Lični podaci: Rođen je 1943. godine u Geriju, država Indijana. Ekonomiju je diplomirao 1964. godine na Amherst koledžu. Doktorirao je 1967. na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology). Bio je Fulbrajtov stipendista, a deo poslediplomskih studija proveo je na Kembridžu. Oženjen je Džejn Hanavej, profesorkom Stanford univerziteta, imaju četvoro dece, ćerke Sioban i Džuliju i sinove Majkla i Džeda.
Karijera: Počeo je na univerzitetu Jeil (Yale), gde je dogurao do zvanja vanrednog profesora u 27. godini. Bio je redovni profesor na Prinstonu, Stanfordu i Oksfordu, sada predaje na Kolumbiji. U 29. godini postao je član vrlo uglednog Ekonometrijskog društva i Nacionalne akademije nauka (američke). Dobitnik je prestižne „Džon Bejts Klark“ medalje koja se svake druge godine dodeljuje najboljem američkom ekonomisti mlađem od 40 godina.
Čime se sve bavio: Podjednako dobro bi se razumeo sa uličnim prodavcem i sa premijerom neke države. Predavao je i aktivno primenjivao makroekonomiju, mikroekonomiju, ekonomiju javnog sektora, finansije i ekonomiju organizacija.
Šta je radio za američku vladu: U julu 1993. američki Senat izabrao ga je u Veće ekonomskih savetnika, telo koje savetuje predsednika i praktično upravlja američkom ekonomijom. Predsednik Klinton imenovao ga je 28. juna 1995. za predsednika ovog veća. Uticaj u vladi imao je naročito u sektoru mikroekonomije i međunarodne ekonomske politike. Bio je najveći pobornik projekta „redefinisanja uloge vlade“, kao i predlagač programa za pojednostavljenje penzione politike, promena u kontroli vazdušnog saobraćaja i reformi telekomunikacija, bankarstva i zaštite životne sredine.
Gde je otišao iz vlade: U Svetsku banku, 1997. godine, gde je odmah dobio mesto glavnog ekonomiste i potpredsednika. Svoj posao je shvatio preozbiljno i preambiciozno tako da se gotovo odmah po dolasku suprotstavio politici rešavanja ekonomske krize na Dalekom istoku (Tajland, Malezija, Indonezija, Južna Koreja). Lideri MMF-a i Svetske banke smatrali su da treba primeniti šablonska rešenja, čvrstu budžetsku i monetarnu kontrolu, odnosno opšte stezanje kaiša što se pokazalo kao dobro rešenje za Latinsku Ameriku. Stiglic je upozoravao da se radi o potpuno različitim privredama, da zemlje Dalekog istoka već imaju razvijenu tržišnu privredu i budžetske suficite, te da bi relaksacija bila bolje rešenje. Iako su stručnjaci u MMF-u i Svetskoj banci načelno prihvatali njegove stavove, rečeno mu je da je pritisak „odozgo“ prevelik (predstavnici najrazvijenijih zemalja imenuju članove borda MMF-a). Drugi sukob nastao je oko Rusije, jer se Stiglic zalagao za postepenu privatizaciju i stvaranje konkurencije na tržištu, umesto jednokratne privatizacije i šok-terapije. Rezultat je u oba slučaja bio katastrofalan, Daleki istok je u dubokoj ekonomskoj krizi, o ruskoj privredi da i ne govorimo.
Kako je otišao iz Svetske banke: U dva koraka. Novembra 1999. podneo je ostavku kako bi mogao javno da kritikuje politiku Svetske banke i MMF-a, ali je zadržao poziciju specijalnog savetnika predsednika Banke. Međutim, u aprilu 2000, pošto je otvoreno podržao antiglobalističke demonstracije i pokrete, Svetska banka mu se zahvalila na saradnji.
Šta misli o ljudima iz MMF–a: „Oni veruju da su pametniji, obrazovaniji i manje politizovani od ekonomista u zemljama u koje odlaze. Zapravo je obrnuto, stručnjaci MMF-a su uglavnom trećerazredni studenti elitnih fakulteta. Verujte mi, predavao sam na Oksfordu, Stanfordu, Jeilu, Prinstonu, ni MIT-u ni MMF-u nikada nije uspelo da angažuje najbolje studente. Nedavno sam imao seminar u Kini i najmanje tri učesnika postavljala su pitanja na nivou najvećih umova koje Zapad ima.“
Koji je njegov najveći doprinos ekonomskoj nauci: Stvorio je „ekonomiju informacija“, a Nobelovu nagradu za ekonomiju za 2001. godinu dobio je (sa još dvojicom kolega) upravo zbog analize tržišta bazirane na asimetričnim informacijama.
Kako je reagovao kada je saznao da je dobio Nobelovu nagradu: „Pipremao sam jutarnju kafu kada su me pozvali iz Nobelovog komiteta. Odmah sam prešao na šampanjac.“ Ova vest ga nije omela da održi redovno predavanje na Kolumbija univerzitetu gde su ga studenti dočekali ovacijama. Ipak, poručio je da je njegova radost prigušena zbog događaja od 11. septembra.
Šta je povodom nagrade rekao: „Tržišnu ekonomiju karakteriše visok stepen nesavršenosti. Stariji modeli pretpostavljali su da su sve informacije perfektne, ali čak i mala nesavršenost može imati ogromne posledice za ekonomiju. Naš model bavi se upravo asimetričnošću informacija, što je samo drugačiji način da se kaže da neki ljudi jednostavno više znaju od drugih.“
Kakve veze ima sa nama: Od pre mesec dana angažovan je kao član Saveta za reformu javnih finansija pri Ministarstvu finansija Republike Srbije.
