Da li su Zemunci izašli iz zemunice

Protekle nedelje, sasvim bez povoda, srpska javnost je bila zasuta pričama o tome da se zemunski klan, čijim se pripadnicima sudi zbog atentata na Zorana Đinđića, reorganizovao i da sprema nova ubistva. Više od tri godine nakon operacije „Sablja“, kojom je navodno stavljena tačka na organizovani kriminal u Srbiji, ove priče izazvale su razumljivo uznemirenje javnosti. Uprkos tome, niko iz Ministarstva unutrašnjih poslova ne želi da zvanično komentariše uporne, i često vrlo detaljne tekstove koji se svi odreda pozivaju na anonimne policijske izvore.

Avgust je mesec u kome se novine tradicionalno bave vanzemaljcima, drekavcima iz Morave i čudima svih vrsta. Ipak, navodni povratak zemunskog klana, to jest onog njegovog dela koji je „Sablja“ mimoišla, ima sve odlike dobro orkestrirane (dez)informativne kampanje. Na to ukazuje ne samo visok stepen poklapanja anonimnih izvora u različitim medijima već i to što su se u kampanju uključile i pojedine ozbiljne novine, tradicionalno mnogo uzdržanije kad je reč o ovakvim pričama.

Tako je „Politika“ u sredu, 9. avgusta, na naslovnoj strani donela vest da su na telu pokojnog Zorana Vukojevića Vuka pronađeni tragovi DNK Aleksandra Simovića, jednog od odbeglih pripadnika zemunskog klana. Nagoreli leš Zorana Vukojevića, bivšeg šefa obezbeđenja vođe klana Dušana Spasojevića i jednog od najvažnijih svedoka saradnika u sudskom procesu za ubistvo Đinđića, nađen je 3. juna na putu za surčinski aerodrom. Nekoliko sati ranije, hicima iz vatrenog oružja ubijen je Zoran Pović Pova, još jedan odbegli pripadnik zemunskog klana. Policija je tada suvo objavila da je Vukojević pre toga odbio policijsku zaštitu, a beogradski tabloidi danima su se naslađivali morbidnim detaljima sa Vukojevićeve obdukcije, iz kojih je proizlazilo da je pokojnik bio brutalno mučen. Zvanični organi, međutim, nikada nisu ni demantovali ni potvrdili ove priče, kao ni spekulacije da je Pović bio deo ekipe koja je ubila Vukojevića, ali je stradao u obračunu sa žrtvom.

„Politikina“ vest da su stručnjaci iz beogradskog Biološkog instituta na Vukojevićevom lešu našli Simovićev DNK lako se uklopila u ove spekulacije jer je Simović, uz brata Miloša, pokojnog Povića, Ninoslava Konstantinovića, Sretka Kalinića, Milana Jurišića Jureta i Vladimira Milosavljevića Budalu, bio deo Spasojevićeve ekipe koja je bez traga nestala nakon atentata na Đinđića. Do sada se pretpostavljalo da su se tokom „Sablje“ jedno vreme krili u Zemun Polju, a Konstantinović je prošle godine navodno viđen u Holandiji. Početkom godine je u beogradskim medijima objavljeno da su Simovići locirani u Crnoj Gori, ali je crnogorski MUP to odmah demantovao.

Još više pažnje od pronalaska Simovićevih tragova na lešu izazvala je „Politikina“ vest, iz istog teksta, da su braća Simovići u maju mesecu, nekoliko nedelja pre ubistva Vukojevića, viđeni kako piju viski u jednom kafiću u centru Beograda. „Politika“ se u članku pozvala na dva odvojena anonimna policijska izvora, te na jednog od konobara iz kafića koji je navodno izjavio: „Naručili su viski, popili ga i otišli. Niko nije mogao da veruje šta se dogodilo.“

Bez oklevanja, tragom ove vesti krenuli su beogradski tabloidi, ali i „Večernje novosti“ i „Blic“. I njima su policijski izvori rekli da su Simovići viđeni u gradu, kao i da je Aleksandrov DNK nađen na Vukojeviću. „Blic“, kao i pojedini tabloidi objavili su još i da su se odbegli pripadnici zemunskog klana ne samo reorganizovali i da redovno obilaze beogradske kafiće i klubove već i da najavljuju nova ubistva. Prvi na listi za odstrel navodno su svedoci saradnici Ljubiša Buha Čume, Miladin Suvajdžić i Dejan Milenković Bagzi. Nekoliko dana kasnije „Politika“ je dopunila prethodni tekst pričom da su Simovići promenili lični opis, da imaju brojna skrovišta i da sa lakoćom izbegavaju policijsku potragu.

Uprkos svemu, nijedan od pomenutih medija nije naveo ni datum ni konkretno mesto na kome su se Simovići navodno ukazali, niti bilo koga ko bi pod imenom i prezimenom potvrdio da ih je rođenim očima video. Ni sa pričom o DNK nešto nije u redu: Biološki institut, naime, uopšte ne radi DNK analize, a sem toga, policija nikada nije bila u prilici da Simovićima uzme uzorke DNK, pa nije jasno sa čime su poređeni uzorci sa Vukojevićevog leša. Dobrivoje Radovanović, direktor Kriminološkog instituta (koji inače ima opremu za poređenje DNK), tvrdi da u Srbiji sigurno ne postoji baza DNK podataka „zemunskog klana“, pa samim tim ni braće Simović. On je rekao i da baza podataka DNK u Srbiji uopšte ne postoji. „To odgovorno tvrdim. Uostalom, kako bismo je i imali kada su se oni razbežali pre tri godine, upravo negde u vreme kada je takva analiza u Srbiji počela da se radi?! A ne verujem ni da uopšte postoji baza genetičkih podataka našeg podzemlja. Umesto baze DNK, mi još koristimo otisak prsta“, objasnio je Radovanović.

Ako je priča o DNK, inače jedina proverljiva u seriji tekstova o povratku zemunskog klana, netačna, da li to važi i za ostale navode? Ko se potrudio da kolegama iz dnevnih listova poturi priču o svemoćnoj i neuhvatljivoj braći i posredno najavi nova ubistva? I konačno, zašto niko iz policije, od ministra Dragana Jočića naniže, neće ili ne sme da komentariše ovako ozbiljnu pretnju?

Javnost Srbije definitivno ima prava da čuje odgovor na ova pitanja, ne samo u skladu sa izrekom da se onaj koga zmija ujede i guštera boji. Snaga zemunskog klana, da podsetimo, nije proizlazila iz toga što su njegovi članovi bili neki strašno opaki i jaki momci, već zato što je cela Srbija znala da iza klana stoje Jedinica za specijalne operacije uz logističku podršku Službe, dobar deo MUP-a i korumpirane sudije i tužioci. Ukoliko se klan vratio, to bi moglo da znači da su veze između organizovanih kriminalaca i „ministarstava sile“, prekinute tokom „Sablje“, ponovo uspostavljene. Tako nešto bi, u jeku neobjavljene predizborne kampanje, bilo krajnje porazno po vladu Vojislava Koštunice.

Drugi cilj kampanje predstavljaju svedoci saradnici, sadašnji i budući. Nedavne kadrovske promene u Posebnom odeljenju okružnog tužilaštva za organizovani kriminal ne doprinose uverenju da je država rešena da istraje u borbi protiv ovog zla. Još zloslutnije zvuči konstatacija izrečena na skupu posvećenom nedavnim zakonskim promenama kojima se omogućava efikasna zaštita svedoka saradnika, da za tako nešto u budžetu Srbije jednostavno nema para. Ove reči su izrečene samo dve nedelje pre nego što je Vukojević ubijen. Sad nam još samo fali ekipa svemoćnih i neuhvatljivih kriminalaca koja noću obilazi kafiće i ubija, a danju najavljuje nove zločine.

Ko god da je nameravao da u ova klizava vremena uznemiri javnost Srbije, u tome je u dobroj meri uspeo. U ovom trenutku, bilo bi krajnje lekovito ukoliko bi ministar Jočić javno obznanio dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Vukojevića i Povića, kao i rezultate dosadašnje potrage za ostacima zemunskog klana. Nedavna dvestogodišnjica boja na Mišaru bila je idealna prilika, ali smo umesto odgovora na goruća pitanja od ministra čuli nadahnut govor o sličnostima između bitke sa Turcima i tekućih pregovora o Kosovu. Ko da ga pita o nekim Simovićima dok Hilandar tinja, a Sulejman-paša nadire?