Pozitivna nauka svoje spoznajne uvide gradi na osnovu iskustvenih svedočanstava; to je ono što se u istraživačkim studijama na engleskom jeziku tako često sreće pod nazivom empirical evidence. Doista, ko god ima pretenzije da otkrije neke istine, ili da ih bar aproksimira, o relevantnim segmentima posmatrane stvarnosti, mora poći od podataka koji odražavaju i mere njene stvarne, tačno okarakterisane segmente. No, ma koliko da su sami sirovi podaci važni za utvrđivanje saznanja o stvarnosti, oni nisu kraj nego tek doslovan početak toga spoznajnog procesa. Nakon prikupljanja podataka dolazi onaj rafinirani, suptilni deo koji se sastoji od analize i logičkog testiranja tih podataka i od izvođenja njihovih implikacija. Te implikacije su retko kad neposredno vidljive i zahtevaju opsežna i kompleksna znanja koja tvore odvojenu specijalnost i dostupna su tek malom, veoma ograničenom krugu specijalista. Ispitivanjem podataka dolazi se do uvida i spoznaja koje su često analitički veoma udaljene od samih podataka, i neretko predstavljaju iznenađenja i za same istraživače.
Ova skica spoznajnog procesa ocrtava se i jarko ističe kad je reč o javnoj politici, a posebno o onim njenim delikatnim komponentama koje su potencijalni predmet kritike i osnov posredstvom koga se grade često lekovite i spasonosne kritike vlasti. U našoj politici zateklo se i istrajava mnogo toga što je predmet oštrih kritika, i razlog zbog koga se u dobar broj aktuelnih poduhvata osnovano i sa debelim razlozima sumnja. Jovanjica, Krušik, Savamala, Telekom, jedan broj zahvata u sređivanju gradskih trgova i ulica, problematični tenderi, slučaj saobraćajnog udesa u Doljevcu… Mnogo je toga što bi moglo da se nabroji, ali gotovo ništa ne predstavlja pitanja o kojima je ustanovljena tvrda, nepobitna istina.
DEBELE SENKE SUMNJE
Brojni su razlozi za taj spoznajni deficit: kompleksnost problema, upadljiva i neizbežno oskudna količina raspoloživog znanja, nedostatak resursa za pokrivanje opsežnijih istraživanja, paradigmatski defekti u metodologiji putem kojih se podaci analiziraju… Među važnije razloge nedovoljne obaveštenosti uvek spada nepotpunost, katkad prava oskudica i, posebno, nepouzdanost raspoloživih podataka. Važan razlog defekata u domenu podataka jeste njihovo svesno prikrivanje ili iskrivljivanje (nameštanje, „friziranje“…). Vlast je daleko od toga da bude pelcovana protiv manipulisanja podacima. Povodom sasvim neuverljivih podataka o povoljnom stanju i kretanju zaposlenosti, nezaobilazni i uvek merodavni Fiskalni savet obavio je analize iz kojih je proistekao vredan naučni rad sa naslovom „Postoje ribe koje lete, ali su veoma retke“.
Brojni slučajevi promašaja ili čak zloupotreba vlasti ne daju se neposredno dokumentovati i neporecivo pokazati, ali se analizom njihovih ne uvek logički konzistentnih komponenti mogu utvrditi njihovi pogubni aspekti i štete koje mogu izazvati. Sama kolokvijalno formulisana problematičnost dovoljna je da na mnoge takve akcije vlasti baci tešku i razornu sumnju. U tom smislu, visoko je znakovita često korišćena narodna poslovica „Gde ima dima, ima i vatre“. Zašto se uopšte javljaju sumnje ako nešto sa Jovanjicom, Krušikom itd. ne bi bilo problematično? Neki od ovih nemilih slučajeva postali su nadaleko vidljivi. Iz Evropskog parlamenta, tj. čak iz dalekog Brisela, stigle su ozbiljne opominjuće poruke. Neće biti da su te zamerke baš bez ikakvog osnova. O njima pišu ugledne strane novine, uključujući i one najuglednije iz Nemačke. Razne strane organizacije postale su upadljivo podozrive i znake svog neprijatnog iznenađenja uopšte ne skrivaju. Domaći opozicioni mediji analitički su se izvanredno izgradili i profesionalno razvili; oni lansiraju takve dokaze i daju jasan uvid u svoje dokazne postupke da je često nemoguće u njih prosto i bez ostatka ne poverovati. Osnovane sumnje javljaju se i množe po različitim osnovama i mnogi od nas bivaju potpuno ubeđeni u istinitost onoga što ti mediji u kontinuitetu emituju. A utisak je da vlast neuspešno i krajnje neubedljivo reaguje na te kritike. Šta onda da istini posvećen čovek zaključi na osnovu svega toga? Zaključci sigurno ne mogu da idu u prilog vlasti, ma koliko da se posmatrač trudi da bude objektivan i kritičan prema svim tvrdnjama koje se oko i povodom tih sumnjivih afera nižu u neugodnom kontinuitetu.
Ovo je tačka na kojoj se mogu razviti neki elementi jednostavne logičke analize, pri čemu ona rezultuje u zaključcima nepovoljnim po vlast. Temeljna postavka, aksiomatska osnova za dalja izvođenja jeste da su spoznaje u vezi sa spornim, po vlast kompromitujućim slučajevima vrlo nepotpune, nejasne i kontradiktorne. Situacija povodom tih slučajeva ostaje neugodno dugo nejasna, iako je očigledna potreba za njihovim definitivnim razjašnjavanjem. Druga aksiomatska postavka jeste da vlast raspolaže institucijama, kadrovima, sredstvima i novčanim kapitalom za potpuno i neporecivo rasvetljavanje tih diskreditujućih slučajeva. Zašto vlast sve to ne raščisti i razreši kad je to u njenoj nepobitnoj mogućnosti? Zašto ne pruži uverljive i logički konzistentne odgovore na ta pitanja koja na nju bacaju debele senke sumnje? Senke koje su tako guste i tamne da se jasno razaznaju iz samog Brisela i dosta detaljno opisuju i tumače u uglednim međunarodnim glasilima. Budući da u vezi sa spornim slučajevima nisu pruženi konačni odgovori – najsigurniji bi bili svakako oni koji bi proisticali iz merodavnih sudskih presuda – ostaje jedino da se povodom tih slučajeva formulišu neke pretpostavke, i da se njihovom logičkom analizom izvedu zaključci koji verovatno ne bi bili daleko od istine.
KRUŠIK KAO PRIMER
Najbolje se sve oko toga dâ razjasniti na nekom konkretnom primeru. Uzmimo kao primer Krušik. Oko Krušika su razvijena dva dijametralno surpotstavljena tvrđenja. Opozicioni krugovi, kritički nastrojeni mediji i analitičari za koje se čini da su odista kompetentni, tvrde da je Krušik, kao i Savamala itd., slučaj kolosalne državne zloupotrebe, a vlast tvrdi da o zloupotrebama nema ni govora. Ako su u pravu kritičari vlasti, slučaj je razrešen i nema šta drugo da se analizira, izuzev pitanja kakve sankcije i na koji način vlast treba da pretrpi za svoje prestupe.
Druga mogućnost je da nikakvih zloupotreba nema, da je sve to izmišljotina krugova koji vlasti ne misle ništa dobro i koji sve rade da joj što pre vide leđa. Oko ove druge mogućnosti javljaju se, međutim, očigledne logičke teškoće, pa se sve to svodi na slučaj logičkog dokazivanja onoga što u raspoloživim podacima nije neposredno vidljivo. Ako tu nema nikakvih zloupotreba, a stvoren je utisak kao da ih ima, i to doista teških, a vlast ima načine i resurse da sve to raščisti i takoreći dokaže svoju nevinost, zašto to vlast konačno ne učini? Zašto tako nevina trpi da joj nos brišu oni iz Brisela i da svetske novine pišu neugodno opominjuće napise o njenim promašajima? Nije logično da vlast trpi i u neku ruku toleriše sve te uvredljive zamerke i poražavajuće kritike ako je u stanju da sebi i svetu jasno otkrije istinu i stane na kraj tim bolnim i besomučnim nasrtajima.
Ovde je i dokaz stava da bi sve to što se aktuelnoj vlasti zamera moglo, pa i moralo da bude istina. Ako vlast ne pristupa njoj dostupnom rasvetljavanju tih delikatnih situacija, a za takvo razjašnjenje ima i podatke i resurse, moralo bi da sledi da ona to nije u stanju da učini. Iz toga bi sledilo da se odista radi o njenim krupnim prekršajima i da je ono što joj nabija na nos ovdašnja opoziciona štampa, a potom i Brisel i strane novine, sušta i neporeciva istina. Time se došlo do logičkog dokaza, doduše izvedenog na osnovu nepotpunih i možda namerno zamršenih podataka, da je na vlast upravljena oštra kritika istinita i primerena!
KRITIKA IZ REDOVA VLASTI
Na mestu bi moglo da bude još par kraćih napomena. Ako se pretpostavi da vlast nije učinila prekršaje koji joj se u povelikom broju pripisuju, a ipak je stvoren privid da su ti prekršaji doista učinjeni i da imamo posla sa korumpiranom i u zloupotrebe ogrezlom državom, onda bi taj dugi rep kompromitacije koji se za vladom vuče iz godine u godinu morao da se pripiše nesposobnosti. Reč je, dakako, o nekompetentnosti političkog direktorijuma i pobočnika u javnoj upravi koji za vlast obavljaju sve te radove. Biti nevin, a biti optužen za razne zloupotrebe logički implicira da je odgovarajući akter krajnje nesposoban.
Ne bi ni to bilo nemoguće, s obzirom na partijsko kadrovanje koje je jedna od najmarkantnijih crta naše društvene stvarnosti. Ma koliko bliska zdravoj pučkoj pameti, ta determinanta može tek delimično da objasni ovaj problemski kompleks. Da je u pitanju nešto krupnije i opasnije, vidi se po tome što se vlast i ne napinje previše da njoj upućene oštre kritike pobije; biće da zaključuje da je bolje quieta non movere (ono što miruje ne treba dirati), i da postoji rizik da se u slučaju detaljnije polemike otkrije nešto što je još gore od onoga što joj se tako jetko zamera i iz inostranstva i sa domaće političke pozornice.
Jednako je zanimljivo i to što vlast slavodobitno obznanjuje da je na putu da otkrije i surovo kazni neke „šokantne“ i „jezive“ zločine. Šokantna je i jeziva, a po vlast više nego nepovoljna sama ta najava. Vlast zaboravlja da je odgovorna ne samo za „zločine“ počinjene u njenim redovima, nego i za sve ostale zločine u svekolikom društvu. Prva i valjda najvažnija funkcija i obaveza vlasti jeste održavanje pravnog reda i zaštita prava i sloboda. Ako se u društvu nanizalo mnogo „zločina“, pa još onih „jezivih i šokantnih“, onda to znači da vlast nije valjano obavila svoju osnovnu dužnost. To je najšokantnija kritika vlasti, koja je ovoga puta potekla iz njenih redova!
Malo je država u kojima se ističu tako isključive, dijametralno različite ocene o odgovarajućim učincima. S jedne strane, tvrdi se da smo najbolji u regionu, pa bezmalo i u celoj Evropi i šire, dok se, s druge strane, prilično uverljivo tvrdi da nas je aktuelna vlast, razorivši institucije i zgazivši sve elemente vladavine prava, zakopala u samo dno evropske deponije neuspelih država. Implikacija je da će proći mnoge decenije dok se ne oporavimo od aktuelnih ekonomsko-političkih i drugih promašaja. Raščišćavanje ove fundamentalne protivrečnosti zahteva mnogo podataka i pouzdanih informacija, traži, dakle, ono što zadugo nećemo imati. No, u toj informacionoj magli mnogo može da pomogne analitika. Neki tvrdo dokazivi, a po vlast neugodni zaključci daju se ubedljivo izvesti uz oslonac na neke, makar i jednostavne, analitičke postupke. To je upravo ono što se pokušalo postići ovim napisom.
Autor je profesor emeritus Alfa BK univerziteta u Beogradu
