili uništenja biodiverziteta.

Recimo, zemlje koje nisu uopšte bile poznate po zaštiti životne sredine, kao što su Kina i Indija, suspenduju velike projekte gradnje MHE, upravo svesne negativnih ekoloških posledica. U Kanadi, u najrazvijenijoj provinciji Ontario, nova progresivna konzervativna partija koja je preuzela vlast odmah je suspendovala zakon o povlašćenim tarifama za povlašćene proizvođače energije iz obnovljivih izvora, s obrazloženjem da to donosi velike ekološke štete, a da građane niko nije pitao. Prve godine su uštedeli 758 miliona dolara. U Americi je prethodnih decenija jako forsiran koncept MHE, ima ih nekoliko desetina hiljada. Međutim, počevši od 1993. godine, oni su porušili oko 1200 objekata jer su uvideli da je to malo energije za mnogo neprihvatljive ekološke štete. U Evropi je uklonjeno više od 400 takvih objekata. Apologete koncepta MHE navode da je u Evropi napravljeno više od 20.000 objekata, i to jeste tačno, međutim, to je uglavnom pravljeno u prethodnim decenijama. Sada, to se smatra tehnološkom istorijom.

Glavna priča apologeta jeste da mi treba da proizvodnjom energije iz obnovljivih izvora smanjimo emisiju ugljen-dioksida, da zaštitimo planetu. Osnova za ovo su tri konvencije iz Rio de Žaneira. Reč je o konvencijama Ujedinjenih nacija – jedna je okvirna konvencija o klimatskim promenama, druga o biodiverzitetu, a treća je o borbi protiv dezertifikacije, odnosno, protiv opustinjavanja zemljišta. Sve evropske direktive su naslonjene na te tri konvencije, a mi se prilagođavamo tim evropskim direktivama. I uvek se kaže da je smisao svih mera koje predviđaju konvencije da se smanji šteta u životnoj sredini. Koncept MHE direktna je negacija tog stava, jer, kako vi smanjujete štetu ako uništavate biodiverzitet, na kome insistira konvencija o biodiverzitetu?

Kako se došlo do takvog rešenja, toliko pogubnog za živi svet?

Kada su resetovani ti ključni zakoni, potencijalni investitori bliski domenu energetike jednostavno su videli da je to način da se veoma brzo zaradi novac. Tada je u Evropi bilo nepisano pravilo da se za proizvođače energije iz obnovljivih izvora obezbeđuju feed in ili stimulativne tarife, koje u našim uslovima iznose 10-14 evrocenti po kWh isporučene energije. To EPS plaća na mesečnom nivou iz dva izvora: jedno su računi za električnu energiju koje plaća svako domaćinstvo u Srbiji, gde se izdvaja 0,093 dinara po kWh potrošene energije, a drugi deo je direktno iz dobiti EPS-a. Tako je prošle godine isplaćeno više desetina miliona evra privatnim povlašćenim proizvođačima energije.

Takođe, postoji nešto što se zove lista projekata za koje se zahteva izrada studija o proceni uticaja na životnu sredinu. Međutim, neko je odjednom izmenio uredbu i doneo novo pravilo da za objekte do 2 MW instalisane snage uopšte ne mora da se radi studija o proceni uticaja na životnu sredinu. A više od 95 odsto svih srpskih MHE – i onih koje su napravljene i onih koje se planiraju – imaju instalisanu snagu manju od 2 MW.

Posebno je loše to što gotovo nijedna izrađena studija o proceni uticaja kod nas nije verodostojna. Kad projektujete neki objekat u tako osetljivim ekosistemima, morate da imate odgovarajući dokument koji prati projektnu, odnosno tehničku dokumentaciju, kojim ćete pokazati ima li ili nema nekih negativnih efekata. Sve studije o proceni uticaja na životnu sredinu koje su urađene u Srbiji, a koje se odnose na MHE, pokazuju da nema nikakvih efekata.

Kako nema kad se ubija reka?

Obično investitor angažuje onoga ko radi studiju. Da bi se napravila validna, verodostojna studija, onaj ko je radi morao bi da obavi prethodna hidrobiološka istraživanja – da na predmetni vodotok, na kome treba da se pravi MHE, izađu hidrobiolozi i da uzorkuju vodu, odnosno, da uzorkuju primerke tog živog sveta iz vodotoka, a da istovremeno sa njima budu specijalisti iz oblasti hidrometrije, koji su kvalifikovani da izmere količinu vode u rečnom koritu. Kasnije treba da se nađe korelacija koja govori šta će ostati u životu u odnosu na količinu vode. Ta istraživanja obično traju dve godine, a kod nas to niko ne radi.

Imali smo slučaj da je neka firma iz Kragujevca radila studiju o proceni uticaja na životnu sredinu za MHE Pakleštica na reci Visočici. U toj studiji o proceni uticaja napisali su da tu ne žive ni strogo zaštićene, ni zaštićene vrste i da neće biti negativnih uticaja na živi svet na profilu vodozahvatne građevine. Pošto ja jako dobro poznajem te terene i znam šta tamo živi, kao član Republičke revizione komisije napisao sam negativan izveštaj za taj projekat i uputio sam predstavku upravljaču zaštićenim prirodnim područjem Park prirode Stara planina – da je neko uradio studiju o proceni uticaja na životnu sredinu koja ne odgovara stvarnosti, a tiče se prostora kojim oni upravljaju. Oni su onda uputili zahtev Ministarstvu zaštite životne sredine da povuče prethodno datu saglasnost na tu studiju, jer je, u međuvremenu, Zavod za zaštitu prirode ustanovio da tu živi strogo zaštićena vrsta potočnog raka, da žive i tri zaštićene vrste, a prema pravilniku o određivanju zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta, čim se nađe strogo zaštićena vrsta na lokaciji projekta, projekat mora da se suspenduje i ministarstvo je to i uradilo.

Međutim, onda je investitor tužio ministarstvo Upravnom sudu, i Upravni sud, koji obično ima procese od više godina, za dva i po meseca doneo je presudu u korist investitora. Onda se ministarstvo žalilo Višem kasacionom sudu, koji je konačno poništio odluku Upravnog suda. Nažalost, priča o studiji o proceni uticaja koja je urađena za taj projekat je šablon. Sve te procene pokazuju da nema nikakvog ugrožavanja, sve je u redu.

Ne znate ko je vlasnik te kompanije?

Pominju se raznorazni, ali ja zaista ne mogu time da se bavim. Smatram da to u suštini i nije toliko bitno, koliko da se stvori javna percepcija o besmislenosti takvih projekata. Nije problem da ljudi zarađuju pare, ali neka način na koji oni zarađuju novac ne donosi štete životnoj sredini. A štete koje donose MHE stvarno su neprihvatljive. Za tako malo energije da se devastira priroda, da se ovi bogate, a svi mi da plaćamo, to je stvarno uvreda za zdrav razum.

U poslednjem broju NIN-a, u rubrici „Biznis lider“, pojavljuje se, nažalost, jedan moj kolega Mihajlo Gavrić, veoma stručan čovek, koji, međutim, vrlo tendenciozno priča vrlo afirmativnu priču po MHE. Priča o tome kako toga ima u svetu, a ne kaže kako je to tehnološka istorija. Kritikuje kako termoelektrane zagađuju vazduh – to je tačno, ljudi zbog toga obolevaju, ali mi trenutno nemamo zamenu za to. I ako pravimo MHE, uopšte nećemo zameniti energiju iz termoelektrana jer je to zrnce peska u pustinji, izuzetno mala količina energije. Takođe, kritikuje velike hidroenergetske sisteme, koji takođe narušavaju životnu sredinu. I to je tačno, Đerdap izaziva ozbiljne posledice po životnu sredinu, ali Đerdap proizvodi 10-12 odsto nacionalnih potreba električne energije. Đerdap je od koristi milionima ljudi i predstavlja jedan od elemenata stabilnosti elektroenergetskog sistema.

Prošle, 2018. godine, ministar Aleksandar Antić je najavio da će biti instalisano nekih 250 MW iz vetrogeneratora. Samo tih 250 MW instalisane snage menja 500-600 MHE. Kod nas su se svi ovi tzv. investitori u sektoru energetike zatrčali na MHE jer tu je najmanje ulaganje, najbrže se napravi objekat, i najbrže počne da kaplje novac, a sve je već nekako uhodano.

Šta bi trebalo da se uradi i da li može da se prekine ceo taj proces sa MHE i da se sve ovo što je već upropašćeno dovede u prethodno stanje?

Teško je brzo dovesti u prethodno stanje ono što je upropašćeno. Moguće je, ali košta. Potrebno je da država na strateški način sagleda šta je najbolje za sve nas, to je suština. Dakle, ako nama treba energija iz obnovljivih izvora, mi treba da se potrudimo da je obezbedimo. Zvanični podaci govore da gubici u distributivnoj i prenosnoj mreži EPS-a iznose oko 17 odsto. Tehnički gubici na nivou Evrope su pet odsto. Šta je sa onom razlikom, šta je sa ostalih 12 odsto? Ako bi se rekonstruisali naši postojeći veliki hidroenergetski kompleksi, ako bi se unapredili u tehnološkom smislu, ako bi se povećao stepen efikasnosti, potpuno bi bila izlišna gradnja MHE.

Takođe, mogli bismo malo više da se orijentišemo na geotermalnu energiju, na biomasu, tj. na proizvodnju energije iz organske produkcije u poljoprivredi i šumarstvu. Reč je o kogeneracijskim postrojenjima, koja bi mogla da se prave disperzivno – po čitavoj teritoriji Srbije, tamo gde ima sirovine da bi troškovi bili što manji. Kogeneracijski procesi, kojima se proizvodi toplotna energija i električna energija u isto vreme, toliko su unapređeni da je moguća nulta emisija gasova sa efektom staklene bašte. Sve su to pravci gde naša države može apsolutno kompetentno da dođe do onih potrebnih 27 odsto. Ali, za to je potrebna politička volja koja će konstatovati da su MHE štetne, da daju malo energije, prave velike ekološke štete i izazivaju veliko nezadovoljstvo građana. Niko to ne treba da smetne sa uma. Ljudi u Srbiji su veoma nezadovoljni zbog ovih MHE.

Ja sam bio u Rakiti, i ono što sam tamo video je otelovljenje užasa. Meštanima je neko došao u selo, razvalio im centar sela, počeo da pravi vodozahvatnu građevinu, izazvao klizište, skliznulo je brdo… To što zovu Rakitska reka, to je običan potok, koji možete da pregazite kada su male vode. Oni su prirodno korito rakitskog potoka zatrpali, napravili nasip i onda su u tom nasipu sa jedne strane prokopali kanal da voda može da teče, a u drugom napravili cevi.

Kada propisuju vodoprivredne uslove, „Srbijavode“ traže da cevovod bude van korita za veliku vodu, tj. da cevovod bude na nekim kotama koje su iznad velike vode. Kada se kaže „van korita za veliku vodu“, to znači na kotama koje su više od projektovanog nivoa velike vode, upravo da bi se očuvao živi svet. Velika većina investitora cevovod ukopava u jedan bok korita ili gurne kanal u korito. Retko ko poštuje ovaj uslov, a taj uslov je pokušaj da se očuva živi svet. Ako vi stavite cevovod negde ispod propisanog, to znači da teške mašine na deonici od nekoliko kilometara uđu u reku i razvale i unište sve. To potpuno degradira biodiverzitet i uništi staništa. Ako bi se kopalo iznad velikih voda i ako mašine ne bi ulazile u rečno korito, onda bi bilo moguće ostvariti derivaciju, odnosno zahvatanje vode u cevovode bez uništenja staništa autohtonih vrsta. Međutim, onda bi to u tehnološkom smislu značilo da investitor mora da pravi pristupne puteve sa strane, što bi mu enormno povećalo troškove. Oni znaju gde moraju da grade, ali rade ono što im je jeftinije.

Sad su u Rakiti izašli, čini mi se, vodoprivredni i ekološki inspektori i investitoru su dali obustavu radova i naložili da cevi izmesti iz korita za veliku vodu. Ljudi u Rakiti su dovedeni do stanja očaja, njih su mesecima ignorisale sve državne službe, od opštinskog do republičkog nivoa, oni nisu imali drugi izlaz nego da se bune. Jedino što imaju je ta rečica, malo prostora, put i škola, i onda dođu ovi i sve to razvale – ulaze u privatne parcele, dovode privatna obezbeđenja, katastrofa.

Kažete da je neophodna politička volja. Međutim, CINS–ovo istraživanje je pokazalo da je veliki broj MHE povezan sa Nikolom Petrovićem, a on je blisko povezan sa političkim vrhom. Teško je očekivati da bude političke volje za tako nešto.

Mislim da svaki sistem i svaka vlast koja ima senzibilitet za volju naroda i koja poštuje svoje građane mora da napravi određene promene i da radi ono što je u najboljem interesu većine, bez obzira na to kako su pojedinci povezani ili nisu. To je već pitanje za zrelost političkog sistema i za vršioce javnih funkcija. Ja pričam iz vizure nekog ko nikada nije bio član nijedne partije, politički procesi i donošenje političkih odluka se odvijaju van mog sveta. Ali, posebno je opasno što mnogi političari ne razumeju da mi ne možemo da sprovodimo efikasnu zaštitu životne sredine ako nemamo apsolutni prioritet Zakona o zaštiti prirode nad svim drugim zakonima u zaštićenim područjima.

Zar to nije tako?

Nije. Vi po sadašnjim zakonima imate neke procedure, koje sprovodi Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, po kojima postoji mogućnost da se gradi i u zaštićenim područjima. To je potpuni besmisao, šta će nama zaštićena područja ako nisu zaštićena? Prosto neverovatno koja je to vrsta destrukcije i autodestrukcije u javnom ponašanju. Srbija ima ambiciju da poveća procenat zaštićenih površina sa 6,7 odsto na skoro 13 odsto. Kao dobri evropski đaci, obavezali smo se da ćemo to uraditi. Međutim, bez efikasne zaštite, bez suštinske zaštite, to nije moguće. U parku prirode „Golija“ sad se pravi nekoliko MHE. To je sliv reke Studenice, istovremeno i rezervat biosfere pod zaštitom Uneska. I oni sada prave tamo – na reci Brevini, na reci Studenici i nekim njenim pritokama – nekoliko MHE na vodotokovima. Tu žive pastrmke i potočni rakovi, oni su indikatori najčistijih voda koje mogu da se piju direktno iz reke. Bio sam na terenu – investitori dođu, pregrade reku, preusmere je u neki kanal, razvale korito i prave vodozahvatnu građevinu.

Oni imaju obavezu da ostave nekakav minimum vode da ne ide kroz cevi?

Imaju, ali i to je poseban problem, jer je taj minimum moguće definisati tek na osnovu onih hidrobioloških istraživanja. U našoj praksi, minimum se određuje na osnovu merenja Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ). Međutim, oni mere samo hidrološki minimum – niko nikada u Srbiji nije odredio biološki minimum na osnovu hidrobioloških istraživanja. Osim što se biološki minimum određuje na krajnje neadekvatan način, često se ni to što se odredi ne poštuje. Bio sam na terenu gde se nalazi MHE Kunara, na padinama Goča. Od 250 litara vode u sekundi, koliko je doticalo u vodozahvatnu građevinu, oni su imali obavezu da ispuštaju biološki minimum koji je preko 100 litara u sekundi. Riblja staza im uopšte ne radi, a ispod vodozahvatne građevine izmerili smo samo 17 litara u sekundi. Vlasniku MHE je u interesu da što više vode utera u cevovod – to znači veću brzinu, veću kinetičku energiju, veću proizvodnju struje, više para. Oni često zatvore te riblje staze nekom daskom, svu vodu uteraju u vodozahvatnu građevinu, to rade uglavnom noću, kad se ne vidi. To je potpuno izigravanje svih pravila, dobrog ponašanja i zakona. Sramota je u civilizacijskom smislu šta mi sami sebi radimo da bi se par njih obogatilo.