Bez obzira na to da li je žetva dobra ili loša, da li se preliva ili nedostaje, junska "žitna priča" je uvek ista: država mora da "dreši kesu", ili jer je cena niska pa ratari nemaju prihod, ili je suviše visoka pa će hleb naš nasušni biti preskup, uz upozorenje da, ako se zahtevima ne udovolji, nagodinu sigurno preti glad. Da li
Da bi žetva bila dobra, mora se steći više uslova: valja poorati i posejati na vreme, pođubriti kako valja – ni mnogo ni malo, a mora i vreme da posluži – da posle setve padne dovoljno kiše, da tokom zime bude snega da mlado žito ne izmrzne… I eto, ova žetva će biti siromašna jer, već tradicionalno, najveći deo površina je zasejan dockan, mada ko je na vreme bacio seme, nije se usrećio jer je jesen bila sušna, na đubrivu se već tradicionalno štedi, zimus beše golomrazice za šta niko nije kriv, ali se dogodilo, a i s proleća behu visoke podzemne vode za koje, takođe, niko nije kriv, ali tako je. Rezultat je jako mali prinos. Povrh svega, zasejane su rekordno male površine, svega 530.000 hektara. Kako je sve naopako išlo, ne treba se čuditi što pšenice neće biti dovoljno. Još smo dobro prošli kako je moglo biti. S druge strane gledano, nije ni tragično.
OD GOREG LOŠIJE: Ove godine setva pšenice obavljena je, najvećim delom, van optimalnog roka i na do sada najmanjim površinama u novijoj istoriji. Ratari tvrde da bi realna cena, računajući na skuplje „inpute“ i mali prinos, jer godina je loša, trebalo da bude između 14 i 15 dinara. Čuju se glasovi da bi „bilo u redu“ da bude i niža, ali ne ispod 12 dinara, mada je pitanje odakle ti glasovi dolaze. „Glasovi“ upozoravaju da, ako im se ne plati koliko traže, pšenica će se nagodinu isključivo uvoziti.
U Žitovojvodini kažu da je trenutna cena brašna između 13 i 14,5 dinara za kilogram i da nije realno očekivati da mlinari pšenicu toliko plate. Stoga su predložili Vladi da zbog manjeg roda svaki kilogram pšenice koji se proda i isporuči mlinskim preduzećima premira sa dva dinara, ali da nikakav odgovor nije stigao.
U brojevima gledano, uz očekivani prinos od 3,2 tone po hektaru biće požnjeveno između 1,5 i 1,6 miliona tona pšenice. Potrebe domaćeg tržišta su između 1,7 i 1,8 miliona tona i uz rezerve od prošle godine, ova žetva će biti knap za famoznu prehrambenu sigurnost, prevedeno na radikalski jezik da „jedemo svoju pogaču“. Ako je za utehu, ni u okolnim zemljama nije bitno drugačije, mada ne baš ovako kao kod nas. U svemu tome postoji još jedna uteha: pomenute brojke se odnose samo na registrovane zasejane površine. Ima, naime, još žita, procenjuje se da ga je između 20 i 30 odsto više od registrovanih količina, koje ni u kakve bilanse nije ušlo, ono kojim se trguje na crno.
I sad, kao i svake godine u ovo doba, licitira se sa cenom žita: da li će biti osam i po, devet dinara, koliko su ponudili neki mlinovi, da li 14 i više koliko traže ratari. Mada, pitanje je ko u ime ratara govori. Ministar poljoprivrede Goran Živkov za „Vreme“ kaže da je ova godina idealna da se u poljoprivredi primene tržišni principi – da se plati šta košta. „Uvozna cena je 13 dinara i to je reper i za cenu domaće pšenice. To znači da cena domaće pšenice ne može biti viša, ali ne može biti ni i niža.“ Dakle, 13 dinara za kilo, mada je pitanje ko će je platiti.
Iako ratari zahtevaju cenu od preko 14 dinara, ali bi sigurno većina njih prodala i za 11 do 12 samo da odmah vide pare, ali nema nikoga ko bi ponudio i približno toliko, već se tu i tamo „nutka“ osam ili devet dinara, što se u trenutnim tržišnim uslovima, kako kod nas tako i u okruženju, ne može nazvati cenom, već ucenom.
KO JE OVDE LUD?: Tu nastaju prvi problemi: mlinari i pekari se pozivaju na čuveni paritet jedan-dva-četiri, po kome brašno mora biti dvostruko, a hleb čertvorostruko skuplji od pšenice. Tu se mogu izvesti dve računice – ododzdo i odozgo: cena hleba prema ceni pšenice, ili cena pšenice prema ceni hleba. U oba slučaja, računica kaže, država mora da interveniše, novcem naravno, jer je disparitet očigledan. Ako se udovolji ratarima i plati im se 14 dinara po kilogramu, brašno bi koštalo 28, a hleb čak 56 dinara po kilogramu, odnosno vekna koja iz nekog razloga teži 600 grama i manje, 33,6 dinara, što bi značilo poskupljenje cene hleba od 30 odsto, tj. cenu koju „osiromašeni narod“ platiti ne može.
Računica u suprotnom smeru, po današnjim cenama hleba gledajući, kazuje da ako vekna od 600 grama košta 28 dinara, što znači da je kilogram hleba 46, brašno bi moralo biti 23, a pšenica 12,5 skoro 13 dinara, što je taman i svetska cena pšenice. Ali, mlinarska računica veli da nedostraje samo još dva državna dinara da ratarski zahtevi budu zadovoljeni i svi će biti srećni.
S druge strane, pšenica prošlogodišnjeg roda se na Produktnoj berzi nudi po devet i po dinara i u poslednjih deset dana je zabeleženo nula prometa, jer nema zainteresovanih. Isto je i sa brašnom: cena mu je mesecima stabilna, drži se na 14,5 dinara i ima ga „kol’ko ‘oćeš“. I ko je onda ovde lud? Zašto hleb košta koliko košta i kojim povodom se najavljuje novo poskupljenje.
Pomoćnik ministra trgovine Srđan Srećković kaže da su dva puta u poslednjih nekoliko meseci veliki proizvođači hleba i peciva pokušali cenu da podignu, ali tržište nije prihvatilo.
„Srećna je okolnost što u proizvodnji hleba nema monopola.“
Za otkup milion tona žita po zaštitnoj ceni od, recimo, devet dinara, sa kojom bi malo ko bio zadovoljan, potrebna bi bila trećina ukupnog agrarnog budžeta, koji jeste najveći u poslednjih dvadeset godina, ali ni približno dovoljan da servisira sve potrebe agrara.
„Generalni problem kod nas je što postoji veliki broj vlasnika poljoprivrednog zemljišta, čak svaki treći stanovnik Srbije poseduje veću ili manju parcelu, koji za poljoprivredu baš i nisu zainteresovani, već se njome bave tek toliko da se zemlja ne zaparloži. Rezultat je mali prinos“, objašnjava Goran Živkov. Za to, kaže, ima leka, naizgled gorkog: uspostavljanje tržišta poljoprivrednog zemljišta, što predviđa Zakon o poljoprivrednom zemljištu, ali i porez na zemlju, ne na neobrađenu, već na svaku zemlju, što ovim zakonom nije predviđeno. „Time bi oni koji se poljoprivredom ozbiljno ne bave bili ekonomskim merama prinuđeni da svoje njive iznajme onima koji od zemlje najviše mogu da ‘izvuku’. Tako bi bilo bolje svima: proizvođačima, potrošačima, državi. To je tajna zbog čega je u Mađarskoj prinos bezmalo dvostruko veći nego kod nas.“
„Mi se zalažemo da se usvoje vrednosti Evropske unije, da se poljoprivrednici subvencionišu prema površinama koje obrađuju, za početak sa 5000 dinara po hektaru, što je manje nego u okolnim zemljama, ali s obzirom na finansijsku situaciju mislimo da je ovo realno.“
Danijel Petrović, pokrajinski sekretar za poljoprivredu
„To je najgluplje što bi mogli da uradimo. U Hrvatskoj je, kao i kod nas, svaki treći stanovnik vlasnik poljoprivrednog zemljišta, i pre pet godina Srbija i Hrvatska su imale 250 miliona evra veći uvoz od izvoza hrane. Hrvatska vlada je uvela subvencionisanje poljoprivrednika sa 100 do 150 evra po hektaru, kako za koju kulturu, i uvećala deficit na 800 miliona evra, a Srbija koja nema subvencije deficit je pretvorila u suficit. Subvencije po hektaru, u takvoj vlasničkoj strukturi, podstiču posedovanje zemlje, a ne proizvodnju i to je dovelo do toga da je cena poljoprivrednog zemljišta u Hrvatskoj utrostručena: 30 odsto subvencija ‘ide’ nepoljoprivrednicima, a cena pšenice ovogodišnjeg roda u Hrvatskoj znatno je viša od svetske, iako imaju relativno pristojan prosečan prinos od preko četiri tone po hektaru.“
Goran Živkov, republički ministar poljoprivrede
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
