Demon zla hara našom državom

“Moderna država temelji se na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Poremetite li njihovu ravnotežu, napustili ste načela građanske demokratije. Kod nas je ravnoteža odavno poremećena. Izvršna vlast, oličena u apsolutnoj moći predsednika države, uz snishodljivo sekundiranje jedne i po partije, podredila je zakonodavnu, a svojski se trudi da podredi i sudsku vlast. Mada Ustav propisuje da je sudska vlast nezavisna, od njene nezavisnosti malo je šta ostalo, ako je ostalo išta. I tako, poput mitološkog Dažboga ili, kako nam jedna pesma kaže – “Hromog Dabe svetske barabe”, demon zla hara našom ispreturanom zemljom i sklepava neku novu po svojoj meri. Objavio je rat i pravu i pravosuđu”, kaže na početku razgovora za “Vreme” novosadski advokat i potpredsednik Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS).

“VREME”: Neki kažu da se trenutno Srbija nalazi na vododelnici. Ukoliko pravosuđe bude pokoreno od izvršne vlasti, da iz autoritarnog sistema prelazimo u totalitarizam. Slažete li se sa tim?

foto: vanja fifa

SLOBODAN BELJANSKI: Gotovo da je tako. Za totalitarnu diktaturu potrebni su, bar se tako u teoriji smatra, osim vođe, monopolističke partije, policijske države, brisanja razlike između države i društva, još i teror i izolovanje i kontrola pojedinca. Mnogo šta je već tu, ali još ne sve. Još uvek možete javno ismevati i predsednika i njegovu partiju, istina uz rizik da vas njihovi mediji proture kroz retortu difamacije, a da ipak ne odete u zatvor. Mada se nadzor širi. Gotovo da smo postali društvo doušnika, prisluškivača i prisluškivanih. Ne bi trebalo isključiti ni prisluškivane prisluškivače.

Stasali su čitavi naraštaji ucenjenih, potkupljenih ili naprosto ropski nastrojenih. I šta od takvih da očekujete? Pobedu na izborima? Svrgavanje s vlasti onih koji ih baš takve stvaraju i neguju?

Da, upravo sam o tome hteo da razgovaram. Nije, naime, samo pravosuđe na udaru nego praktično svi oni koji nisu dovoljno poslušni, bilo da je reč o univerzitetu, odnosno nauci, kulturi, umetnosti… Da li je i to znak da klizimo ka totalitarizmu?

Na putu smo. Režimu se pripisuju samovolja, nepotizam, korupcija, pranje novca, kriminal druge vrste. Iako verujem da takve sumnje nisu bez osnova, drugu opasnost smatram primarnom. To je udar na kulturu, obrazovanje, nauku i umetnost. Ono što nosioci vlasti ne razumeju, smatraju podjednako opasnim i nepotrebnim. Sa tim skupa ide i zatiranje smisla i obzira. Razaranje rasudne snage i moralnog izbora.

Možete li pojasniti na šta konkretno mislite?

Na umu imam, prosto rečeno, glupost, kako kod davalaca tako i kod primalaca, pomoću koje se ovde decenijama, ako ne i stolećima, relativno uspešno osvaja i čuva vlast. Argumentacija, naime, koju najviši predstavnici vlasti koriste u nastojanju da opravdaju svoje nastranosti izrazito je prizemna. I oni sami su takvi: nisu dosegli nivo sračunatosti na kome se potcenjuje auditorijum, nego naprosto bolje nisu u stanju. Drugim rečima, ne prepoznaju da su argumenti za kojima posežu – puke besmislice. Ako su uvereni u uspešnost takvih objašnjenja, oni ili sami raspolažu oskudnom moći rasuđivanja ili računaju na oskudost takve moći kod onih kojima se obraćaju. U prvom slučaju pada logika, a u drugom – etika. Rekao bih da tu nema alternacije, već samo kombinacije obe mogućnosti, sa značajnom prevagom one prve.

Imamo li neke konkretne primere koji potkrepljuju vaše tvrdnje? Da ne ostanemo samo na teorijskim uvidima.

Primera je na pretek. Evo nekolicine iz ove godine. Prilikom promocije Pokreta za narod i državu predsednik je objavio da su nam potrebni novi energija, snaga i planovi kako bismo oblikovali budućnost koju svi želimo, pa je pozvao sve mudre, časne i obrazovane ljude da mu se pridruže. Bilo bi to u redu, pod uslovom da podrazumeva ono što se iz njegovih reči jedino moglo zaključiti: da su i on i njegova svemoćna partija pali na ispitu, jer nemaju poželjne osobine. Ali takvo šta mu nije bilo ni na kraj pameti. Uprkos goloj besmislici, on je u decembru ove godine pomalo već otpisanu ideju o spasonosnom Pokretu, bez ikakvih poziva na bis, ponovo izgurao na političku pozornicu.

Krajem avgusta tvrdio je da nije želeo gašenje televizija N1 i Nova S, o kojima inače “misli sve najgore”, jer da jeste, one bi odavno bile ugašene. Nije shvatio, ili nije mario, da time priznaje da dalji opstanak ovih televizija zavisi isključivo od njegove volje, da su njegove želje a ne pravo jedini uslov slobode izražavanja, i da ima smisla želeti i ono čega bi, po njegovom sudu, svako normalan trebalo da se gnuša.

Posle obilaska radova u GAK u Višegradskoj rekao je da će prvog novembra biti nasilja na studentskim demonstracijama, ali će se dogoditi jedno veliko ništa, pa će se nastati strmoglavi pad njihove popularnosti. Dodao je da nema ništa protiv, da im želi uspešan rad i da tako i nastave. Zaboravio je da se nasilje ne može nazvati velikim ništa, da se kada je o nasilju reč ne sme reći da nemate ništa protiv i da izvođačima želite uspešan rad i nastavak istog posla i da se, ako se nasilje smatra prihvatljivom cenom za pad rejtinga političkih oponenata, deluje protiv Ustava koji proklamuje pravo na slobodu i bezbednost, zabranjuje diskriminaciju, a predsedniku poverava misija oličavanja državnog jedinstva koja je pretpostavljena svakom partijskom interesu.

U novembru je rekao da neće govoriti o sadržaju razgovora sa Dijanom Hrkom jer “časni ljudi ne prenose privatne razgovore”. Istovremeno, pozvao je VBA, koja je razgovor neovlašćeno snimala, da ga objavi u celini. Šta tek reći o bedastoćama poput tvrdnje da građani koji brišu divlje iscrtane zastave sa fasada svojih zgrada udaraju na našu trobojku. Čini se da oni ne dopiru do svesti da su im objašnjenja smušena i plitka. Ili su možda, čak i ako su toj svesti nadomak, uvereni da će se masa organizovanih pristalica, koje drže na pristojnoj udaljenosti od svake razboritosti, pre povesti za njihovim autoritetom nego što će uvideti nedotupavnost.

Uprkos padu popularnosti, čini se da njegove propagandne bedastoće i besmislice još uvek padaju na plodno tle kod nekih građana?

Ne samo to, nego nalaze i visoko teološko pokriće. Eto, u uskršnjoj poslanici patrijarh SPC poručuje da smo u zabludi ako nastojimo da umnim silama i samosvešću odredimo svoju ličnost, da rešenje nije u mislećoj individualnosti koja pristupa životu logički, nego u pretakanju crkvenog ili liturgijskog iskustva u svakodnevni život, a da je liturgijski način života, koji podrazumeva suprotstavljanje individualizmu i za uzor uzima život apostola, podvižnika i mučenika, jedini suštinski odgovor na probleme savremenog sveta. Drugim rečima, ugušite potrebu za subjektivnim identitetom, ne mislite kritički nego verujte, ne suprotstavjajte se nego se povinujte, budite ponizni, trpite i ispaštajte!

Kakve posledica iz svega toga mogu proizaći?

Gubljenje sposobnosti za logičko rasuđivanje, zavist, zloba i netrpeljivost kao motivacioni faktori i slepa odanost. Stara maksima divide et impera kod nas bi nužno bila obogaćena sa: zaglupi, potkupi pa vladaj. Kritičari režima proglašavaju se za državne neprijatelje i rušitelje ustavnog poretka. Odomaćila se fraza o “mrziteljima svega što je srpsko”. Tako se režim, ustavni poredak i pripadnost jednom narodu stavljaju u istu ravan. Ne znam kako bi se proveo Niče, na primer, koji je Nemačku nazivao gejačkom, hvalio se prezirom prema Nemcima i njihovoj prostoti, sve do mere da je “nemački duh” uzimao kao loš zrak u čijoj blizini teško diše. Ili Bernhard, koji je govorio da Austrijanci ne zaslužuju ništa drugo osim haosa, domovinu doživljavao kao gvozdenu kapu i smatrao je otadžbinskom tamnicom, a državu stravičnom, beskarakternom i besramnom. Njihovi ih se nisu odrekli, naprotiv služe im za ponos.

Vratimo se na pravosudne teme. Kako gledate na žestoku medijsku kampanju protiv nosilaca najviših pravosudnih funkcija? Interesantna je teza koja se stalno ponavlja – da se pravosuđe, “kriminalci u njemu”, “otrglo od države”?

Trebalo bi stvar čitati drugačije. Poklič današnjeg političkog vrha “ne damo Srbiju”, nema drugo značenje osim – “ne damo vlast”. Najveća pretnja demokratskom ustavnom poretku jeste autoritarna vlast koja se poistovećuje sa državom. Ako se pravosuđe otrglo od na taj način simbolizovanog stapanja partije i države, to bismo mogli samo pozdraviti, čak proslaviti! Bio bi to značajan korak ka afirmaciji vladavine prava.

Šta su zapravo namere režima? Šta žele da postignu?

Da po svaku cenu ostanu tu gde su. Ako pri tome ne birate sredstva i svoju fanatičnu usmerenost pravdate tvrdnjom da ste jedno vi garant opstanka i napretka, a da sve drugo vodi u propast, tada je gotovo sa ustavnim poretkom koji proklamuje jednakost pred zakonom, slobodu govora i politički pluralizam.

U kojoj meri je ovaj “rat protiv pravosuđa” vezan za veliki građanski bunt koji je otpočeo u novembru prošle godine i koji u raznim formama traje do danas?

Rekao bih da je građanski bunt, a pre njega i otpor tužiteljki Paunović i Savović, ohrabrio dobar deo nosilaca pravosudnih funkcija, da je pokretanje krivičnog postupka protiv nekih ministara i saradnika Vlade izneverilo očekivanja vrha vlasti, da su njihova početna i zakulisna upozorenja bila uzaludna, da je vlast tada krenula u otvorenu i primitivnu dikreditaciju pojedinih tužilaca i sudija i u akciju ukidanja Tužilaštva za organizovani kriminal. Tako je, za dobro ove države, otpočeo “rat”.

Uporedno sa ovim traje i “rat unutar tužilaštava”. Pre neki dan smo pročitali veoma oštro saopštenje Nenada Stefanovića, koji je odgovor na intervju predsednika Visokog saveta tužilaštva Branka Stamenkovića našem listu. U saopštenju se praktično najavljuje smena Vrhovnog javnog tužioca Zagorke Dolovac i drugih “nepodobnih” tužilaca iz VST. Da li je neupitno ono što se dugo već tvrdi u javnosti, da je Stefanović eksponent izvršne vlasti u pravosuđu?

Iz vesti koje su dospele u javnost može se zaključiti da sukob unutar tužilaštva ima daleko više doticaja sa podelom sfere uticaja nego sa pravom. Posredno, ishod sukoba suštinski će se odraziti na primenu prava, budući da sfera uticaja podrazumeva polarizaciju između pristalica i protivnika podložnosti tužilaštva nedozvoljenim spoljašnjim uticajima na nihov rad. Vlast, razume se, forsira snage koje su spremne da joj služe, a to znači da načela javnotužilačke funkcije iznevere. Druga struja, čiju pobedu treba priželjkivati, koliko znam, stručno je i intelektualno jača. Na našu nesreću, ovde to i nije odlučujuća prednost. Ali može postati ako se brojčano uveća i ostane uporna.

Predstavnici izvršne vlasti i mediji njima bliski vode još jednu kampanju, da se promeni način izbora vrhovnog i drugih visokih tužilaca. Navode primere nekih drugih, zapadnih zemalja, u kojima predsednik ili ministar pravde postavljaju tužioce. Šta biste im odgovorili?

Nema univerzalnog modela. I ne zavisi sve od formalnog političkog sistema, nego i od njegove uvreženosti, od istorije i kulture društva. U zemljama razvijene demokratije, tradicionalno jakog integriteta javnih profesija i visoke osetljivosti na zloupotrebe vlasti moguća su i dobro funkcionišu rešenja koja ste pomenuli. Mi smo daleko od toga. Otuda naš pristup mora biti takav da pohlepu za moći, sklonost ka zloupotrebama i bespoštedni intencionalizam, kao svakodnevne i podrazumevajuće pojave, unapred svede na najmanju moguću meru propisujući posebne uslove, postupke i preventivna ograničenja.

Predsednik Srbije je početkom jula pomilovao napadače na studente u protestu. U pitanju su četvorica aktivista SNS koji su bejzbol palicama tukli studente u Novom Sadu, kao i devojka koja je autom uletela među grupu demonstranata. Ova odluka je žestoko kritikovana u stručnoj javnosti i govorilo se o zloupotrebi ustavnih i zakonskih ovlašćenja. Sada Vučić međutim najavljuje da će abolirati sve koji budu optuženi u slučaju “Generalštab”. Da li je ovo odista zloupotreba ovlašćenja?

Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba. Izvori milosti ne smeju biti lični interesi, već oprost prema okrivljenom ili osuđenom licu zbog njegovog stvarnog kajanja, rehabilitovanja ili prethodnih zasluga, ili zbog hendikepa izazvanog bolešću, starošću ili kakvom porodičnom nevoljom. U ovom slučaju reč je o interesu davaoca pomilovanja da zaštiti od krivične odgovornosti članove ili simpatizere svoje stranke.

Kako, prema vašim uvidima, tužioci, sudije i advokati reaguju na sva navedena dešavanja? Da li postoji jaka i dovoljna snaga da se profesija odupre ovim pritiscima?

Znaci otpora sve su jasniji. Kada je o snazi reč, ona se ispoljava u brojnosti i položaju onih koji su spremni da svoj stav iskažu i da se za njega otvoreno zalažu. Nije, dakle, dovoljna samo puka saglasnost ili naklonost. Uveren sam da velika većina u pravosuđu deli uverenja onih koji danas pružaju otpor pritiscima, ali iz raznoraznih razloga, po pravilu karijerizma, konformizma ili bojazni od rizika, još uvek zaziru od eksponiranja. Pobunjeni su, nažalost, još uvek u manjini. Mada ne mogu da kažem da potiče od pobunjenih, verujem da je reč jednostavno o savesnima, ohrabruje vest da je podignut optužni predlog protiv ministra Selakovića. Po prirodi stvari, kod advokata je otpor lošoj vlasti lakši i izrazitiji.

S tim povezan, da li verujete da će tužilaštvo, odnosno pravosuđe, odista uspeti da “izgura” do kraja “velike” predmete kao što su pad nadstrešnice, moguća korupcija u vezi sa tragedijom, slučaj “Generalštab”?

Uz ovakvu vlast, ne verujem. Mogao bih da kažem i uz odolevanje pritiscima, baš uz ovakvu vlast – verujem. Promenama zakona i akrobacijama u personalnom razmeštanju, vladajuća većina još uvek je u stanju da imobiliše tužilaštvo. Ali i tužilaštvo ima mogućnosti se okrene činjenicama i zakonu i savesno prione na svoj posao. Ponekad je korisno biti utopijski nastrojen.

Vratimo se na nosioce najviših tužilačkih funkcija. U javnosti odavno je Zagorka Dolovac personifikacija neefikasnosti institucija i nerada tužilaštva, u smislu dobre kooperacije za izvršnom vlašću. I sada odjednom, ona i njeni saradnici postadoše “državni neprijatelji” i “strani agenti”. Kako objašnjavate taj preokret i da li smatrate da bi nezavisna javnosti trebalo da podrži Dolovac u ovom momentu?

Svedoci smo malog paradoksa. Pravosuđe je bilo loše i još uvek je loše. Ali od trenutka kada je politički vrh krenuo protiv njegovih uzjogunjenih frakcija, dosadašnji kritičari naglo su postali skloni da ga brane i takvog kakvo je. O čemu se radi? Stara je mudrost da palim herojima duha raste ugled. Mada ovde, osim par izuzetaka, nema heroja, a još je manje “duha”, ponekad je dovoljno da pred tlačenjem postoje osvešćeni, ohabreni, usprotivljeni. Loše pravosuđe može se popraviti. Ovoj vlasti, međutim, nema ni oprosta ni popravke.

A šta je razlog za to da su se tek od pada nadstrešnice naovamo počele vršiti istražne radnje protiv visokih državnih funkcionera?

Posredi je katastrofa velikih razmera, koja je daleko odjeknula i izazvala opravdani revolt. Posle nje se u utvrđivanju lanca odgovornosti nisu mogli zaobići nadležni nosioce vlasti. Ostale zloupotrebe, mada su i one mogle i odavno morale dovesti do istih poteza, odvijale su se skriveno.

U čitavoj ovoj priči saznali smo da postoji i problem saradnje tužilaštva i policije? Kako se taj problem može rešiti i da li se u sadašnjim okolnostima može rešiti?

U Zakonu o policiji propisano je da policija u predistražnom i istražnom postupku primenjuje policijska ovlašćenja utvrđena Zakonikom o krivičnom postupku i postupa po nalogu i zahtevima javnog tužioca i suda. U praksi ta stvar ne ide baš kako je propisano. O tome upečatljivo svedoči nedavno policijsko osujećivanje uviđaja u tzv. Ćacilendu. U tužilaštvu rešenje vide u formiranju tužilačke policije. Nisam uveren da bi to dalo željene rezultate. U sadašnjim prilikama pitanje je kome bi policija, ma čija da je nominalno, bila realno lojalna. Vlast neće dozvoliti da postoji policija koja nije pod njenom spoljašnjom kontrolom. I to je jedan od razloga bučnog kompromitovanja dela tužilaštva, posle čega bi usledilo pitanje – zar takvom ološu dati policiju? Okrenemo li stvar, zapitali bismo se: a kome je sada odana?

Evropska komisija i, uopšte, predstavnici EU izuzetno su kritični prema stanju u pravosuđu Srbije. Zahteva se, već godinama, umanjenje uticaja izvršne vlasti na rad pravosudnih organa. U kojoj meri EU može da pomogne i građanima Srbije i tužiocima, sudijama, advokatima da se odupru ovom udaru izvršne na sudsku vlast?

Ne možemo reći da u toj oblasti nisu pružali pomoć. Nažalost, našom zaslugom bez značajnijih rezultata. Možda bi više pomogli da oklevanjem, obazrivošću ili čak predusretljivošću nisu toliko puta dali priliku režimu da se osokoli i nastavi istim putem. Po mom sudu, osnovni zadatak ove vlasti bio je pristupanje Evropskoj uniji. U tome je pokazala doslednu nesposobnost i doživela potpuni neuspeh. Kako u konsolidaciji demokratske države tako i u pridobijanju građana. Zahvaljujući diletantski vođenoj politici, dvoličnosti i samoopstrukciji, ali i sve dramatičnijem ugrožavanju građanskih sloboda i prava, od EU smo sve dalje.