foto: predrag mitić
Ono što se Ivica Dačić pravi da ne zna kad često pominje pomoć koju je Srbija dala izbeglicama, jeste kako su ti nesrećni ljudi dočekani po progonstvu. Može noćenje u sportskoj hali u Sremskoj Mitrovici, ali uz pratnju policije, a onda ujutru taj konvoj nastavlja dalje, pa neko završi u odmaralištu Divljana kod Bele Palanke, neko u Vranjskoj banji, a neko u barakama kod Obilića na Kosovu
Nagađati ko je najdugovečniji političar u Srbiji – suvišno je, to je Ivica Dačić.
Prošao je sve političke bure i oluje, a danas, strepeći da socijalisti ne budu deo vlasti, ne bira način da se dodvori Aleksandru Vučiću. U tom dodvoravanju, napao je rukovodstvo Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) u Hrvatskoj i odlazak njihovog predstavnika Borisa Miloševića na proslavu u Knin. Elem, na RTS-u je optužio Milorada Pupovca da time „ulazi u klišee koje Hrvati žele“, pa se sada „osuđuje Beograd zbog odnosa prema Srbima u Hrvatskoj“ i pokušava narušavanje srpskog jedinstva.
„Poruke koje su se čule ne razlikuju se od ranijih. Hrvatski lideri su danas rekli da su pobedili velikosrpsku politiku, je l’ neko rekao da je ‘Oluja’ bila etničko čišćenje? Da li su Hrvati odustali od negiranja zločina?“, upitao je Dačić.
Ne sporeći navode o etničkom čišćenju i nestanku jednog naroda s tih prostora, ne sme se prećutati prošlost i uloga socijalista čiji je Dačić bio portparol u svim tim događanjima. Kako je došlo do egzodusa, i pre toga do pobune Srba, „balvan revolucije“, ko je upravljao svim događanjima? Da li je Dačić nekad čuo za Jovicu Stanišića, Franka Simatovića, Mihalja Kertesa, Smilju Avramov i druge „prvoborce“ SPS čiji prsti su duboko bili upleteni u pobunu krajiških Srba – organizaciono, finansijski, ideološki….
I kao da se ništa nije desilo, kao da više od 200.000 ljudi nije zauvek pomereno iz svog zavičaja, Dačić preskače sve te činjenice i ono što se dešavalo i deli lekcije predstavnicima Srba u Hrvatskoj. Za poslednjih 15-20 godina oni su nešto i uspeli da urade. Ako ništa drugo – makar je u predizbornim kampanjama i do zabačenih zaselaka dovođen asfalt, a tih 300 ili 500 metara asfalta mnogo znači u dalmatinskom kamenjaru.
Ne treba biti licemer – bili su Srbi i do sada prisutni na proslavama godišnjice „Oluje“ na kninskoj tvrđavi. Autor ovog teksta poznaje bar trojicu i nikad to nikom nije zasmetalo, čak ni kninskim Srbima. I niko se iz Srbije nije bunio zbog toga. Onda su došla druga vremena, pa se iz Beograda opet „širi srpstvo“ koga je dosta svim tim povratnicima. Počne od Vučića, onda se tradicionalno oglasi nezvanični ministar za širenje zlosusedskih odnosa u regionu Aleksandar Vulin, da bi, ničim izazvan, poentirao Dačić. Tu je, naravno, i Mile Dodik.
Lider radikala Vojislav Šešelj unapred je izbegao odgovornost i objašnjenje zašto radikali ne idu da brane Krajinu i njegovu liniju „Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica“. U junu 1995. godine održao je, uprkos policijskoj zabrani, skup u Gnjilanu. I tu su uhapšeni on, potpredsednik Tomislav Nikolić i još dva poslanika SRS. Dok su bili u zatvoru, pala je Krajina. Vođenje stranke je palo na tadašnjeg generalnog sekretara Aleksandra Vučića, koji je u komunikaciji sa novinarima obećavao slanje dobrovoljaca i najavljivao da će lično otići u Krajinu.
Niko od njih ne pominje odbijanje plana Z-4 kao jednog od glavnih razloga za pad Krajine. Zašto? Svedočenje iz prve ruke: tog februara 1995. kada su na kninsku tvrđavu, gde je bio rezidencijalni objekat, došli američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt i ruski Leonid Kerestedžijanc da uruče plan, Milan Martić je odbio da ga uzme, doslovno i fizički, u ruke, rekavši da je to naredio Slobodan Milošević. „Slobo naredio.“ Isto što i Martić potvrdila su i dva „tehnička lica“ koja su bila u delegaciji RSK. Tu je, naravno, bio i predstavnik Državne bezbednosti Srbije… Uglavnom, izveštaj je odmah otišao Jovici Stanišiću i cela stvar je bila završena, omča oko vrata RSK je stavljena. Svakako, ne bez pomoći Radovana Karadžića, koji je omogućio stezanje te omče.
Ono što se Dačić pravi da ne zna, a kad često pominje pomoć koju je Srbija dala izbeglicama, jeste kako su ti nesrećni ljudi dočekani po progonstvu. Prvo maltretiranje i nasilno mobilisanje muškaraca u RS, a potom u Srbiji.
Tih prelomnih dana tokom „Oluje“, autor ovog teksta uspeo je da se u Banjaluci ilegalno „uvuče“ na sastanak tadašnje komesarke za izbeglice Srbije Bube Morine sa krajiškim predstavnicima. Ona je tada rekla: „Sve ćemo vam dati – ćebad, hranu, gorivo, samo u Srbiju ne dolazite. Granica Srbije za vas će biti zatvorena.“ Izgnanim Srbima je preporučila da ostanu u Bosni – konkretno u Srebrenici.
Niko ne pominje kako je vojna policija Drugog krajiškog korpusa VRS na prevoju koji iz Martin Broda vodi iznad Drvara, oduzimala sve oružje koje je pronašla. Pripadnicima poražene vojske bilo je svejedno – „evo vam oružje, nismo ga mi ni tražili“, ali je pretres bio ponižavajući. Šta je VRS tim htela da postigne, ne zna se. Ali su 30 kilometara dalje, kod Bosanskog Petrovca, opet te nesretne razoružane ljude hvatali i silom mobilisali u jedinice VRS. Toliko o „pomoći brata Radovana“.
Zaboravio je Dačić naprečac i granicu na Drini, bilo da su prognanici išli preko Rače, Pavlovića mosta ili Malog Zvornika. Opet poniženje, pretresi i slanje tamo gde država odredi. U prevodu – samo ne u Beograd, a poželjno je prema Kosovu ili jugu Srbije. Može noćenje u sportskoj hali u Sremskoj Mitrovici, ali uz pratnju policije, koja skreće konvoj nesrećnih ljudi, onda ujutru taj konvoj opet nastavlja, ljudi ne znaju kuda ih šalju – pa neko završi u odmaralištu Divljana kod Bele Palanke, neko u Vranjskoj banji, a neko u barakama kod Obilića na Kosovu. Svi prilazi Beogradu bili su zaprečeni, pa su čak i Nemci u aprilu 1941. lakše ušli u glavni grad.
A onda su krenula hapšenja i „humana“ uloga Crvenog krsta Srbije i Komesarijata za izbeglice – ko god se prijavio kao izbeglica, doživeo je da mu za sat dođe policija na tu adresu i deportuje ga u kamp u Erdutu Željka Ražnatovića Arkana i njegovih ljudi, samozvanih pukovnika i generala poznatih po nadimcima stečenim u kriminalnom miljeu.
Eto, ako je Dačić i to zaboravio, eto mu malog podsećanja.
Po dolasku u Srbiju, Krajišnici su samo gledali kako da prežive, ali ih je u žižu javnosti ponovo početkom 1997. godine doveo tadašnji predsednik Skupštine Srbije i direktor Jugopetrola Dragan Tomić, izjavom da su se na demonstracijama „pojavile grupe koje su posle skupova opozicije pravile nerede. Militantno jezgro ove grupe čine izbeglice koje su nezadovoljne gubitkom svoje domovine. Oni okrivljuju druge zbog toga iako su samovoljno napustili rodni kraj“, izgovorio je tada Tomić, a izjava je ušla u anale beščašća.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
