Crvena šaka može biti mnogo jača od pesnice

Dok počinjemo razgovor sa narodnim poslanikom Demokratske stranke Srđanom Milivojevićem, na kilometar od Narodne skupštine, studenti se skupljaju ispred zgrade Univerziteta u Beogradu. Pored Rektorata, blokada počinje na nekoliko fakulteta – zauzeti su Filološki, Filozofski i Prirodno-matematički fakultet. Gotovo paralelno, studenti blokiraju i zgradu Univerziteta u Novom Sadu, a nekoliko sati kasnije, studenti Fakulteta političkih nauka objavljuju da će se pridružiti akciji, što čine i Arhitektonski i Fakultet za fizičku hemiju. Fakultet dramskih umetnosti je u blokadi već nedelju dana.

Studentske blokade samo su jedan u nizu izraza građanskog bunta. Više od mesec dana je prošlo od kako je pala nadstrešnica na nedavno rekonstruisanoj Železničkoj stanici u Novom Sadu. Poginulo je 15 ljudi, a dvoje je teško povređeno. Tragedija nezapamćenih razmera duboko je potresla građane širom Srbije. Ipak, prvobitni šok zbog izgubljenih života ubrzo je postao bes.

Želja za pravdom i pronalaskom odgovornih za smrt petnaestoro ljudi izvela je ljude na ulice. Ni nakon više od trideset dana ta želja ne jenjava – naprotiv, sve je veća. Na javnim površinama i zgradama pojavila se crvena – krvava – šaka kao simbolično predstavljanje (lanca) krivice odgovornih za pad nadstrešnice. Neke je to podsetilo i na dane borbe protiv režima Slobodana Miloševića kada je simbol pobune bila stisnuta pesnica Otpora.

Sagovornik “Vremena” bio je jedan od onih koji su pre 25 godina u Otporu na ulicama tražili pravdu.

“VREME”: Arhiv javnih skupova je na blokadama 29. novembra izbrojao najveći broj akademaca još od devedesetih. Mnogi govore da su se studenti “probudili”. Da li je tako? Može li se bunt studenata uporediti sa onim od pre dve i po decenije?

SRĐAN MILIVOJEVIĆ: Borba protiv režima nikada na ovakav način nije prebačena na ulicu. Na ulici su srednja škola, univerzitet, političari, organizacije i pokreti. I svi imaju jedan jedini zahtev – ovaj režim mora da ode. Nisam pristalica bilo kakvog poređenja vremena devedesetih i ovog sada. Devedesete su bile esencija zla. Danas živimo u vreme farse, koja je, ponekad, opasnija od originala. Ipak, izuzetno sam zadovoljan velikim brojem mladih ljudi koji su ustali u odbranu svog dostojanstva, normalnosti i pristojnog života. Zadovoljan sam kad vidim ljude koji su rešeni da se bore. Ne da završe fakultet, uzmu pasoš i odu odavde, već da se bore. Neshvatljivo mi je da se vlast obračunava sa studentima kao što je radila 1999. i 2000. godine. Tada se pojavio studentski pokret Otpor, koji je Slobodan Milošević prepoznao kao ozbiljnu opasnost. Otpor se vrlo brzo proširio među školskom omladinom, te je došlo do masovnog hapšenja i nasrtaja na decu školskog uzrasta. Ljudi moraju da ustanu da ih brane. Ja ne mogu da dozvolim da neko proziva decu.

Nedavno je u javnost izašao i slučaj studentkinje i aktivistkinje Mile Pajić i njene prijateljice koje su policajci u civilu uvukli u automobile i odveli na nepoznatu lokaciju.

Aleksandar Vučić raspolaže neograničenim arsenalom zla. On se neće libiti da iskoristi bilo šta iz tog arsenala zla kada mu vlast bude zaista ugrožena. Sada mu je vlast ozbiljno poljuljana i on zbog toga poseže za batinašima i huliganima. Ali je spreman na mnogo više.

Na primer?

Bio sam nedavno na protestu “Zastani, Srbijo” ispred zgrade Specijalnog suda u Beogradu. Iako sam sve preživeo kod Miloševića, fascinirala me je činjenica da je, kada je jedan student izašao sa papirom na kom se nalazi crvena šaka sa imenima žrtava u padu nadstrešnice, do njega došao pripadnik Žandarmerije sa heklerom, držeći prst na obaraču. Pozvao je studenta da pođe sa njim. Ja sam potrčao za njima do te stražarske kućice gde je žandarm kazao da taj papir ugrožava bezbednost Specijalnog suda. Tri, četiri građanke su zatim takođe došle i upitale žandarme zašto diraju dete. Pa su stigla još dvojica pa je bilo – njih trojica sa heklerima na nas četvoro građana.

Što se tiče dveju studentkinja, Mila Pajić i Dorotea Antić su kidnapovane na ulici u Novom Sadu. Njima je prišla grupa ljudi odevenih kao huligani i ubacila ih na zadnje sedište automobila. Mogli su da ih kidnapuju, mogao je da im bude ugrožen život i fizički integritet. Često pripadnici BIA pokazuju samo legitimaciju na kojoj piše BIA, ali nema svaki od njih ovlašćenje da može da privodi ljude. To građani ne znaju. Kad građanin čuje BIA, prvo pomisli da je nešto uradio. Dok se on osvesti – eno ga već u Klisi, 30 dana pritvora. To su strašne stvari.

Da li prvi put vidimo tako strašne stvari za ovih 12 godina?

Nije prvi put, samo zaboravljamo. Mi smo 2017. videli spot koji poziva na ubistvo Olivera Ivanovića, koje se desilo četiri meseca kasnije. Pre toga smo svedočili rušenju u Savamali kada je srušen i pravni poredak – ljudi su zvali policiju, ali ona nije intervenisala. Tu dolazimo do ključne stvari – režim je sebe okružio kaskaderima. To su ljudi koji preuzimaju odgovornost za sve što se desi, čak i kad nisu to radili. Neko je preuzeo odgovornost da je vozio automobil na naplatnoj rampi u Doljevcu. Postoje ljudi, poput Veljka Belivuka, koji su kazali – ja sam, na račun Aleksandra Vučića, rušio u Savamali. Ne znamo ko je naredio poletanje helikoptera Omera Mehića.

Režim se više ne libi da upotrebi zlo protiv građana. Scena iz jula 2020. godine, prebijanje ljudi, da po desetorica njih tuku čoveka koji je na zemlji… Nikada niko nije odgovarao. Zaštitnik građana se nije oglasio.

Ovog puta, na blokadama dolazi do direktnog međusobnog sukobljavanja građana.

To već vidimo prvi put. Radi se o gradacijskom uspinjanju zla. Nečoveštvo se pustilo sa lanca i pokazuje svoje pravo zversko lice. Postoje ljudi koji sede na skupovima SNS-a, a zatim glume statiste – zabrinute građane koji ne mogu da prođu, voze majku na posao… Ali, pukla je brana kod SNS-a i ljudi vide kuda to vodi. Pri tome, ona je pukla na dnu, gde se 12 godina skupljaju mulj, blato i kal. Sada blato prska na sve strane i niko neće ni da mu priđe. Oni jedni o drugima sada sve daju, iz straha. Nije Marinika Tepić sanjala razgovor sa Damirom Zobenicom u kome on daje uputstva kako će jurišni odredi SNS nasrtati na ljude. To je poslao neko kome je ta naredba bila upućena. Ljudi vide da Goran Vesić nije u zatvoru. Da su Jelena Tanasković i Anita Dimoski u kućnom pritvoru. U zatvoru počinju da završavaju pomenuti kaskaderi.

Vlast daje i određene ustupke – ostavke ministara, a zatim i neka hapšenja, što je isto izvesna novost. Zašto? Smatrate li da iza toga stoji volja da se nešto učini ili se ti potezi vuku iz straha, sa ciljem da se nezadovoljstvo građana trenutno ublaži?

Hapšenje Gorana Vesića je jeftina predstava sa vrlo skupim posledicama po režim. Pokušali su da, za neko buduće vreme, Vesića amnestiraju od krivične odgovornosti. Kada se bude promenio ovaj režim, pojaviće se novi dokazi o novosadskom zločinu. Oni su u zahtevu za pokretanje istrage protiv Vesića nabrojali sve živo što postoji i ne postoji. Onda su rekli da ne postoje osnovi sumnje da je on to uradio. A ko je onda uradio? Da li je moguće da je neko u hijerarhiji ispod ministra odgovoran, a da ministar nije znao šta se dešava? Gde je Tomislav Momirović? Gde je Miloš Vučević? Gde je Ana Brnabić? Na ta pitanja režim nema odgovor, pa sad moli Boga da ih postavljamo što tiše. Ali, ljudi na ulici ne odustaju. Oni nemaju odgovor na bojenje trga u crveno. Ide zimsko vreme, počećete da srećete ljude koji na ulici nose samo jednu crvenu rukavicu. Ljudi su, posle dužeg vremena, gnevni. Ipak, ako nema nekoga ko artikuliše to nezadovoljstvo, dolazimo u opasnu situaciju gde bes može da preraste u anarhiju.

Može li crvena šaka da ima onu snagu kakvu je nekada imala stegnuta pesnica Otpora?

Može da ima mnogo veću snagu. Ljudi polako shvataju da u rušenju Potemkinovih sela nema samo 15 stradalih. Tu je i 65 ubijenih u poplavama. Porodica stradala u saobraćajnoj nesreći kod Ušća, kada su poginuli otac i troje dece sa komšinicom. Slobodan Tanasković, čuvar iz Savamale. Stanimir Brajković, penzioner maltretiran i ubijen u zatvoru na Padinskoj skeli bez ikakve odgovornosti. Stanika Gligorijević. Omer Mehić sa svojom posadom. Vodnik stradao na Pešterskoj visoravni prilikom marketinško-propagandne vojne vežbe. Tu su desetine i desetine žrtava. Mislim da će svaki grad u Srbiji u okviru akcija crvenih ruku dobiti bulevar sećanja na žrtve režima Aleksandra Vučića, koji se proteže mnogo dalje od poslednjih 12 godina.

U delu javnosti postoji određeni strah da bi se trenutni protesti mogli završiti kao protesti “Srbija protiv nasilja”. Šta opozicija može da preduzme da bi se energija očuvala?

Moramo da imamo plan s kojim će građani biti upoznati. Prvi put, pored toga što vidim besne ljude, imam utisak da su ljudi ponosni što su baš tu na ulici i što neće da ustuknu pred batinašima. Biti protiv režima, to je sada stvar elementarnog kućnog i građanskog vaspitanja. Ovo više nije stvar borbe za vlast. Ovo je borba za slobodu i očuvanje esencijalne supstance normalnosti u našem društvu. Moramo da vratimo veru običnom čoveku da vredi biti pošten. Da vredi da, kada vidiš da neko na autobuskom stajalištu maltretira devojku intervenišeš, a ne da ljudi okreću glavu na drugu stranu. Ako neko vidi da dvojica ljudi sa kapuljačama i fantomkama privode nekog momka, da stane tome na put, kao što je uradio Goran Ješić, a ne da beži iz straha da ne privedu i njega. Mora se ljudima vratiti vera da ima ljudi u politici koji su spremni da ličnim primerom pokažu da neće dozvoliti zlu da nadvlada.

Kako?

U opoziciji zaista ima ljudi koji mogu da izađu pred građane, koji su spremni i da uzmu štit policiji, kao Dragana Rakić, i da razbiju policijski štit kao Nebojša Novaković, i da se poguraju sa policijom i uđu u zgradu suda. Tu ima ljudi poput Borislava Novakovića, Marinike Tepić, koji su spremni da se guraju sa policijom sve vreme. Tu su lokalni odbornici iz Novog Sada, pokrajinski poslanici, ljudi koji su napustili politiku, kao što je Goran Ješić, pa ih sada situacija vraća. Problem našeg društva je u tome što su ljudi izgubili poverenje u političke stranke i nemaju kako da se organizuju, ne vide dobro organizovanu snagu koja je spremna da se suprotstavi. Ne mogu na čelo kolone, koliko god želeli, da stanu ni pokreti ni organizacije koje su nastale na ovaj ili onaj način. I Otpor je bio integrativna snaga koja je ujedinila opoziciju, ali je na čelo opozicione kolone 1996. godine stao Zoran Đinđić. Neminovno je da mora da postoji dobra politička snaga koja će vratiti veru građanima.

Vi mislite da bi to ponovo mogla biti Demokratska stranka?

Verujem u ideju Demokratske stranke. Više nije važno da napravite najveću opozicionu stranku, već alternativu Aleksandru Vučiću, nekoga ko može da sruši režim. Neke stvari moraju da se promene. Kad god je Demokratska stranka, kao vodeća progresivna snaga našeg društva, bila jaka, kad god je imala dobar program i uporište u biračima, onda je Srbija radila jedan veliki posao i išla u dobrom pravcu. Da bi se to desilo, Demokratska stranka nikada više u svojoj budućnosti ne sme da napravi most sa zlom.

foto: marija janković

Pre dve godine ste dali ostavku na funkciju u predsedništvu Demokratske stranke, uz obrazloženje da hoćete da se posvetite ulozi poslanika. Sada ste kandidat za predsednika stranke. Šta se u međuvremenu promenilo?

Ja sam među građanima prepoznat kao neko ko je odlučan i voljan da se bori protiv režima na ulici kao što sam radio u vreme Otpora. Pri tome, smatram da sam i u parlamentu radio dobar poslanički posao jer sam poslanik opozicije koji se najviše puta javio za reč. Ali, to više nije dovoljno. Parlament postaje institucija koja više ne radi. Poslednja sednica Skupštine je bila sve, samo ne sednica. Najave sledeće sednice ni nema, a mi smo u redovnom zasedanju. Sad je potrebno da se borba vodi i na ulici. Posle ovih izbora neće biti pobednika i poraženih, svi mi ostajemo u Demokratskoj stranci. Nije mi cilj da pobedim Miodraga Gavrilovića i Zorana Lutovca, već da pobedim Aleksandra Vučića. Uveren sam da je pred nama mnogo pobeda koje će se dobijati samo na juriš. Ja se 14. decembra kandidujem da ispred Demokratske stranke taj juriš predvodim.