Dijalog od lego kocaka

Nekoliko događaja u maju učinili su da se rasvetli kako lice tako i naličje političkog života u Srbiji. Među prvima, izveštaj Fridom hausa po kojem je Srbija i zvanično pala „ispod crte“, prešavši po zadatim kriterijumima iz konsolidovane demokratije u hibridni režim. Predsednik SANU Vladimir Kostić pozvao je, usled naraslih tenzija u društvu, suprotstavljene strane na dijalog jer je „bolje da se ubeđujemo nego da se ubijamo“. Predsednik države Aleksandar Vučić dozvolio je da se predizborni spotovi SNS-a emituju i na „kritičkoj“ TV N1, a predstavnici vlasti pristali su da gostuju na toj televiziji i to u duelima sa predstavnicima opozicije. Emitovan je predizborni spot SNS-a, sada već i zabranjen zbog prisustva devojčice, u kome najveći deo scenografije čini ogromni, šaroliki i bajkoviti imaginarijum od lego kocaka. Ostaće upamćen kao simbol veštačke i našminkane Srbije, iznad koje se, baš kao u spotu, osmehuje lik njenog predsednika.

Ipak, postoje li tenzije u srpskom društvu i kakav dijalog ih može razrešiti, pitamo politikologa Bobana Stojanovića. „Kada čujete buku šerpi i lonaca sa mnogih prozora“, kaže on u razgovoru za „Vreme“, „i kada dobijete reakciju na to u vidu vatre koju pale nekakvi huligani i to u vreme zabrane kretanja, kad nakon toga narodni poslanici započnu štrajk glađu, gde druga strana započne kontraštrajk glađu, kada imamo onaj udarac ispred Skupštine, koji je po meni metaforična vizuelna slika Srbije u prethodne dve-tri godine, onda možemo reći da se neposredno posle vanrednog stanja nalazimo u situaciji gde imamo dve zaraćene grupe.“

„VREME„: Šta je u osnovi tih suprotstavljenosti?

BOBAN STOJANOVIĆ: Ključ tenzija je što nema političkog razgovora i što se on ne vodi u institucijama, tamo gde mu je i mesto. Poziv za razgovor je morao biti otvoren i mnogo ranije, odnosno onog momenta kada je politika izmeštena iz institucija na ulicu. Mi danas nemamo političku borbu redovnim političkim sredstvima, a to su izbori, parlament, govornica, mediji. Jer moć političara čine i govornica i televizijski studio, kako bi mogli da se predstave publici.

Uprkos tome, opozicija je odlučila da izađe iz parlamenta.

Zato što su bili suočeni sa svim onim što se dešavalo godinama unazad. Za mene je glasanje zvoncem slika parlamentarizma u Srbiji, i ne samo to, nego i besomučno podnošenje istovetnih amandmana čime se praktično obesmislila skupštinska govornica kao arena političke borbe. Pre toga su obesmišljeni mediji, jer doskora niste mogli ni da zamislite nekoga iz vlasti i nekoga iz opozicije da razgovaraju.

Kada govorimo o podeljenosti i tenzijama, pokušavamo da nađemo njihov najdublji uzrok, koren. Gde ga vidite?

Uvek u društvu i među političkim akterima moraju da postoje neke arene za borbu ili, kako se u teoriji kaže, „politički rascepi“. Uvek ima nešto što deli vlast i opoziciju. Možda je to pitanje ekonomije, poreza, socijalne politike, ali kod nas su te teme uglavnom bile identitetske: Kosovo, EU, kuda idemo, ka Zapadu ili Rusiji… Međutim, ova vlast je uspela i to da izbaci iz političke arene i da se više ni o kakvim politikama ne razgovara. Ni o Kosovu, ni o EU, ni o visini poreza, ni o obrazovanju, ovde je kao sukob ostalo samo to da li ste za režim ili ste protiv režima. Jer, kad se ukinu svi ovi kanali političke borbe, onda vam ostaje samo to, sukobi na liniji režim i antirežim.

Sada, u kontekstu izbora, da li su uzroci tenzija krajnje konkretni: neslobodni mediji i neravnopravni izborni uslovi?

Mediji, naravno, sa svojim neverovatnim i natprosečnim predstavljanjem vlasti i satanizacijom, brutalizacijom opozicije. Druga stvar je okupacija javnog sektora gde vlast već godinama deli ljude na podobne i nepodobne, pri čemu podobni kreiraju ozbiljnu glasačku mašineriju. I to nije novo, bilo je toga i ranije, međutim ima nešto što je SNS unapredio a što prethodne vlasti sigurno nisu radile, a to je da je ušao i u privatni sektor. Tako da vi danas praktično nemate mogućnost da poslujete i da se bilo čime bavite, da dobijete javni posao, javni tender, čak i da učestvujete na njemu, ako nemate neku vezu sa vlašću.

To je mehanizam koji njima garantuje ubedljivu političku pobedu, kako god opozicija radila. Na taj način Vučić je potpuno zaokružio političko stanje u zemlji, a kada nema mogućnosti za izborna takmičenja i za izbornu debatu o ozbiljnim pitanjima, onda opoziciji ostaje samo da izađe na ulicu i da pokuša da se bori vaninstitucionalnim metodama, što nije dobro ni za koga. I zato kada se pojavila ideja bojkota, a gde ćete veći vaninstitucionalni pritisak od toga da ne želite da učestvujete na izborima, to je bio prvi znak ozbiljnih tenzija i nečega što može da preraste u nešto mnogo problematičnije. I jedina dobra stvar koja je iz toga proistekla u prethodne dve godine jeste što je to pitanje internacionalizovano.

Prethodno ste rekli da doskora nismo mogli ni da zamislimo razgovor između vlasti i opozicije. Ko danas razgovara?

Ovo danas je razgovor između vlasti i opozicije koja izlazi na izbore. Međutim, tu nema relevantne opozicije.

Relevantna opozicija je relevantna po čemu?

Po rejtingu. Nju čine stranke koje bi u zbiru mogle imati dvocifren rezultat na izborima.

Ako opozicija koja izlazi na izbore pristaje na date izborne uslove, iako smatra da nisu dobri, da li to znači da ove sada tenzije ne mogu prestati?

Tako je. Aleksandar Vučić je politički vešt čovek, i kad je čuo da će relevantni deo opozicije da bojkotuje, krenuo je u nekakve svoje igre kako bi umanjio efekte toga. Ubeđen sam da nije bilo smanjenja cenzusa na tri odsto, da bismo imali samo SNS, SPS i manjine u parlamentu. Jer sva istraživanja u poslednje dve godine nikoga od ovih koji sada izlaze na izbore nisu stavljala iznad cenzusa.

Kada je PSG prvi put rekao da razmišlja da bojkotuje izbore, nakon sedam dana Faktor plus je izašao sa istraživanjem da oni imaju čak 5,2 odsto, a do tada nisu bili ni blizu. Posle smanjenja cenzusa, Vučić je krenuo da traži opoziciju koja će da pristane na izborne uslove i da proba da omogući privid regularnih izbora i regularnog parlamenta. I dobio je opoziciju koja mu je omogućila privid da stvarno postoje izbori, kao što će sutra imati privid da stvarno postoje parlamentarne stranke i parlamentarna demokratija.

Može li taj privid, u konačnom, ipak smanjiti tenzije?

Mislim da ne može. Prvo, jer taj deo opozicije ne zastupa veliki deo birača. Drugo, činjenica je da su Vučićevi politički protivnici oni koji ne učestvuju na izborima, a ne oni koji idu na izbore. Bojkot-opozicija mu predstavlja problem, nju želi dodatno da uništi. Ubeđen sam da će prvi naredni izazivač Aleksandru Vučiću doći s boka, iz redova onih koji bojkotuju izbore, a ne onih koji idu na izbore.

U tom slučaju, jedini dijalog koji bi mogao da smiri tenzije bio bi između – koga?

Između svih političkih aktera, ali pre svega između vlasti i opozicije koja bojkotuje izbore.

To vlasti nameće obavezu da pozove na dijalog i još da učini „ustupke„, u ovom slučaju oslobodi medije i dozvoli demokratske izbore?

Još kad je počeo prvi dijalog na

FPN-u, smatrao sam da opozicija ne sme da bude smuvana na izbore. Vučić je to pokušavao, evo pet novih članova REM-a, formiraćemo nadzorni odbor, promenićemo Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, neće biti funkcionerske kampanje, što je definisano i uredbom Vlade. Nakon kraćeg perioda, deo opozicije ipak nije naseo na to jer su videli da se ništa nije promenilo.

Sada imamo i izveštaj REM-a, koji je još jedna slika stanja u kom Srbija živi. To je doktorat političke propagande. Voleo bih da znam ko je smislio takav način praćenja medija. A zašto su to uradili? Da bi Evropljanima pokazali kako evo ima dijaloga, evo vi iz opozicije ste natprosečno predstavljeni u medijima, više nego mi. Ali, taj izveštaj REM-a meni je dao još jedan argument da se Vučić ipak plaši i Evrope i sveta. On mora takav izveštaj da pokaže svetu i „dokaže“ da je ovde sve u redu. Jer, setite se i nedavnog pisma dela poslanika Evropskog parlamenta u kom se ukazuje na „ekstremno uznemirujuću“ situaciju u Srbiji.

Jedan od apsurda političkog života u Srbiji jeste i taj što se Vučić i naprednjaci i dalje obrušavaju na bojkot opoziciju, pre svega na Dragana Đilasa, kao na protivnike koji bezmalo za sobom imaju polovinu biračkog tela. Zašto, kada je pretpostavka da neizlaskom na izbore ionako ostaju na političkoj margini?

Mislim da Vučić nije očekivao Savez za Srbiju. Prvi put se između SNS-a i SPS-a pojavio neko, a SZS je i rejtingom bio između njih. Bio je jači od SPS-a i vrlo je verovatno da je i danas. Jesu stranke SZS-a sitne i rascepkane, ali kada se zaokruže, praktično se prvi put posle 2012. dobio neko „između“.

Takođe, on mora da drži tenziju. Mora da ima političkog protivnika da bi svoje političko telo držao aktivnim. Populizam zahteva snažnog protivnika, podele na „nas“ i „njih“, ali tu je i još jedna stvar, s obzirom na narativ koji je pravljen godinama unazad. Dragan Đilas je protivnik na kome Vučić jača svoju priču o poštenom narodu i tajkunima, o lopovima koji su sve pokrali. On mora da održava tu tenziju jer i posle mnogo godina, a prošlo je već osam, on i dalje jaše na temi borbe protiv kriminala i korupcije.

Vučić je kao lider i političar nastao onog momenta kad je uhapsio Miškovića, i on i dalje hrani tu svoju poziciju. Đilas mu je potreban da održava tu populističku podelu, iako bi racionalan birač trebalo da zaključi da je Vučić nesposoban ako za osam godina nije mogao da procesuira najvećeg tajkuna u zemlji. Međutim, kad imate ovakvu medijsku propagandnu mašineriju kakvu ima vlast, to onda ne može da dopre do glave birača.

Od priče o dijalogu, na kraju smo pored svih TV nacionalnih frekvencija, jedino dobili „oslobođeni“ kablovski TV N1, na kome je SNS najzad pristao da učestvuje u duelima sa opozicijom.

S tim što jako precizno biraju s kim razgovaraju. Oni neće da učestvuju u debatama s onima koji neće da izađu na izbore.

Može li biti argument za to što oni koji ne učestvuju na izborima i nisu predviđeni za predizborne debate?

To je stvar propagandne mašinerije koja je osmislila da nije problem u vlasti, nego u ovima što ne izlaze na izbore.

Kako izgleda ono što sada gledamo kao dijalog?

Mi imamo virtuelni dijalog i virtuelnu normalnost, od lego kockica. Odsustvo pravog dijaloga dovodi do odsustva politike, odsustva nametanja bilo kakvih ideja. Te debate su negledljive, neslušljive, ne priča se ni o čemu, ponavljaju se fraze o vladavini prava, evropskim vrednostima, putu u EU, ništa konkretnije, ništa značajnije, ništa što treba običnom čoveku. Ali eto, Vučiću valjda odgovara da ima i jedne i druge, kako bi ovi proevropski orijentisani mogli da budu potvrda demokratskog kursa Srbije.

foto: marija janković

Svakako da u tom kontekstu važne uloge imaju i UDS i PSG.

Vučić pokušava da pravi pandane strankama koje bojkotuju izbore, pa je tako, po mom mišljenju, UDS bio zamena za PSG u trenutku kada se odlučio za bojkot. Mislim da je PSG svojom promenom odluke, ako se budu brojali glasovi onako kako će stvarno ljudi glasati, više naškodio Vučiću i UDS-u nego Savezu za Srbiju. Međutim, ako mi ovde govorimo o dijalogu, o borbi, vidimo da UDS ipak čine ljudi koji su između 15 i 30 godina aktivni u politici i koji su propustili sve svoje šanse. I zaista je neobično ko se tu sve skupio: deseta ruka DS-a, otcepljeni delovi PSG-a, Dosta je bilo, LDP-a, dakle jedna široka grupacija koja treba da bude proevropska opozicija. Ako još budu uspeli da se kandiduju i „1 od 5 miliona“, PSG, Dosta je bilo, Metla, Nova stranka, onda će to biti presipanje građanskih glasova iz šupljeg u prazno, od onih glasača koji pošto-poto žele da izađu na izbore. Onu drugu, desnu orijentaciju čini malo Stamatović, malo ekstremnije Zavetnici, još ekstremnije Miša Vacić… Ali suštinski, mi ćemo ostati duboko podeljeno društvo, ne samo bez dijaloga, nego u bližoj budućnosti bez ikakve perspektive da imamo normalan politički život.

Postoji li opasnost da „lego“ dijalog i izbori toliko zasene biračko telo da gotovo u potpunosti zaboravi na bojkot i na to čemu on služi?

Mislim da postoji druga opasnost, polazeći od toga da ne znam kakav bi bio motiv da se izađe na ove izbore. Jer, zna se pobednik, manje-više zna se i ko će ući u parlament. Mislim da je ovo prvi put od kada pratim izbore da su oni ne samo najdosadniji, nego i nemate atmosferu izbora. I bez obzira na to što oni kao nešto razgovaraju na televiziji i nešto se svađaju, vi suštinski nemate podelu među izbornim akterima.

Vratiću se na početak, da je podela izmeštena na institucionalni i vaninstitucionalni deo. Izbori treba da reše političke sukobe, a sada to neće rešiti. Moj predlog je da se svako zapita zašto će da izađe na izbore? Sve se zna unapred, sve su karte podeljene, Vučić manje-više čita rezultate u emisijama, i pitanje je da li postoje izbori ili će neko samo upisati konačne cifre. Vučiću je sada teško da napravi atmosferu neizvesnih izbora, a setimo se 2017, kada takođe nije bila ugrožena njegova pobeda, ali je stvorio atmosferu da se mora pobediti u prvom krugu. Sada nema toga, kako i kome da objasni da su izbori neizvesni? On, zapravo, sada mora da nađe način da izvuče jedan deo svojih birača na birališta, i to onih koji direktno ne zavise od njega.

Dijalog s bojkot opozicijom i dalje ostaje nemoguć, i pored mogućeg rasta tenzija?

Ovih sedam godina, možda ne samo u poslednjih godinu i po dana, Vučićev najveći uspeh bio je to što je Srbija u Evropi bila doživljavana kao normalna politička zemlja. Sada će ceo svet znati da jedan deo opozicije nije učestvovao na izborima. A zašto nije učestvovao? Zato što je autokratija. Naravno, pitanje Kosova jeste dominantnije, ali nisam siguran da će Evropa smeti da dopusti, kao što je dopustila Orbanu, koji im sada predstavlja ozbiljan problem, tako autoritarne režime i u ovom svom delu.