Ekonomija tornja

Za nekoga je završetak obnove Avalskog tornja dika i ponos, za nekoga simbol inata i prkosa, za nekoga orijentir, za nekoga pokazatelj šta sve može kad se Srbi slože, za nekoga je kapa Srbije, za nekoga dizanje magle, za nekoga opomena da se uzmemo u pamet, neko je srećan što njegov vršnjak ponovo stoji, za nekoga, pak, bačene pare i pita se čemu toranj služi, a uz to i ne radi.

Istina, na prošlonedeljnoj svečanosti na Avali, sve te govorancije o ponosu, inatu, prkosu, slozi, kapi, magli, opomenama, podizanju magle i sreći nisu krunisane ključnim događajem – pritiskanjem nekog već dugmeta kojim bi se ponos, inat, prkos, orijentir i sve ostalo pustilo u rad. S pravom se, dakle, skeptici pitaju čemu toranj zaista služi. Međutim, kako „Vreme“ saznaje, dugme će biti pritisnuto koliko prve, a najdalje druge nedelje maja, doduše sa manje pompe, ali sa konkretnim efektom: slika na televizoru bez snega i za one koji nemaju „kabl“.

ZAISTA, ČEMU SLUŽI?: Jedan od argumenata „protiv“ obnavljanja Avalskog tornja je bio da je reč o zastarelom sistemu prenosa slike i tona, inferiornom u odnosu na kablovski ili satelitski prenos. Reč je, međutim, samo o različitim načinima za izvršenje istog zadatka – „dotur“ elektromagnetnih talasa do krajnjeg korisnika, od kojih svaki ima svoje mane i prednosti.

Jedan od bitnih faktora je cena koju plaća krajni korisnik i tu je emitovanje preko zemaljskih predajnika u prednosti u odnosu na sve druge. U stvari, zemaljski prenos je najjeftiniji način da se program isporuči na ogroman broj adresa: u zoni Avale, na primer, direktno u dva miliona prijemnika, pri čemu nema dodatnih troškova, sem električne energije, dok se kabl-operateru plaća pretplata. „Kažu oni da to nije pretplata, nego održavanje sistema. Svi smo se slatko nasmejali“, kaže Radiša Petrović, dipl. ing. elektrotehnike, izvršni direktor emisione tehnike i veza RTS-a.

Kablovski i satelitski prenos „signala“ je u prednosti zbog kapaciteta: kad je reč o isporuci programa do krajnjeg korisnika, omogućen je prijem mnogo većeg broja programa nego što je to bilo moguće preko zemaljske mreže. To je zato jer je analogni frekventni spektar ograničen za televiziju od 21 do 69 kanala, dakle najviše 48 kanala, ali u praksi može se koristiti tek svaki drugi.

VELIKA VRATA: Međutim, digitalizacija televizijskog signala vraća zemaljske predajnike u „igru“ na velika vrata: na taj način preko antene moći će da se „hvata“ do 60 u tehničkom smislu kvalitetnih programa. „Digitalizacija je donela to da se korisnici sada ponovo vraćaju direktnom prijemu, jer je veliki broj besplatnih, a tehnički vrhunskih programa“, kaže Petrović. „Ali, ne samo bez tornja na Avali, nego i bez onog na Jastrepcu, na Crnom vrhu i na ostalim planinama, bez objekata gabarita Avalskog tornja i moćnih antenskih sistema i moćnih predajnika, mi to ne možemo da uradimo. Džabe ćemo da se ‘digitalizujemo’ ako to ne budemo napravili.“

Po odluci Međunarodne unije za telekomunikaciju, do juna 2015. sve evropske zemlje moraju kompletno da pređu na digitalno emitovanje radio i TV programa, ali po preporuci Evropske komisije, a te preporuke su za članice EU prilično ozbiljna stvar, moraju do kraja 2011. da ugase analogni servis. „Mi smo tu malo u problemu, jer smo okruženi zemljama Evropske unije i sada, ako mi to ne uradimo, digitalni signali mnogo više smetaju analognim nego obrnuto“, objašnjava Petrović. „Bez obzira na to što su optički kablovi najbolji mogući prenosni put, pre svega jer je kapacitet neograničen, alternacija je uvek dobrodošla, uvek je dobro imati rezervu. Ne drže se, naime, sva jaja u jednoj korpi. Tako, svi korisnici telekomunikacionih kapaciteta za prenos – emiteri radio i televizijskih programa, mobilni operateri, internet provajderi, vojska, policija, državne institucije svuda u svetu koriste i radio-relejne veze za prenos. Primera radi, u Velikoj Britaniji je predviđeno da se do 2012. godine uloži više od dve milijarde funti samo na izgradnju velikih snažnih predajnika, da zemaljskim emiterima ‘pokriju’ svoju teritoriju.“

Tehnički gledano Avalski toranj i nije morao da se obnavlja, za ono čemu će služiti bio bi dovoljan i čelični stub utegnut sajlama na koji se okače antene i gotova priča, ali ipak, nije život samo u se, na se i poda se: tako gledano, ni Hram svetog Save na Vračaru nije neophodan.

MILIJARDA: Ponovna izgradnja Avalskog tornja koštala je oko milijardu dinara, odnosno desetak miliona evra. Za te pare moglo bi da se kupi 24.000 personalnih računara koliko ih nedostaje u srpskim školama, moglo bi da se kupi skoro 3000 steonih junica holštajn frizijske pasmine, moglo bi da se zasnuje i do prvog roda dovede 800 hektara vinograda.

Sa milijardu dinara može da se izgradi 110 metara mosta preko Ade Ciganlije, da se rekonstruiše šestina Gazele, toliko vredi deset kilometara jedne trake autoputa kroz Vojvodinu, odnosno dva i po kilometra obilaznice oko Dimitrovgrada ili manje od kilometra obilaznice oko Beograda.

Milijardu dinara je predviđeno za asfaltiranje Kružnog puta, a za dve-tri godine će morati opet. Toliko košta remont pet „migova 29“ i jednog „an-26“, ili remont dvadesetak garnitura vozova za gradsku železnicu.

Takođe, milijardu dinara bi koštala izgradnja šest krstova „najvećih na Balkanu“, poput onog koji će se graditi u Nišu, ili 90 krstova poput onog koji se upravo gradi u Kragujevcu.

Za deset milijardi dinara može da se kupi trideset miliona ćevapa, ili šest i po miliona pljeskavica u lepinji, odnosno nešto više od milion gajbi piva. Na kraju, milijarda dinara je stoti deo ovogodišnjeg budžetskog deficita, koliko iznosi desetomesečna prinadležnost narodnih poslanika bez putnih troškova, odnosno petina uštede koja bi se ostvarila smanjenjem državne administracije. Posle nam je toranj kriv!

PUŠTANJE U RAD AVALSKOG TORNJA: B. Tadić i D. Đilas (foto: Tanjug)