Drago mi je zbog mog starog

Ljudski rod je sklon kretenlucima. To je činjenica koju je nemoguće poreći. A poslednjih decenija, jedan od većih je sintagma koja se uvrežila poput normativa među populacijom negdašnjih bratskih naroda i narodnosti i glasi – bivša Jugoslavija. Ova kovanica, koju su osmislili trijumfalno opijeni političari, učesnici u krvavom razaranju jedne solidno osmišljene i nadasve uspešne države, u okviru koje su se strelovitom brzinom emancipovali vekovno ropski tretirani narodi s rubova velikih imperija, putem medija je prodrla čak i u intelektualne i naučne krugove koji su je, na sramotu pameti koju predstavljaju, prihvatili, poput apsurdnih izraza i neologizama tipa svašta nešto ili autošovinizam. Pri tome, niko od korisnika tog zaumlja ni u snu ne bi izgovorio bivša Otomanska imperija, bivša Austrougarska, bivša Kartagina i sve u tom smislu.

U pitanju je pomodarstvo i ništa više, nema tu nikakve veće priče, važno je pokazati otklon prema Jugoslaviji kako se slučajno ne bi ispostavilo da ste izvan trendova. I za svaki slučaj obezbediti na duže učešće u vlasti/administraciji/državnom uhleblju svake vrste, od školstva i zdravstva pa do omiljenih nam panduracija i pratećih im službi, a tu su i ponosite armije s konobarlajtnantima i kuplergeneralima. Jer, brate, em je život samo jedan, em prolazi, a gde ćeš veće privatizacije od rukovođenja državom u ime naroda, poznatijeg kao građani.

Jebeš Jugoslaviju.

OVAKO JE BILO

E, vidiš, dragi čitaoče, tu dolazimo do problema za sve one koji se osećaju pobednicima u prošlim ratovima za stvaranje bivše Jugoslavije. Evo, na primer – dođoše Turci, velika sila, u Pirot. Rek’o bi čovek, bogu iza nogu. I sad imperija k’o imperija, voli da popiše čime raspolaže, sad su tu oni glavni za ubiranje poreza i zapišu u ćitap 1498. godine da u gradu posluju tri trgovačke radnje vlasnika Dubrovčana. Znaju se i imena – prva dvojica, Radoje Stjepanović i Miliša Radičević, razvili su veliki posao u samom gradu u okviru sopstvene firme, imajući mnogo dužnika u gradu i okruženju, naročito u Dubočici. Treći, Miho Žila, radio je samostalno kao posrednik između Dubrovčana u Dubrovniku i Vidinu, vele knjige starostavne.

To je, otprilike, kad je Leonardo da Vinči slikao jedno od svojih najpoznatijih dela, monumentalnu zidnu sliku Tajna večera u trpezariji milanskog manastira Santa Marija dele Gracije. Nekih 70 godina kasnije, 1568, u vreme kad je Ticijan bio na vrhuncu, u Mlecima se objavljuje Ribanje i ribarsko prigovaranje Petra Hektorovića, narativni spev u tri dela u kojem Hektorović opisuje svoj trodnevni put od Hvara do Brača i Šolte, put na kojem su ga pratili i društvo mu pravili hvarski ribari Paskoje Debelja i Nikola Zet. Ribari mu, prekraćujući vreme, između ostalog otpevaju i dve bugarštice, kako rekoše ‘srpskim načinom’. U jednoj se navodi svađa Marka Kraljevića sa bratom Andrijom, a druga pominje Radoslava Siverinca, kojeg ubija Vlatko vojvoda Udinski.

Evo i nešto mlađeg primera, za koji sam čuo od oca i koji nećete naći nigde, pa ni na hrvatskoj niti srpskoj Vikipediji, al’ začudo ima na engleskoj. Naime, u vreme previranja 1848. godine, kad su Marks i Engels u Londonu izdali Manifest Komunističke partije, reši se da se obnovi Hrvatska banovina. Bana ustoličuju u Saboru, ban se zaklinje pred crkvenim prelatom, božjim izaslanikom na zemlji koji u ruci drži Sveto pismo. Entschuldigung bitte, ali stvari stajaše nešto složenije. Naime, zagrebački biskup, Slovak i germanodupeljub, zapali dok ga noge nose od tog revolucionarnog vrenja, te Josip Jelačić položi zakletvu u Saboru i ustoliči se pod titulom bana pred patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Josifom Rajačićem, ni manje, ni više. By the way, Jelačić je iz Petrovaradina u Sremu, a Rajačić iz Lučana kod Brinja u Lici. Od Sremskih Karlovaca, gde je Rajačić stolovao, pa do Varadinske tvrđave je deset minuta jahanja ili sat hoda, pa ko voli. I ne samo to – Njegoš s Cetinja tim povodom šalje Jelačiću pismo u kojem kaže: „Tebe je tajna sudbina na čelu Južnih Slavjanah postavila, Tebe sreća s divnima naprednostima vjenčaje…“

RAĐANJE LEGENDE

U godini koju su obeležile martovske demonstracije na Kosovu, ukazanje Gospe u Međugorju i nastup Gang of Four u zagrebačkom Domu Sportova, rodio se sin Šefika i Jurke (rođ. Gravić) u domu Ibrahimovića u Rosengardu, useljeničkom getu Malmea. Otac iz Semberije i mati iz Ravnih Kotara, tipični izdanci narodne kulture usmenog predanja koja plodi ovdašnje tlo vekovima unazad, nazvaše ga Zlatan. Uz tri sestre i dva brata, momčić vedrog karaktera leta provodi kod majčinih roditelja u selu Prkos kraj Zadra, dok se nije zaratilo. Posledice tog pandemonijuma su višestruke, mahom tragične i dijaspora ga je proživela jednako bolno. Međutim, kao nikada ranije, bila je primorana da se integriše u društvo u kojem su do tada živeli kao gostujući radnici, jer ih „tamo dole“ nije čekalo bog zna šta. Teško da bi se ponovila priča Robija Prosinečkog, rođenog u Vilingen-Šveningenu, koji je leta provodio kod majčinih roditelja u Ježevici kod Čačka, da zbog očeve ljubavi prema Jugi iz Štutgarta dođe u Zagreb, zaigra za Dinamo pa pređe u Zvezdu i osvoji Kup Šampiona, zaigra za reprezentaciju, pređe u Real, Barsu, Ovijedo, Sevilju, Portsmut. Taj film se urušio spektakularno, na duže.

Tako se junak naše priče početkom devedesetih obreo u lokalnom klubu Malme BI, okružen Šveđanima. Potom je počeo da igra naizmenično za novoformirani FK Balkan.

„U BI Malme švedski očevi gledaju utakmicu i viču: ‘Hajmo momci. Dobro je!’ U FK Balkan očevi viču: ‘Jebem ti mater u pičku!’ Mislio sam: ‘Odlično, baš kao kod kuće. Ovde mi je dobro!’ Sâm sam se brinuo o sebi u detinjstvu, oko mene nije bilo nikoga, apsolutno nikoga. Ali i tata je radio neverovatne stvari, takođe. Međutim, nije bio kao ostali očevi. Nije gledao moje utakmice niti me ohrabrivao u vezi sa školom. On je imao svoju ‘cugu’, svoj rat i svoju jugo–muziku.“

A onda je matori konačno došao da ga gleda.

„Nisam mogao da verujem! Ovaj tip bio je pravi otac. Došao je da prati utakmicu, a ja sam bio potpuno zabezeknut. O tome sam sanjao i počeo sam da igram s nekom nestvarno bolesnom snagom: Sranje, matori je ovde! To nije pametno. ‘Gledaj ‘vamo!’, želeo sam da zaurlam. ‘Čekiraj! Tvoj sin je najokrutniji svetski igrač!’ Mislim da je to jedan od mojih najvećih trenutaka. Vratio mi se. Ne baš da ga i ranije nisam imao. Ali ovako… Bilo je to nešto sasvim novo. Nakon igre bih mu pritrčao da ‘nako malo proćaskamo, kao da je sasvim prirodna stvar da mi je otac tu.“

foto: tanjug ap photo

VERUJ U SEBE

Ti naši matorci… Moj je bio takav, moj stric je bio takav, moj ujak je bio takav, takvi su bili očevi mojih vršnjaka, čuveni reditelji, filolozi, slikari, vajari, arhitekte. Ne znam jednu osobu kojoj ovaj opis nije blizak. Sâm, epski sâm, svako od nas, a opet, neka čudna toplina izbijala je iz tih očinskih figura, kao da su nosili iskonski teret da usled našeg mogućeg neuspeha ne budu okrivljeni. Antička drama jednog podneblja. Zapravo su nam učinili uslugu. Rano naučiš da se u životu možeš osloniti jedino na sebe.

U posveti njegove autobiografije „Ja, Zlatan“ stoji: „Želim da poručim svoj deci da razmišljaju, posebno deci koja osećaju da su različita i drugačija od ostalih, koja se uvek ne uklapaju u sredinu ili na neki način bivaju odbačena. U redu je ne biti kao drugi. Nastavite da verujete u sebe. Meni se to isplatilo, uprkos svemu.“

Kako to u praksi izgleda? Imate fudbalera iz Švedske, nacije koja je u svetskom fudbalu relevantna po tome što se 1958. na svetskom prvenstvu odigranom na njenom tlu pojavio klinac od 17 godina iz Brazila i okrenuo igru naopačke.

Zvao se Pele. Najveća planetarna imena koja su došla odande do njegove pojave bili su Henrik Larson i Tomas Brolin, kojih se jedva i njihove majke sećaju. I onda se pojavi drski i okretni dripac iz, sa svih strana, prezrenog Jugo-pečalbarskog miljea, koji u prvih 20 godina 21. veka protutnji kroz Ajaks, Juventus, Inter, Barselonu, Milan, Pari Sen-Žermen, Mančester Junajted i pokupi 19 (!!!) različitih titula, što prvenstava, što kupova, što evrokupova. Stig’o je i do LA Galaksija surfujući po terenima Amerike, na opšte oduševljenje tamošnjeg prekarijata. I s 39 se vrati u Milan s kojim konkuriše za Skudeto, prekidajući time niz od devet uzastopnih titula Juvea. Šta reći više? Sve je to nerealno.

foto: screenshot

Ne znam da li postoji u istoriji fudbala igrač koji je od samog starta sve vreme na vrhuncu, igrajući za devet različitih klubova od kojih su osam sam svetski vrh, pa još u četiri decenije, postigavši pri tom preko 500 golova u karijeri, od kojih je onaj dat Englezima na Vembliju verovatno najatraktivniji u istoriji fudbala i sublimat igre kao takve. I to je čovek koji nije osvojio Zlatnu loptu Frans fudbala.

PITANJE STAVA

Tu dolazimo do prave priče, o veličanstvenom podvigu suštinski obespravljenog, istinski hrabrog čoveka koji ne savija svoju ličnost ni na terenu ni izvan njega, s herojskom odlučnošću. Kad je Garet Bejl prešao iz Totenhema u Real za tada neverovatnih 100 miliona evra, Ibrahimović je rekao: „Nijedan fudbaler ne vredi toliko. Pa tamo su zviždali Zidanu koji je po meni najbolji fudbaler svih vremena. Sve me ovo podseća na moj prelazak u Barsu. Sanjao sam da dođem u Barselonu. Mada, posle svega, mišljenja sam da je najbolje da neki snovi to i ostanu. Ipak, mediji su ti koji su od svega napravili veliku priču i uticali na visinu transfera. Takođe, nije zanemarljivo ni to koliko je Real bio očajan da dovede neko zvučno ime.“ I? Šta? Pa ništa. Samo te zakinu malo za ovu počast ili onaj trofej koji se osvaja glasanjem, a onda deceniju kasnije, prošle nedelje tačnije, uhapse doskora vodećeg čoveka Barselone Bertomeua pod optužbom da je unajmio više kompanija za društvene mreže, kako bi stvorio lažne naloge preko kojih su diskreditovane osobe koje je smatrao svojim neprijateljima. Zvuči poznato?

Nikad nije prezao da kaže ono što misli, jasno, otvoreno, artikulisano, argumentovano. To bi zbunilo sagovornike do te mere da bi ostali bez teksta, poput Ariga Sakija u prenosu uživo na talijanskoj televiziji, kojem je odbrusio da bi trebalo manje da priča s obzirom da ga je pljuvao još dok je igrao u Kataloniji. S Pepom Gvardiolom nikad nije uspeo da popriča ljudski o svojoj igri i položaju u timu, ovaj je izmicao kao đavo od krsta. Problem je nastao odmah u startu, kad je Zlatan postavljen u centar, a Mesi na krilo, što je prouzrokovalo na tone golova 40 miliona evra vrednog pojačanja, što je potonjeg kolegu dovelo na rub očajanja, te se odmah požalio treneru da ga vrati na staru poziciju, što je ovaj i učinio. Uvidevši da je okružen jajarama, posle samo jedne sezone spakovao je kofere i zapalio natrag u Lombardiju. To je pitanje stava, a ne novca.

Taj stav video se nedavno u tvit-klipu proslave petstotog i 501. gola u karijeri. Zlatan igra u hotelskoj sobi dok u pozadini trešti Jutro je Nade Topčagić, sunarodnice iz bosanske Posavine. Uz isti instrumentalni uvod je izašao na binu San Rema kao gost večeri. Nije to mala poruka, nimalo naivna. Jutro je pametnije od večeri, veli se na području s kojeg potiče. Žudnja za ispunjenjem želje o prisustvu nekog ko neprekidno izostaje je najveća trauma jugoslovenskog životnog prostora, i to svako prepoznaje u ovom ili onom obliku. I stoga, oprosti, veliki čoveče, što te je nedavno bagra zasipala sramotnim uvredama iz lože četvrtog stuba (moš’ misliti), na koje se kao prevejani laf nisi ni osvrnuo, nijednom rečju, nijednim komentarom, kao da se nije ni desilo, iako su i svetski mediji brujali o tome. To je prava lekcija o istinskoj veličini, javni čas o grandioznim gestovima lišenim spektakla.

Čast je uz tebe ostariti.