Za „Vreme“ iz Londona
Od trenutka kada sam prošlog petka otvorila oči, ne prestaje da mi vibrira telefon. Na društvenim mrežama poruke neverice i razočarenja zbog ishoda referenduma: „Kraj života kakav poznajemo“, „Užasavajuće skretanje udesno“, „Dana se stidim što sam Britanka“, „Veoma sam tužna što delim ovu zemlju sa toliko rasističkih bigota“, „Glasao sam poštom iz Singapura, očigledno uzalud“.
Na poslu ista situacija, čitav dan samo o tome pričamo. Mi smo neprofitna organizacija koja se bavi obrazovanjem i volontiranjem, deo našeg posla su integracija i rušenje barijera. Opština u kojoj radimo u Centralnom Londonu je jedna od najsiromašnijih u zemlji, ali je 70 odsto stanovnika glasalo za ostanak VB u Evropskoj uniji.
STRAH OD PROMENA: Luiza se iz Norfoka preselila u London odmah po završetku studija. Kaže da nije mogla da podnese jednoličnost i zatvorenost tog malog grada na severu. Glavni razlog bio je multikulturalnost Londona. Sada je brine koliko će glavni grad Engleske da se promeni i na koji način. Misli da će kratkoročno doći do još veće navale emigranata iz Evropske unije, koji će da pohrle u Britaniju dok se pravila ne promene. Brine se kako će odluka o Brexitu da se odrazi na prijatelje koji nemaju britansko državljanstvo.
Rubina, dvadesetpetogodišnja Londonka azijskog porekla, uključuje se u razgovor i kaže da se u ovom trenutku stidi svoje nacionalnosti, ali misli da neće doći do velikih promena. „Mi živimo u Londonu, mi smo zaštićeni, dobro obrazovani, mi nećemo osetiti velike promene. Mi Britanci smo povlašćeni zbog našeg pasoša i zato smo arogantni.“ Pita se kako je uopšte moglo da dođe do ovoga, da masa neobrazovanih ljudi, rukovođenih pre svega strahom od imigracije, odlučuje o tako krupnoj odluci. Ekonomija tu nikakvu ulogu nije imala, sve se svelo na senzacionalističku, populističku kampanju o tome da je uvek „onaj drugi ili drugačiji kriv za našu nesreću“. Za nju je petak, 24. juni, dan posle referenduma, „mračan dan“.
OTPOR: Na društvenim mrežama konverzacija skreće na temu odlaska iz zemlje. „Čekajte, ljudi, emigracija je kul, ali samo ako odemo pod našim uslovima i slobodnom voljom, za koju su se naše porodice borile. Moramo da nađemo način da ojačamo i da se ujedinimo, ne da bežimo od gomile ksenofobičnih majmuna. Ovde ima i mnogo ljubavi“, kaže Nataša, četrdesetogodišnja Londonka karipskog porekla, koja radi za jednu investicionu banku i upravo kupuje kuću sa dečkom Špancem.
Londonci se s pravom ponose na multikulturalizam grada u kome žive, na činjenicu da u svakom trenutku na ulici ili u pabu čuješ bar pet različitih jezika, da su tolerantni, otvoreni, da prihvataju sve različite kulture, veroispovesti, nacionalnosti, seksualna opredeljenja.
LJUBAV I MRŽNJA: Upravo to je bila i poenta Prajda, koji je prošlog vikenda organizovan sa porukom: To smo što smo i ništa ne krijemo. Ljudi u povorci su srećni, raspoloženi, nasmejani, ovo je posle turobnog referenduma proslava svih nas.
Alis kaže: „Ovo je ljubav, ovo je sreća, ovo mi je trebalo posle groznih jučerašnjih vesti. Sad sam mirnija, opuštenija, nećemo dozvoliti da nam se promeni život.“
Alis je tridesetdvogodišnja Francuskinja, živi u Londonu već deset godina, radi u neprofitnom sektoru i udata je za Engleza indijskog porekla. Njena situacija je relativno stabilna – kao supruga Britanca sigurno neće morati da napusti zemlju. Ali se brine za budućnost svoje porodice i kvalitet svog života. Kao i zbog potencijalnog porasta cena francuskog sira i vina.
Kako piše „Indipendent“, u poslednjih nekoliko dana za 57 odsto su porasli napadi motivisani mržnjom: Jednu od učesnica Prajda gađali su jajima, jedan čovek je pretučen ispred džamije, psovali su jednog Pakistanca na ulici, sprejom je išaran Poljski kulturni centar u Londonu, jedna žena je napala jednu Poljakinju na železničkoj stanici i vikala „vrati se u Poljsku“…
Ja sam Londonka srpskog porekla. Učlanila sam se u Laburističku partiju i planiram da se aktivno angažujem na sledećim parlamentarnim izborima. Mnogi ljudi koje poznajem rešeni su posle ovog referenduma da se više politički angažuju i ne prepuste svoju sudbinu drugima. Možda nam je bio potreban ovaj šok da nas trgne. Nadam se da će se najveća razlika u našem životu videti na pasoškoj kontroli – ponovo u onom dugačkom redu za „Non EU passports“.
