Dani jedinstva koji slede

Teška srca i veoma preko volje stupam u polemiku sa mojim glavnim urednikom Dragoljubom Žarkovićem, ali drugog izlaza nemam. Desilo se, naime, nešto krajnje neuobičajeno – čak i u ovoj mahnitoj profesiji: da se glavni urednik ogradi od teksta svog novinara i praktično ga denuncira, a sve to u nepriličnoj žurbi. Reč je o tekstu pod čudnim naslovom „Povlenski dim i duvanske magle: ko je ubio Zorana Đinđića?“ („Vreme“ br. 859, dakle prošli broj). Zaista, ko je ubio Zorana Đinđića: Beba, Cane, Batić ili Dulo? Odgovora u tom uvodniku nema; ima samo to pitanje koje ostaje da visi, a čak ni Čede nema…

Ali, hajdemo prvo sa činjenicama:

1. Vladan Batić nije bio moj jedini izvor na okolnost ko je s kim bio u Klubu književnika te subote uveče; on je samo u utorak po podne u Narodnoj skupštini potvrdio nešto što sam znao bar 24 sata ranije. Dragoljub Žarković je na vreme od mene čuo upravo to: da Vladan Batić nije jedini, nego kolateralni izvor te informacije.

2. Nikada se mi nismo „u redakciji dogovorili da političarima ne verujemo, a ovome pogotovo“ (misli se na Vladana Batića), kako Dragoljub Žarković piše. Ako se čitalac od toga razočarao – žao mi je, ali je tome tako. Vera se ne poklanja profesijama, nego ljudima: lagali su nas popovi, doktori, generali, akademici, političari, profesori, ministri i svi mogući; takođe su nam govorili i istinu, ali ne ti isti koji su nas lagali – kao što ispravno nagađate. Mene Vladan Batić nikada nije slagao, naprotiv, a znamo se godinama; ali to je nebitno, jer je najlakše pljunuti Batića (pa onda Čedu, Bebu, Biljanu Srbljanović itd., znate već; to je postala stvar političke korektnosti u Srbiji).

3. Vidim da smo konačno stekli „vladu jasne većine sa jasnim interesom da se distancira od jedne revolucionarno tranzicione epohe u kojoj je Đinđićevo putovanje Subotićevim avionom pravdano neodložnim državnim poslom“ (Žarković). „Revolucionarno tranziciona epoha“ je ona u kojoj je likvidiran šverc cigareta, rasvetljeni najveći zločini i Srbija dovedena u, koliko je to bilo moguće, normalno stanje; sretno nam „distanciranje“. Dobili smo Velju Ilića, ponovljenog Dejana Mihajlova i „Novu srpsku političku misao“, čiji diskurs je, eto, provalio i u „Vreme“. Sada valjda dolazi ono što je Bogdan Tirnanić u „Pressu“, zamerajući Borisu Tadiću što je došao da izrazi svoju podršku Dejanu Anastasijeviću kad je ono preživeo pokušaj ubistva, proročanski nazvao „dani jedinstva koji slede“. A što se aviona tiče, svedoci i saputnici kažu da Zoran Đinđić nije ni znao da to nije avion JAT-a ili Vlade. Uostalom, sve i da je znao – pa šta? Cane Subotić može da prevozi svojim avionom koga hoće, a Zoran Đinđić može da leti i u njegovom avionu; je li to neka sramota? Mnogi su zaboravili čijim su sve avionima leteli…

A sada o profesiji.

Redakcijska atmosfera pravi novine, glasi staro pravilo. Dakle, uzajamno poverenje, solidarnost, razmena saznanja i pomoć kolegama; svest da čovek ima nekog pouzdanog uz sebe i iza sebe. Dragoljub Žarković dozvolio je sebi da sa nepriličnom žurbom, ne pitajući me ništa, počne da se izvinjava Saši Tijaniću u moje ime i zbog mog teksta. Otkrio je, kaže, naknadno da je „Vasićev jedini izvor bio niko drugi nego – Vladan Batić“ (kome se, naravno, „pogotovo ne veruje“). E, pa nije bio jedini izvor: postoje svedoci na tu okolnost. Žarković je skrušeno priznao „uredničko nečinjenje“, pa je obećao da će „solidarno snositi troškove“ ako ja budem oglobljen, „mada“ (pazite sad) „niti je radio za Karića, kao Tijanić, niti je dobio njegovu nagradu, kao Vasić“. Eto Saše Tijanića i mene udobno smeštenih u istu rečenicu u svojstvu Karićevih ljudi, pa neka mi vidimo između sebe, a Žarkovića tu nema.

„Uredničko nečinjenje“ postoji: nije se konsultovao sa mnom pre nego što je počeo da se izvinjava u moje ime (i u ime „Vremena“, što je još gore) i da unapred priznaje krivicu, opet u moje ime. Ako i kada to dođe do suda, prvi argument Tijanićevih advokata biće upravo Žarkovićev uvodnik iz prošlog broja, hvala lepo. Molim te, Žare, ne brani me više!

Na moje jedino ključno pitanje – zašto? – nisam dobio odgovor od Dragoljuba Žarkovića, osim uopštenih priča o „pouzdanosti“ i „ugledu“ novina, što je u redu, ali nije objašnjenje. Naime: zašto je banalna priča o tome ko je s kime kada sedeo u kafani toliko važna da jedan glavni urednik uzme svog novinara, ponizi ga javno i obriše pod njime? Mora biti da tu postoji neki uzrok tog razloga… Jedino mesto gde taj uzrok mogu da potražim je u tački 3. (videti gore). Ja ne znam učinak tog Žarkovićevog nesrećnog (vidite kako sam suzdržan) uvodnika na redakciju „Vremena“; namerno nisam pitao; znam kakav je učinak bio na mene.

Na kraju o osećanjima; nećete mi zameriti, čitaoče, već se dovoljno znamo. Dragoljuba Žarkovića lično i prijateljski poznajem od 1981. (Sašu Tijanića tačno trideset godina, kad smo kod toga). Poslednje što bih u životu očekivao bilo je da će me Žarković baciti u ralje „nikom drugom nego“ Tijaniću, a zato što je „Tijanić svoje pismo i vest o tužbi istelalio na sve četiri strane sveta“, kao da inače radi nešto drugo (kad izgubi sudski spor, Tijanić, naravno, ćuti). Šta se onda događa sa uzajamnim poverenjem o kome je gore bilo reči; sa uzdanjem u kolegu i šefa koga sam branio sa samurajski tvrdoglavom vernošću čak i od nekih (retkih, ali to je duža priča) umesnih primedbi? Ne znam.