Dobar narod je zaključan narod

Za „Vreme“ iz Bona

Da li su mere protiv pandemije preterane? To pitanje se otima epidemiološkoj struci i graniči sa filozofijom. „Ovo radimo u nadi da ćemo kasnije, možda i uskoro, pogledati unazad i ismevati preteranost mera“, napisao je Jan Bogost za američki magazin „Atlantik“. „Poenta preterane reakcije je upravo u preterivanju – reagovati preterano, ali sa razlogom.“

U tom čitanju je svaka mera opravdana ne zato što je neophodna, nego zato što je možda neophodna. A dok nema izvesnosti, bolje je ići na sigurno.

Taj logički međuprostor se puni svim i svačim, uvek radi nekog višeg cilja. „Da bismo sprečili više mrtvih i sačuvali živote ljudi, zato donosimo sve mere. Ako mere za čuvanje života nekoga čine uznemirenim, žao mi je zbog toga, ali će život imati prioritet“, rekao je predsednik Aleksandar Vučić najavljujući „najduži vikend u novijoj istoriji“.

No, ti isti građani bi mogli da se dosete raznih pitanja. Recimo, kako to da čak ni zemlje u kojima je umiranje masovno nisu uvele policijski čas? U čemu je smisao sabijanja života u nekoliko sati dnevno, ako će u tih nekoliko sati svi pohrliti da se opskrbe? Zašto se penzioneri šalju u nabavku u cik zore, da drežde u redovima u distopijskom sumraku?

ŠETNJA JE ZDRAVA

Nemački istraživač straha Borvin Bandelov je rekao da osećaj vanrednog stanja i straha u kriznim situacijama traje obično četiri sedmice („Velike oči“, „Vreme“ 1524). Zbilja, u Nemačkoj je nedeljnik „Špigel“ prošle sedmice već izvestio o „opasnom zasićenju“ lošim vestima. Dok je podrška merama protiv virusa i dalje velika, procenat ljudi koji se plaše zaraze pao je u poslednjoj nedelji sa 60 na 52 odsto, a udeo ljudi koji neprestano misle na virus i celu situaciju sa 54 na 45 odsto.

Pritom su mere u Nemačkoj – koje neki kritičari nazivaju rigoroznijim nego u vreme Drugog svetskog rata – neuporedivo blaže nego u Srbiji. U Nemačkoj je na snazi takozvana zabrana kontakta, to jest okupljanja u javnom prostoru više od dve osobe koje ne žive u istom domaćinstvu. Izlazak na ulicu, u šetnju ili prirodu, dozvoljen je u bilo koje doba – poželjan čak jer je šetnja dobra za imunitet i psihu.

Jednako kao i u Srbiji, i u Nemačkoj i drugim zapadnim zemljama brojni su izveštaji o kršenju mera, masovnim piknicima i kućnim žurkama. Gradonačelnik ostrva Zilt u Severnom moru Nikolas Hekel ispričao je medijima da mnogi Nemci pokušavaju da dođu do svojih vikendica, što je sada zabranjeno, prerušavajući se u majstore koji treba da izvedu popravke.

Pa ipak, Srbija je jedna od retkih zemalja čija vlast smatra narod toliko nevaljalim da mora pod ključ uz pretnju višegodišnje robije, presude se ekspresno donose na suđenjima putem Skajpa. Premda su društvene mreže tradicionalno mesto gunđanja, nađe se i tamo pokoji „prosvećen“ građanin da podrži ovakve mere, tvrdeći da se drukčije sa takvim narodom ne može.

Sociolog Dario Hajrić u razgovoru za „Vreme“ podseća na žovijalnost sa kojom je virus dočekan – šoping u Milanu, rakijica i avokado – te na zaokret u vidu pretnje da će nam se groblja prelivati. „Preko noći postali smo stoka koju vlast jedino može štapom da utera u tor zato što smo se ponašali onako kako su nam sami rekli da treba“, navodi Hajrić.

ŠIBICARSKI TRIP

Valja se prisetiti Vučićeve opsednutosti „mentalitetom“ i neprestanih pokušaja da od Srba napravi Nemce (kad čita Vebera) ili Šveđane (kad otvara Ikeu).

„Mentalitet je zastareo naučni koncept. Ono na šta ljudi misle kada govore o tome je zapravo politička kultura“, navodi Hajrić. „Nismo mi ‘neodgovorni po prirodi’, nego smo naučeni da ljudi koji se pridržavaju pravila najčešće ispadaju budale, i da ista pravila ne važe za sve. To je posledica iskustva, ne genetike ili nekakvih metafizičkih nacionalnih karakteristika.“

Hajrić smatra da je u toku „veliki šibicarski trik“ kojim vlast svaljuje krivicu na tobože neodgovorne građane. Dok se kune u „struku“, vlast pooštrava mere kao na traci, iako upravo „struka“ kaže da je potrebno između jedne i dve nedelje pa da se, možda, vide efekti prethodnih mera.

„Činjenica je da deo građana ne shvata situaciju ozbiljno, ali to je logična posledica življenja u sistemu u kojem ste bombardovani dezinformacijama. Poverenje u državu je s dobrim razlogom urušeno, pa građani moraju na svoju ruku da procenjuju da li su mere opravdane ili ne, da li ih slediti i u kojoj meri. Sluđeni su jer nemaju pouzdan, nepristrasan izvor informacija“, zaključuje Hajrić.

NEMOGUĆA PROCENA

Srpska vlast je usred ove krize stigla da se preko dvorskih istraživača javnog mnjenja pohvali da uživa maltene plebiscitarnu podršku za čvrstu ruku. Tako je prošle nedelje u magazinu „Oko“ javnog servisa direktor agencije Ipsos Predrag Kurčubić rekao da 90 odsto ljudi načelno podržava mere, štaviše da ankete pokazuju da bi čak 70 odsto ljudi podržalo neprestani policijski čas.

Na kraju, moguće je da će narod sve pozlatiti. Srbija već nedeljama čeka tu „odsudnu nedelju“ i vrhunac epidemije, a onda će, obećao je Vučić, vanredno stanje biti ukinuto što pre. Začkoljica je u tome što ni tada neće moći da se do kraja proceni da li su mere bile opravdane ili preterane.

Jer, ako umre ukupno dvesta ljudi – kao u običnoj sezoni gripa – ko može sprečiti Vučića da kaže da bi bez njegovih mera umrlo barem deset puta više? Ako umre hiljadu, može da kaže da bi bez policijskog časa umrlo deset hiljada. Ili sto hiljada. I da je sve ovo bilo za naše dobro.