Srbija kao platforma za tuđe strategije

VREME: Kakvo je stanje u privredi, kakav nam je budžet?

VLADIMIR VUČKOVIĆ: Budžet uvek ima dva aspekta – stabilizacioni i razvojni. Veličina našeg deficita i javnog duga ukazuju na to da nema razloga za veliku zabrinutost za stabilnost, pošto je budžetski deficit ispod 3 odsto bruto domaćeg proizvoda, a javni dug ispod 45 odsto BDP-a i može se reći da se drže pod kontrolom. To je važno jer poremećaji u fiskalnoj oblasti imaju šire posledice po privredu i društvo – setimo se samo perioda od pre desetak godina kada je celokupni ekonomski i društveni ambijent bio destabilizovan velikim fiskalnim neravnotežama.

Ono što nam u kontinuitetu nedostaje jeste razvojni aspekt vođenja fiskalne politike. Nedovoljno se ulaže u obrazovanje, zdravstvo, ekologiju, a ni na strani javnih investicija nemamo jasan plan i prioritete. U tom smislu, možemo govoriti o neodgovornim politikama. U situaciji kada privatni sektor s mukom radi i puni budžet, oni koji odlučuju o javnim sredstvima moraju posebno da vode računa o tome na koju stranu će plasirati svaki dinar. Međunarodna iskustva pokazuju da snažna redistribucija i ekspanzija tražnje u početku rezultiraju rastom i podrškom politikama, ali se time ignorišu budžetski i inflacioni rizici, kao i devizna pozicija države, što kasnije vodi u krizu.

Srbija ima deficit i zadužuje se kako bi popunila budžetske rupe i bespredmetna je svaka priča o tome da para ima za neplanirane rashode – to izgleda kao kada bi domaćinstvo s hroničnim manjkom nakon uzetog kredita reklo kako nema nikakvih problema s porodičnim finansijama.

U kakvom je stanju realni i finansijski sektor u odnosu na BDP?

Finansijski sistem je stabilan, javne finansije su održive, razvojni model je ranjiv. Srbija se ne suočava s problemom iznenadnog sloma, nego s problemom propuštene transformacije.

foto: marija janković

Finansijski sektor Srbije je stabilan i to je dobro i važno. Banke su kapitalizovane, likvidne, profitabilne i sa vrlo niskim udelom problematičnih kredita. Dakle, nemamo bankarsku krizu, nemamo panično povlačenje depozita, nemamo problem kakav smo imali u nekim ranijim periodima. Privredni rast je već godinama ispod potencijala Srbije, što zbog nepovoljnih međunarodnih okolnosti, što zbog domaćih prilika. U paralizovanoj državi ne može se očekivati od privatnog sektora da dugoročno razmišlja, investira i zapošljava. Uprkos tome, očekuje se solidan rast, od oko 3 odsto, ali je važno pitanje i iz čega dolazi taj rast. Nije isto ako BDP raste zbog produktivnosti, izvoza, tehnologije i rasta domaćih firmi, ili ako raste zbog državne potrošnje, velikih infrastrukturnih projekata, građevine, zaduživanja i jednokratnih investicionih talasa. Prvi model je izdržljiviji i ima mogućnost ubrzanja, dok drugi može da zvuči dobro, ali ne stvara osnove za dinamičniji razvoj.

Da bi ovo svima bilo jasnije, važna je i objektivna interpretacija BDP-a. BDP ne govori dovoljno o tome kakav je kvalitet poslova, koliko je domaće dodate vrednosti, koliko je rast plaćen zaduživanjem i šta je moglo da se uradi istim novcem. Rast od nekoliko procenata može izgledati dobro, a da građani istovremeno osećaju da su rast cena hrane, stanovanja i svakodnevnih troškova pojeli veliki deo tog napretka. Perspektiva BDP-a je zato pomešana. U kratkom roku rast će verovatno biti pristojan, posebno zbog investicija, Ekspa, javnih radova i potrošnje. Ali dugoročno Srbija ne može da se razvije samo kroz građevinske cikluse, subvencije stranim investitorima i projekte koje vodi država. Za pravi razvoj potrebni su produktivnost, obrazovanje, domaće firme koje rastu, nezavisne institucije, konkurencija i pravna sigurnost.

A zaduživanje?

Kod zaduživanja je slika takođe dvostruka. Srbija nije prezadužena u klasičnom smislu. Dug nije dramatičan ako ga poredimo sa mnogim evropskim zemljama. Ali problem nije samo odnos duga i BDP-a, već šta tim dugom finansiramo, po kojoj ceni se zadužujemo i kakav prinos društvo dobija na taj novac. I ovde je tumačenje bitno za objektivnu procenu. Stalno se ponavlja da je dug ispod 60 odsto BDP-a, kao da je to dokaz da je sve u redu. Ali Srbija nije Nemačka ili Holandija. Nama je prag niži, jer imamo manju ekonomiju, veći kursni rizik i više kamatne stope. Postoje i potencijalne mine iz poslovanja javnih preduzeća, lokalnih finansija, ugovora kroz posebne projekte, pa fiskalni rizici nisu uvek vidljivi u zbirnim i javno dostupnim brojevima.

Kakav je odnos između siromaštva i ekonomske nesigurnosti?

Zvanični podaci pokazuju da se siromaštvo smanjuje. Srbija danas nije zemlja ekstremne bede iz devedesetih. Zaposlenost je veća, plate su znatno porasle, penzije su veće, a deo stanovništva jeste realno popravio svoj položaj. Veliki deo društva je, međutim, ranjiv. Ima ljudi koje jedna pokvarena mašina, bolest, gubitak posla, rast kirije ili skok cena hrane brzo vraća ispod granice sigurnosti. Ključ za razumevanje Srbije je da problem nije samo siromaštvo, već raširena ekonomska nesigurnost.

Buduće projekcije zato ne bih opisao katastrofično, ali ni optimistično. Siromaštvo će se verovatno smanjivati ako se nastavi rast plata, zaposlenosti i penzija. Ali to smanjenje će biti sporo i ograničeno ukoliko se ne promeni razvojni model. Siromaštvo u Srbiji proističe iz niske produktivnosti, regionalnih razlika, slabog obrazovanja, lošeg kvaliteta poslova, nedovoljno efikasne socijalne zaštite. Samo zaposlenje nije dovoljno ako je plata niska, ako je posao nesiguran, ako nema napretka i ako se u lokalnom okruženju ne vide druge opcije. Siromaštvo se prenosi i kroz očekivanja – deca iz siromašnijih porodica imaju manje šansi za obrazovanje i manju mogućnost da izađu iz začaranog kruga. To je problem čitavog sveta, nije samo naš.

To je dobro tlo za klijentelizam.

U takvom društvu lako se stvara klijentelizam, to jest razmena dobara i usluga za političku podršku. Empirijska istraživanja pokazuju snažnu povezanost između klijentelističkih režima i siromaštva. Kada su birači ranjivi, mala, neposredna i selektivna korist – posao, jednokratna pomoć, subvencija, poklon, pažnja lokalnih vlasti – može imati veću političku vrednost od apstraktne koristi dugoročnog rasta, institucija ili javnih dobara. Siromašniji glasači su jeftiniji za održavanje i lakše se mobilišu. Dakle, stvara se začaran krug između siromaštva i loših politika.

Da li ovde politička elita, zapravo, koči institucionalne i ekonomske promene?

Dobro je poznato, i o tome su pisali ekonomski nobelovci, da elite blokiraju institucionalne i ekonomske promene koje bi dovele do šireg prosperiteta i smanjenja siromaštva ukoliko te promene prete njihovoj političkoj moći ili ekonomskim interesima. Održavanje ljudi u siromaštvu i primena populističkih politika mogu biti strateški recept za održavanje na vlasti, posebno u kontekstima visoke nejednakosti i slabih institucija. Siromaštvo postaje politički resurs čak i kada ga vlast ne proizvodi svesno kao cilj.

Problem nije pomoć siromašnima, nego diskreciona pomoć koja se predstavlja kao milost vlasti. Mislim da je najtačnija tvrdnja da vlast ne želi da ljude drži siromašnim i da u nekom smislu veruje da radi u korist građana, ali je isto tako jasno kako ima podsticaj da ne gradi sistem koji ljude čini manje zavisnim od nje. Zdrava alternativa je – slobode pojedinaca i organizacija, odgovarajuća javna dobra, planirana i predvidiva socijalna prava, obrazovanje, zdravstvo, vladavina prava i institucije koje smanjuju diskreciju političara.

Kako u ovakvom režimu funkcionišu mehanizmi bogaćenja?

foto: marija janković

Problem nije što neko ima kapital, nego kako ga stiče i od čega mu zavisi opstanak. Pojam koji stoji iza toga je “zarobljena država”. Profit se nedovoljno pravi na tržištu, a previše se temelji na pristupu javnom novcu, informacijama, dozvolama, zemljištu, regulativi, subvencijama, javnim nabavkama, državnim preduzećima i velikim infrastrukturnim poslovima. Kapital od vlasti nastaje, od vlasti zavisi i zbog toga brani vlast. Njegova prednost nije u tome što proizvodi bolje, nego što ima bolji pristup sistemu. A sve to stvara iskrivljenu sliku ekonomskog uspeha – vidimo zgrade, projekte, promet i nominalni rast, ali iza toga često ne stoji veća produktivnost, nego preraspodela javnih resursa ka politički povezanim akterima.

Najopasniji efekat nije samo nepravda, nego dugoročna ekonomska sterilnost. Takav sistem destimuliše normalne preduzetnike, tera ljude da traže prečice, zaštitu, veze i lojalnost, a baca u senku znanje, inovacije i konkurenciju. Proizvodi bogate pojedince, ali ne proizvodi snažnu privredu.

Kako iz ekonomske perspektive izgleda odnos male zemlje poput Srbije i džina poput Kine?

Kina je velika sila i ogroman globalni igrač. Ona, kao i svaka velika sila, ulazi u poslove zato što ima svoje interese. To rade i Nemačka, i Francuska, i SAD, i EU kao celina. Kritične sirovine zanimaju jedne, veliki infrastrukturni projekti druge, vojna oprema treće, pristup tržištu i geografska pozicija četvrte. Pitanje je da li Srbija u tim odnosima zna šta je njen interes i da li ima institucije koje taj interes mogu da zaštite.

Ako se vratimo Kini, kada kineska kompanija, banka ili država ulaze u projekat, to često nije samo običan komercijalni posao već deo šire politike tržišta, resursa, tehnologije i uticaja. No, ne znači da su ti poslovi automatski štetni. Problem nastaje kada Srbija u takve poslove ulazi bez dovoljno transparentnosti, bez analize troškova i koristi, bez javne konkurencije, bez procene ekoloških i finansijskih rizika i bez jasnog plana šta domaća privreda iz toga dobija. Mala zemlja mora da nadoknadi manjak veličine viškom pravila, ugovornom disciplinom, transparentnim procedurama, antikorupcijskim mehanizmima i institucijama koje znaju da kažu – ovo nam odgovara, ovo ne, ovo može pod ovim uslovima. Nije dobro da se svaki veliki projekat predstavlja kao istorijska šansa, dok se pitanja cene, javnih nabavki, ekoloških standarda i kontrole ugovora guraju u drugi plan.

Dakle, opet je problem u našem dvorištu. Za Srbiju je opasno da bude platforma za tuđe strategije, a da nema svoju.

Šta za građane znači projekat Ekspo?

Ekspo ima jednu vidljivu, zvaničnu stranu – međunarodna izložba, nova infrastruktura, bolja vidljivost Srbije, urbanistički razvoj jednog dela Beograda, turizam, hoteli, građevinska aktivnost, određeni kratkoročni impuls privredi. Sve to nije bez značaja i ne treba ga unapred potceniti. Druga ravan je da je Ekspo u ekonomskom smislu mnogo više od pobrojanog. Omogućava koncentraciju ogromnog javnog novca, ubrzane procedure, kontrolu rokova, zemljišta, građevine, infrastrukture i pratećih poslova. Drugim rečima, Ekspo postaje platforma kroz koju se istovremeno proizvodi slika uspeha i distribuira ekonomska moć.

Pravo pitanje nije da li je lepo imati izložbu ili novi kompleks, već koliko to košta, ko plaća, ko zarađuje, pod kojim uslovima se ugovara, kakva će biti trajna korist i šta je alternativa. Jer svaki dinar koji ode u Ekspo ne ide u škole, zdravstvo, lokalnu infrastrukturu, kanalizaciju, nauku, energetsku efikasnost ili smanjenje poreskog opterećenja. Pravi trošak ovakvog projekta nije samo ono što piše u budžetu, već i ono čega se društvo odriče. Zato je najvažnije pitanje da li ovaj projekat prolazi kroz pravila koja bi važila za svakog drugog ili se za njega pravi poseban koridor. Ako se pravi poseban koridor, onda rizik nije incidentan, nego sistemski, a korupcija postaje ugrađena mogućnost modela.

I šta odnosi prevagu?

U ovakvom institucionalnom okruženju, kada je Ekspo u pitanju, bojim da se prevagu odnosi šteta. Srbiji su potrebne velike javne investicije, ali su one razvojna šansa kada prolaze kroz jasne prioritete i analize. Umesto da se olako razvrstavamo na one koji su za Ekspo i one koji su protiv njega, pitanje je – da li Srbija gradi projekat koji će ostati građanima ili sistem preko koga će građani otplaćivati tuđe profite. Može li takav koruptivni potencijal da služi za održavanje vlasti? Može, u političko-ekonomskom smislu. Veliki projekti stvaraju mrežu zavisnosti: izvođače, podizvođače, konsultante, medije, lokalne interese i politički povezane firme. Kada značajan deo poslovne zajednice zavisi od nastavka istog sistema, ona postaje ekonomski oslonac poretka. Kapital stečen u netransparentnim projektima kasnije može da se pretvori u različite oblike zaštite – pravne, medijske, političke i poslovne. Zato zarobljena država teško izlazi iz zarobljenosti.

Kako funkcioniše Mokrogorska poslovna škola?

Mokrogorska poslovna škola funkcioniše drugačije od klasičnog obrazovanja. Mi ne polazimo od ideje da ljudima treba isporučiti teoriju, pa da oni posle sami vide šta će s tim. Polazimo od stvarnih menadžerskih problema – kako doneti odluku, kako voditi tim, kako razumeti finansije, kako postaviti strategiju, kako preuzeti odgovornost kada okolnosti nisu idealne. Mokrogorska je, u tom smislu, škola menadžerskog sazrevanja. Ne pokušavamo da od ljudi napravimo nekog drugog, nego da im pomognemo da bolje razumeju sebe, posao, organizaciju i društvo u kome rade.

Kada je reč o mladim ljudima, tu zaista vidim razlog za optimizam. Kod mnogih mladih ljudi koji prolaze kroz školu vidi se nešto važno – potreba da posao ima smisla, spremnost da uče, manja tolerancija prema ispraznoj hijerarhiji i veća otvorenost da se razgovara o odgovornosti i rezultatima organizacije. Primećujem da često nisu opterećeni starim obrascima u meri u kojoj su to bile prethodne generacije. Ne poštuju autoritet samo zato što je autoritet, više pitaju zašto i to ume da bude zahtevno za organizacije, ali je zdravo za društvo.

Škola pomaže da se prave male profesionalne zajednice u kojima se normalizuju drugačija pravila. Zato bih rekao da Mokrogorska nije važna samo kao poslovna škola. Važna je i zato što se vidi da u ovoj zemlji postoje ljudi koji žele da rade ozbiljno, da rastu, da se mere sa boljima i da ne pristaju na ideju da ovde teško može da bude bolje.