Završeno je vreme ulagivanja i obećavanja, ko je poverovao, poverovao je, a sada je vreme da se pogledamo pravo u oči. To je kao da smo birali firmu koja će nam nadalje održavati automobil, pa je, kad smo se već opredelili, red da saznamo i detalje, kako će čitava stvar sa servisom funkcionisati
Prvi cilj svake korporacije je da pravi novac, a glavno pravilo svake vlade jeste da odlomi veliko parče tog novca i podeli ga ostalima, rekao je jedan od najbogatijih ljudi na svetu Leri Elison, osnivač i direktor softverskog giganta „Orakl“. Drugi Amerikanac Pi Džej O’Rurk, pisac, satiričar i novinar, reče pak da je dati novac i moć vladi isto što i pubertetlijama dati viski i ključeve od auta. Zato je, valjda, jednu od poslednjih svojih knjiga naslovio Ne glasaj – To samo ohrabruje kopilad.
Ipak, u Srbiji će se glasati i nova vlada će se već nekako – sračunati. Šta je to što bi trebalo da bude najpreči posao za Nemanjinu, bez obzira na to ko će tamo sedeti? „Vreme“ nije htelo da traži odgovor na ovo pitanje među političarima, analitičarima i svima onima za koje bismo mogli posumnjati da promovišu neku od ponuđenih političkih opcija. Opredelili smo se, ovog puta, da pitamo one ljude koji poseduju ozbiljan intelektualni i profesionalni kredibilitet i nisu lično zainteresovani za bilo kakvu korist od predizbornog javnog nastupa.
Već i u samom pitanju vidim problem. Ne može se pitanje „šta i zbog čega najpre treba uraditi“ razmatrati bez odgovora na ona pitanja koja se istovremeno nameću: ko i, posebno, kako? Kakva je svrha da kažem šta bi ta nova vlada trebalo prvo da uradi, kada ni sam ne znam kako bi to postigla. To ne bi bilo ni previše pošteno. Naime, ja ni svojim studentima doktorskih studija ne govorim šta bi trebalo da urade ukoliko se najpre ne dogovorimo kako, kojim sredstvima i za koje vreme.
Ipak, imam veoma jasnu predstavu šta bi to naredna vlada morala da učini pre nego što odluči da bilo šta konkretno preduzme. Po mom mišljenju, nova vlada pre svega treba da nam kaže istinu. Istinu o svemu, a posebno o tome kakav će u ovom mandatu biti odnos želje i volje, s jedne i sposobnosti i mogućnosti, s druge strane. Vlada tu jednostavnu istinu treba nama da saopšti, a sebi da je prizna.
Dakle, završeno je vreme ulagivanja i obećavanja, ko je poverovao, poverovao je, a sada je vreme da se pogledamo pravo u oči. To je kao da smo birali firmu koja će nam nadalje održavati automobil, pa je, kad smo se već opredelili, red da saznamo i detalje, kako će čitava stvar sa servisom funkcionisati. Recimo, da nam se najpre saopšti da u radionici nije baš sve tako kao što stoji u prospektu, da oni ne mogu baš da prave čuda. Potom i da nam kažu da su nam kola prastara, da na njima dosta toga treba promeniti, da se neki delovi više ni ne proizvode, drugim rečima, da našem automobilu predstoji generalna i da najverovatnije ove godine nećemo kolima na more.
Možda je ova alegorija prekomplikovana, ali jasno je na kakvu istinu ja mislim. Tek posle suočavanja s ovom istinom možemo da pričamo o tome šta bi nova vlada najpre trebalo i da učini. Još važnije, iz ove istine postalo bi jasno i ono što vlada neće ili ne može da učini, ni odmah, a najverovatnije ni za sto godina. Zašto kasnije lupati glavu o tome kako nešto nije urađeno, promenjeno, poboljšano, ako već sada može jasno da se kaže: to i to nemojte od nas ni očekivati. A kada bi ta istina koja mora da dođe pre svega bila pozitivna – odnosno ako hoćemo da maštamo – vlada bi tek onda mogla da povuče i neki pravi potez. Nešto što nije usmereno na kratkoročnu dobit za neke, već na dugoročnu korist za sve. Neki od onih hrabrih poteza koji nisu sladunjava i rastegljiva populistička obećanja iz predizborne kampanje i za koje postoji opasnost da ih većina danas ne razume, ali koji mogu da vode ka podizanju ukupnog sistema vrednosti u društvu kojim se upravlja. Namerno ne želim ništa da konkretizujem. U nekom, opet metaforičnom smislu, bilo bi to: slikati se danas sa nekim ko će tek za pet godina biti prvi na svetu.
A zašto nemam iluziju o tome da će nova vlada istinom početi svoj mandat? Zato što se to nikada nije dogodilo, pa neće ni sada. Ali i zato što pamtim reči Duška Radovića, a on je davno rekao da ljudi znaju da nije dobro govoriti istinu, ako se živi od onoga šta se govori.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
