Dijalog o dijalogu

Beogradski centar za bezbednosnu politiku je u okviru ovogodišnjeg Beogradskog bezbednosnog foruma razgovarao sa analitičarima iz regiona, EU i SAD na temu odnosa Beograda i Prištine. Cilj ovog dijaloga je da se iz različitih perspektiva sagleda buduća dinamika u odnosima dveju strana, te kako će unutrašnji i međunarodni procesi potencijalno uticati na rešavanje kosovskog pitanja. Da li će se i kako rezultati američkih izbora, pojačana zainteresovanost EU za region ili politički trendovi u regionu odraziti na odnose Srbije i Kosova, neka su od pitanja na koja su uticajni eksperti pokušali da odgovore. Ovaj tekst predstavlja doprinos široj debati, jer buduće relacije Srba i Albanaca ne zavise samo od odluka političara, već i od stavova onih koji aktuelne i buduće procese mogu javno i bez straha analizirati i objasniti. „Vreme“ u ovom broju donosi poglede analitičara na ulogu Sjedinjenih Američkih Država u rešavanju kosovskog problema

AGRON BAJRAMI, glavni urednik dnevnika „Koha ditore“

Neophodno je pozdraviti uključivanje Amerike u dijalog između Kosova i Srbije, jer ono unosi novu energiju u proces koji su posrednici EU često vodili u lošem smeru i koji je dosta dugo bio u zastoju. Angažovanje SAD bi, uz to, trebalo da unese i određenu jasnoću u sam proces, u trenutku kada Evropska unija, zbog pet zemalja koje nisu priznale Kosovo i unutrašnjih teškoća izazvanih donošenjem odluka na osnovu konsenzusa, nije u stanju da dovoljno jasno definiše kraj igre. Sjedinjene Države, međutim, treba da budu i oprezne u svojim nastojanjima – ponekad nam se čini da se Evropska unija kretala previše sporo, ali da Amerika to radi previše brzo.

Po mom mišljenju, ideja o brzom dogovoru je iluzija. Do takvog dogovora može da dođe, ali on neće predstavljati rešenje. Dokaz za to je dokument potpisan u Vašingtonu, koji se proglašava istorijskim, dok se u stvarnosti ne radi čak ni o formalnom sporazumu između Kosova i Srbije. Nisu ga potpisale obe strane, tako da se pre radi o spisku obećanja koja one, svaka za sebe, daju američkoj administraciji. Osim toga, neka obećanja zapravo su ponavljanje onoga što je već dogovoreno, ali nikada nije sprovedeno. I konačno, ne postoji mehanizam za praćenje sprovođenja onoga što je dogovoreno. Dogovor zavisi od političke volje strana potpisnica, a s obzirom na to da je svaki pojedinačni dokument potpisala samo jedna strana, mislim da nema uslova da se za bilo koji od njih kaže da je pravno obavezujući.

Što se tiče sugestije da je ovaj dogovor deo plana namenjenog osvajanju većeg broja glasova na američkim predsedničkim izborima, ne mislim da je normalizacija ekonomskih odnosa Kosova i Srbije, sama po sebi, uopšte bitna za američke glasače. Postoje albansko-američki i srpsko-američki glasači, ali njihov broj nije dovoljno veliki da opravda trošenje američkih političkih resursa i energije na ovaj proces. S druge strane, možda je to razlog što se vašingtonski dokument – ako mogu tako da ga nazovem – bavi pitanjima koja nemaju nikakvog značaja za normalizaciju Kosova i Srbije (poput mreže 5G, Izraela, Hezbolaha, itd.). U svakom slučaju, ako je sporazum između Kosova i Srbije u Americi samo izborno pitanje – to ni za koga nije dobro. Izbori su blizu, a nakon njih nam je potrebno kontinuirano angažovanje sledeće američke administracije, s tim da bi ono možda trebalo da se odvija uz malo više takta i koordinacije sa Evropskom unijom.

EDVARD P. DŽOZEF, predavač u školi za napredne međunarodne studije Univerziteta „Džons Hopkins“

Učešće Trampove administracije u razgovorima između Beograda i Prištine zasnovano je na očekivanjima koja svakim danom postaju sve manja. Započelo se sa grandioznim ciljem koji je sam predsednik Tramp naveo u pismu upućenom Vučiću i Tačiju, u kojem je „uzajamno priznavanje“ proglasio „ključnim elementom istorijskog“ sporazuma. Pomenuo je punu i aktivnu podršku, kao i diplomatsko angažovanje zvaničnika Stejt departmenta u korist podele Kosova, koja bi dovela do destabilizacije u regionu. Administracija se potom sa teritorijalnih pitanja preusmerila na ekonomiju, hvaleći transformativnu snagu ekonomskog rasta i otvaranja novih radnih mesta.

U ovom regionu, koji se konstantno suočava sa iseljavanjem stanovništva, fokus na jačanje trgovine i ekonomski rast jeste dobra vest. Međutim, na sva zvona najavljivan sastanak koji se 4. septembra održao u Beloj kući uglavnom predstavlja nastavak infrastrukturnih sporazuma koji su sklopljeni još u januaru i februaru (i koji se od tada čuvaju u tajnosti), uz povećanu aktivnost vezanu za zajmove za mala i srednja preduzeća i učešće Kosova u mini-šengenskoj inicijativi. Kao što sam rekao, iako sve ovo jeste za pohvalu, nemamo mnogo razloga da verujemo da će ekonomski projekti dovesti do političkog razrešenja situacije.

Kada je reč o odredbama koje se ne tiču ekonomije – onih koje se bave Izraelom, sumnjivim tehnologijama iz Kine i diversifikacijom izvora energije, njihovo sprovođenje i dalje je veoma neizvesno. Svojim nedavno izrečenim pohvalama kineskoj tehnologiji, premijerka Brnabić je već napravila otklon kada je reč o zabrani saradnje sa „nepouzdanim dobavljačima“.

Kao što američki glasači već znaju, odabir kandidata na ovim izborima od izuzetnog je značaja. Glasaće se o svemu: o liderskoj poziciji Amerike, demokratiji, vladavini prava, nauci, istini, pravičnosti, pristojnosti, međunarodnoj saradnji, poštovanju saveznika i poznavanju i interesovanju za situaciju na Balkanu.

VESELA ČERNEVA, zamenik direktora Evropskog saveta za spoljne odnose

Dijalog između Beograda i Prištine jedno je od malobrojnih međunarodnih pitanja kod kojih bi nakon novembarskih predsedničkih izbora u Americi moglo da dođe do naglog zaokreta. Dok je cilj predsednika Trampa kratkoročni politički dobitak, koji je uglavnom vezan za njegove interese na Bliskom istoku, Džo Bajden je dobro upućen u događanja u regionu i svakako nije političar koji bi tvrdio da zaslužuje Nobelovu nagradu za mir zato što je zaustavio „masovno međusobno ubijanje“ Srba i Kosovara. Njegova transatlantska orijentacija bi za ove razgovore predstavljala dašak svežeg vazduha koji bi ojačao koordinaciju između SAD i Evrope, što je oduvek bila jedina strategija kojom bi moglo da se reši stanje u regionu.

IGOR BANDOVIĆ, direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku

Nedavno učešće SAD u dijalogu Kosova i Srbije trebalo bi sagledati iz različitih uglova. Prvo, Sjedinjene Države su od početka bile uključene u dijalog između ove dve strane, mada mahom u pozadini, gde su koristile sopstvene kanale kako bi dovele do potpisivanja sporazuma u okviru briselskog dijaloga. Stejt department kosovsko pitanje smatra jednim od najvažnijih kada je reč o tome kako će se odnositi prema Balkanu, s tim što pokušava da ga reši uglavnom vršenjem pritiska na Srbiju da prizna nezavisnost Kosova. Stiče se utisak da nedavni potezi pokazuju kako u SAD sada postoji veći stepen razumevanja problema i da se smatra da dijalogu treba pristupiti sa više pažnje. Takođe, obnovljeno interesovanje Trampove administracije primetnije je u uskom krugu Trampovih zvaničnika nego u samom Stejt departmentu.

Drugo, imajući u vidu odnos Trampove administracije prema mnogim multilateralnim organizacijama, uključujući NATO i EU, i s obzirom na nedovoljnu odlučnost EU po tom pitanju, ovo predstavlja i način na koji se Amerika meša u poslove EU, pokazujući na taj način svoj uticaj i moć.

I treće, prenaglašavanjem značaja „vašingtonskog sporazuma“ Tramp je nastojao da svojim biračima pokaže da je relevantan igrač na međunarodnoj sceni. Sadašnji predsednik nije postigao neke velike uspehe na globalnoj sceni sa svojim programom „Amerika na prvom mestu“, koji je sprovodio tokom prvog mandata, a nisu mu uspeli ni mirovni pregovori sa Severnom Korejom. Prikazujući odnose između Srba i Albanaca kao jedan krvav i nedovršen sukob, cilj mu je da se biračima predstavi kao uspešan i značajan akter koji može da donese mir mnogim konfliktnim regionima u svetu.

Uprkos određenim razlikama u mišljenju, sagovornici se slažu po mnogim pitanjima. Nema sumnje u to da je pojačano angažovanje SAD u vezi sa odnosima Srbije i Kosova dobrodošlo. Međutim, način na koji Trampova administracija pristupa dijalogu Beograda i Prištine pruža razlog za zabrinutost. Nedavno potpisani „vašingtonski sporazum“ jasno pokazuje da nastojanja nisu bila usmerena toliko ka međusobnim odnosima Kosova i Srbije koliko ka prikupljanju podrške za Trampov reizbor. Bez obzira na to što ga neki prikazuju kao veliki korak napred, potpisani sporazum zapravo ne sadrži nikakve revolucionarne novine.

Što se tiče uloge Evropske unije u procesu normalizacije, sagovornici se slažu da bi i Srbija i Kosovo trebalo da ostanu posvećeni procesu evropskih integracija. Sa druge strane, pitanje uticaja EU na dijalog ostaje otvoreno. Nema konsenzusa oko toga da li će intenzivirana ekonomska saradnja na kraju dovesti do političke normalizacije odnosa. Učesnici u diskusiji se generalno slažu da ne postoji brz način da se poprave odnosi između Kosova i Srbije, i da je pred predstavnikom EU Lajčakom težak zadatak: on ne samo da treba da obnovi razgovore, već je neophodno i da povrati poverenje u sam proces.

Pitanje unutrašnje političke dinamike Kosova i Srbije i kako ona utiče na dijalog jeste pitanje u vezi sa kojim sagovornici imaju upečatljivo različit ugao gledanja. Podeljena su mišljenja o tome da li dinamika pregovora više zavisi od toga koji će kurs zauzeti srpska vlada ili od toga ko će, i kada, da formira sledeću vladu Kosova. Takođe, sagovornici pridaju različit značaj uticaju velikih sila u regionu u odnosu na lokalno ‘vlasništvo’ nad određenim političkim procesima, poput borbe za prevlast između kosovske vlade i opozicije i narativnih strategija srpskog predsednika, koji nastoji da mišljenje javnosti upakuje u nacionalističke okvire.

Budućnost odnosa Beograda i Prištine zavisi od brojnih faktora. Na primer: da li će ideja o razmeni teritorija biti odbačena, da li će Srbija da prizna nezavisnost Kosova, da li će druge zemlje, koje trenutno ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu, da promene svoj stav, i da li će kosovski Srbi biti adekvatno zaštićeni. Ali – što je možda i najvažnije – budući odnosi zavise od demokratizacije oba društva, što je potencijal koji još nije u potpunosti ostvaren.