“Poluge moći nisu u njihovim rukama”, rekao je vladika Grigorije. “Ali ima nešto u Svetom pismu što mi se veoma dopada, a to je da se sila Božija u nemoći otkriva. Dakle, sva ovozemaljska moć je na jednoj strani. A na drugoj strani, u rukama ovih mladića i devojaka je nemoć ovozemaljska. Ali u toj njihovoj nemoći se pojavljuje sila Božija ili Božija pravda. Zato su oni u tako velikoj prednosti”
Dok studenti biciklisti nezaustavljivo ispunjavaju svoju misiju osvajajući etapu za etapom na putu do Strazbura, Srbija od pada nadstrešnice ne prestaje da ključa. Dve Srbije i dva događaja koji nastavljaju da oslikavaju antagonizam koji se iz dana u dan produbljuje.
U Beogradu je održan trodnevni skup Pokreta za narod i državu, pod sloganom “Ne damo Srbiju”. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ocenio je da će ovaj skup odrediti dobrim delom političku scenu u narednom periodu i način života ljudi. Pristalica na skupu, upitan šta tačno znači slogan “Ne damo Srbiju”, nije mogao da objasni, ali Vučić jeste: “Srbin ne daje svoju državu nikome – i nikada neće dozvoliti da bude uništena”.
Predsednik ponovo kopira i preuzima koncepte, programe i strategije od oponenata, a koje su se u praksi, kod značajnog dela javnog mnjenja, pokazale kao prolazne ili, još bolje – kao uspešne. Tako je svojevremeno preuzeo opredeljenost i program opozicije o integrisanju Srbije u EU, pa je napravio svoj “Utisak nedelje”, a sada je pokušao da svenarodnim saborom ispred Skupštine Srbije, kao i pešačenjem Srba sa Kosova i Metohije, imitira studente. Vučić je hteo da mu podrška makar liči na Beograd 15. marta jer osnovna je pretpostavka kako je znao da nema tog trika koji bi mu pomogao da je nadmaši.
A kako je Beograd izgledao tokom njegove trodnevne manifestacije? Ograde, šatori, plastične stolice, besplatne pljeskavice, rečju – bio je to vašar u centru grada; popunjen u svakom smislu osiromašenim ljudima iz raznih delova Srbije, ucenjenim, plaćenim, umornim, ali bili su tu i studenati koji žele da uče, a i oni ostrašćeni koji i dalje veruju da je Vučić jedini spas za Srbiju. Jedno je sigurno: procene o broju sakupljenih statista, pa i one najizdašnije, ni približno nisu zadovoljile Vučićeva očekivanja. Kako god bilo, režim najavljuje sviranje kraja svim podelama i pored toga što je i ovim skupom fizički razdvojio svoje i one druge.
Bio je prvi dan vašarske manifestacije, a prorežimske “Novosti” pišu: “Dok se u Beogradu na svenarodnom skupu razvila najveća zastava u istoriji Srbije, u Novom Pazaru na dočeku studenata blokadera razvijaju se zastave Sandžaka aludirajući na otcepljenje tog dela Srbije”. Problem sa ovim spinom Vučićevih medija je to što ne postoji zastava Sandžaka. Naime, zastava sa tri ljiljana i tri polumeseca je obeležje Bošnjaka u Srbiji. Da apsurd bude veći, ta zastava se vijori i na zgradi Opštine Novi Pazar, u kojoj vlast čine Sandžačka demokratska partija, SNS, SPS i SRS.
Zvezda zabavnog dela programa je Baja Mali Knindža. Tog 12. aprila nastupio je predsednik, držao je govor u kom je zamešao pomirljivost, motivacione poruke i potrebu za ključnim odlukama kako Srbija želi napred do 2035. godine. Fokus usmerava na pet zahteva, obraća se institucijama ove države, s akcentom na tužilaštvo. Ako bi se zahtevi izvukli iz konteksta, oni ne deluju neobično, međutim, vraćeni u realni kontekst, oni su par excellence primer inverzije stvarnosti. Evo šta Vučić kaže u jednom od njih: “Posebno zahtevamo da se uspostavi puno poštovanje ustava i zakona, da se osigura bezbednost Republike Srbije i njenih građana i da se institucije koje su otete vrate građanima kao nosiocima narodne suverenosti, uključujući javni medijski servis Srbije koji je jedan od ključnih učesnika u obojenoj revoluciji”. Vučićevi zahtevi su perverzni pandan studentskim zahtevima, u njima je sadržan potencijal za represiju, a beskrupulozne najave već stižu iz “novog” Ministarstva prosvete.
Zapravo, 35 godina traje košmarni konstrukt sejanja mržnje koju generišu radikali i SPS. Sejali su etničku mržnju unutar granica rastočene Jugoslavije, a onda su, vrativši se na vlast 2012. godine, postepeno, a pojačano u poslednjih desetak godina, posejali mržnju i podele među “svojima”, među građanima preostale Srbije, tretirajući je sve očiglednije kao lični, mafijaški organizovan posed.
Na drugoj strani, studenti su pozvali Srbiju da se okupi u Novom Pazaru. U petak uveče, 11. aprila, domaćini, čuveni po gostoprimstvu, dočekivali su goste, a pred subotnji protest, puštanjem golubice simbolično su poslali poruku o vrednostima iza kojih iskreno stoje. Sutradan se to na svakom koraku, u svakom kutku, čak i na koži moglo osetiti – želja i htenje da se žive mir, ljubav, tolerancija, solidarnost. Studenti iz cele Srbije zajedno sa kolegama iz ovog grada opterećenog bremenom rata, posebno u Bosni i Hercegovini, nastavili su sa uspehom da integrišu Bošnjake iz Sandžaka u ravnopravne učesnike pobune koja za cilj ima pravedniju i bolju Srbiju. Novi Pazar je 12. aprila zaista bio glavni grad Srbije. I to je ta dihotomija u slici današnje Srbije: na jednoj strani ograđeni ljudi koji ne mogu da napuste skup dok Vučić ne završi govor, na drugoj strani toplina Novog Pazara i njegov odvažni krak oličen u studentima biciklistima.
Naš Aleksa, student biciklista, sa ekipom je stigao u Minhen; šalje nam izveštaj:
foto: lenka pavlović…
ŠESTI DAN
“Šesti dan protekao je mirnije, uz kraću deonicu i lepo vreme. Dan je obeležio dolazak Davida Martela, italijanskog pijaniste kog je policija u Nišu deportovala iz Srbije; došao je da nas podrži s klavirom na biciklu, simbolično spajajući umetnost i protest. David planira da nam se na poslednjem kilometru pred Strazbur pridruži i tamo gde budemo dočekani on će odsvirati pesmu koju još uvežbava – Ovo je Srbija.
U posetu su nam došli i asistenti sa ETF-a donevši zastavu fakulteta i podršku studentima.
Spustila se noć, smešteni smo u kapsule sa zajedničkim prostorom – prilika za odmor i druženje. Moral ekipe je visok, a sutra nastavljamo ka Lincu.”
SEDMI DAN
“Kako odmičemo, čini se da vreme sve brže teče. Po dolasku u Linc dočekani smo kao najrođeniji – dobili smo na poklon majice, čekalo nas je posluženje i masaža za umorne noge – sve je bilo tu.
Zbog male greške u rasporedu, neki od nas nisu bili upisani za smeštaj, ali su nas ljubazno ugostili studenti redari iz Linca.
Veče smo iskoristili za noćno razgledanje grada i druženje sa studentima iz Srbije koji studiraju u Lincu.”
OSMI DAN
“Ovaj dan nam je doneo nove izazove, čeoni vetar zamenjen je strmim uzbrdicama.
Međutim, sav taj napor bio je vredan kada smo stigli u Salcburg gde nas je dočekao veliki broj ljudi. Njihova podrška i topla dobrodošlica učinili su ovaj dan posebnim.
Nakon napornog dana, noćimo u hotelu koji nam je ljubazno platio domaćin iz dijaspore.
Inače, od Salcburga nas je pratio student srpskog porekla, rođen je u Švajcarskoj, a sad je student Univerziteta u Minhenu. On je išao ispred nas da bi nas dočekivao gde god da smo pravili pauzu.”
foto: lenka pavlović…
DEVETI DAN
“Dan je bio dug i naporan – 131 kilometar i još više uzbrdica. U Minhenu me je dočekao drug iz srednje škole koji sada studira u Nemačkoj, i on je odlučio da se priključi vožnji.
Dolazak do crkve označio je završetak dana, a govor vladike Grigorija bio je snažna poruka solidarnosti i istrajnosti.”
“To su poluge moći”, rekao je vladika. “Poluge moći nisu u njihovim rukama. Ali ima nešto u Svetom pismu što mi se veoma dopada, a to je da se sila Božija u nemoći otkriva. Dakle, sva ovozemaljska moć je na jednoj strani. A na drugoj strani, u rukama ovih mladića i devojaka je nemoć ovozemaljska. Ali u toj njihovoj nemoći se pojavljuje sila Božija ili Božija pravda. Zato su oni u tako velikoj prednosti.”
Studenti biciklist idu dalje, Aleksa šalje izveštaj:
“Ulm. Od Minhena do Ulma je bila najduža ruta – 160 kilometara. Tu su nas evropski zvaničnici iskoristili malo u političke svrhe; za promociju EU i njihovih gradonačelnika. Osim toga, bilo je lepo.”
“U Štutgartu nam je Nemac ustupio poslovni prostor za spavanje. Iznajmili su nam i bazen. Čini mi se da je u Štutgartu organizacija bila najbolja.”
“Karlsrue. Bilo je neočekivano mnogo ljudi. Prvo su nas ugostili u crkvi, pa su nas dobro organizovani domaćini upućivali u smeštaje. Ispostavilo se da je moj domaćin iz istog mesta kao moj otac – iz Rume.”
Pitali smo Aleksu šta očekuje od Strazbura. “Ne znam šta očekujem, a možda to što ćemo ovde postići, ili nećemo, i nije toliko važno”, kazao je, pa se nadovezao: “Mislim da je mnogo važnije da mi, studenti, ne sagorimo kod kuće, u našoj poteri za pravdom”.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Iz godine u godinu medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu, što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom. Odnosno, plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale
“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
