Crnogorske lekcije za srpsku opoziciju

Nije teško objasniti zašto je Dritan Abazović, crnogorski političar i lider pokreta URA, tako omiljen u opozicionom delu javnosti u Srbiji – mlad je, pametan, obrazovan, pristojan, šarmantan, talentovan za javne nastupe, principijelan, hrabar, sposoban. Omiljen je i kod mnogih srpskih nacionalista, jer je Albanac koji ne samo što ne „mrzi“ Srbe, već sarađuje s njima i hoće da pravi vlast s njima. Omiljen je i u građanskoj opciji, jer svi navedeni kvaliteti su ono što opozicioni birači, evo već punih osam godina, traže u političkoj ponudi i nikako da nađu.

Kod raspisivanja konkursa pod sloganom „Ko je srpski Dritan“ postoji samo jedan, ali ne tako mali problem: tvrda građanska lista Crno na bijelo, sa Abazovićem na čelu, na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori koji su doneli istorijski poraz DPS-a, osvojila je 5,53 odsto glasova i četiri poslanička mandata. Ostalih 37 opozicionih mandata pripalo je prosrpskoj listi Za budućnost Crne Gore i centrističkoj Mir je naša nacija. Kakav bi bio značaj Dritanovog rezultata i koliko bismo danas o njemu pričali da su mejnstrim Demokratski front i Demokrate slabije prošli?

DRITANOVE ŠKOLE: I još nešto. Koliko se čitalaca „Vremena“ seća političke stranke Pozitivna Crna Gora? Na parlamentarnim izborima 2012. godine, ova građanska liberalna opcija koju je predvodio mladi naučnik i aktivista Darko Pajović i koja je tada nastupala kao tvrda opozicija režimu Mila Đukanovića, ali je bila jednako kritična prema srpskim nacionalističkim snagama, osvojila je 8,4 odsto glasova i sedam poslaničkih mesta. Na izborima 2016. nisu prešli cenzus i nestali su sa scene.

Dodatna zanimljivost: Dritan Abazović je poslanik Skupštine Crne Gore postao te 2012. upravo kao kandidat Pozitivne, sa svega 27 godina života, bio je svedok i akter raspada te ogromne uzdanice uglavnom mlađih Crnogoraca ogorčenih na kleptokratiju DPS-a, ali u ne manjem neprijateljstvu prema „Amfilohiju i četnicima“. Sigurno je sve to bila velika škola iz praktične politike za mladog Abazovića, on se prilikom cepanja Pozitivne priključio novoosnovanom građanskom pokretu Ujedinjena reformska akcija (zanimljivo, osnivač URA je Žarko Rakčević, blizak rođak Darka Pajovića i nekadašnji politički partner Mila Đukanovića), koja je na parlamentarnim izborima 2016. nastupila u koaliciji Ključ sa prosrpskim partijama desnog centra SNP-om i Demosom, i ušla u parlament.

Abazović je sve vreme naporno učio iz iskustva i, važnije, primenjivao naučeno, a politički zanat pekao je punih osam godina, kao poslanik i lider organizacije, dok nije došao u poziciju da na izborima 2020. bude matematički odlučujuća snaga za obaranje DPS-a. I opet ga doživljavamo kao „novo lice“, čak neiskusnog, plus se iznenađujemo saradnjom sa Demokratskim frontom i time da ga Đukanović nije kupio, odnosno da nije poklekao pod pritiscima da nakon izbora promeni stranu. Dritan jeste mlad čovek, ima 35 godina, ali prešao je dug i vrlo naporan politički put, tokom kojeg je uspeo da nauči hod po tankoj žici između pravljenja teških kompromisa i zadržavanja vrednosne principijelnosti.

Zašto se u Srbiji za istih tih osam godina nije „pojavio“ – što je pogrešan izraz, jer takav političar ne pada s Marsa, već se gradi i stvara – neko sličan Abazoviću? I to je deo priče o istorijatu opozicionih poraza i razočarenja, lutanja i kukanja, političara sumnjivih sposobnosti i javnosti sumnjive zrelosti (koliko bi njih 2016. razumelo da neka građanska opcija ide na izbore sa desnicom, i koliko njih tom „našem Dritanu“ svakog dana ne bi brojalo trunje u očima, ne videći balvan u vlastitim?), sve u svemu jedna tužna i mučna priča iz koje nešto možda i može da se nauči.

TRAŽENJE ALIBIJA: Ali, vratimo se na početak, džaba Abazović i džaba URA da mejnstrim opozicija tog 30. avgusta u Crnoj Gori nije osvojila dovoljno da bi se građanska alternativa nešto pitala, da joj se ne bi ponovila sudbina, na samim izborima čak uspešnije, Pozitivne Crne Gore. Zbog toga, umesto „ko bi mogao da bude naš Dritan“ možda je bolje da se zapitamo ko su naši Krivokapić i Bečić, sa 32,5 i 12,5 odsto podrške birača.

U beogradskoj opozicionoj čaršiji, a svaka srpska čaršija ima sklonost da potcenjuje Crnogorce, provejava stav da i krivokapića i bečića imamo napretek, za izvoz što bi se reklo, ali šta ih sputava da se istaknu, to je već kompleksnija materija; uglavnom se svodi na traženje alibija, što u sujeti aktuelnih opozicionih lidera, što u nemilosrdnom mehanizmu Aleksandra Vučića za uništavanje političkih protivnika.

U vezi sa ovim drugim, naravno da je Vučićev aparat za mlevenje opozicionih sudbina izuzetno brutalan, ali koncentracija moći u rukama Đukanovića i sistem koji je decenijama pravio u pravosuđu, službama bezbednosti, državnoj administraciji, biznisu, medijima daleko su od mačjeg kašlja. Postoji ozbiljna razlika u medijima, s obzirom na to da su u Crnoj Gori dva najčitanija dnevna lista i jedna popularna TV stanica kritički orijentisani prema režimu, ali ni „Vijesti“ ni „Dan“ nisu od juče, postoje više od 20 godina, a tiraži su im u ovom periodu manji nego ranije, dok u elektronskim medijima ipak dominiraju navijači DPS-a, predvođeni javnim servisom RTCG.

Sve i da naglašavamo bolju medijsku sliku u Crnoj Gori u odnosu na Srbiju – i time indirektno komplimentiramo Đukanoviću, plus potvrdimo da evropski put ima svojih konkretnih prednosti – to nije novo stanje i to nije sprečilo da opozicija na svim prethodnim izborima, uključujući predsedničke, bude poražena. Dakle, samo da se otvore mediji pa će se u Srbiji otvoriti rajska vrata, priča je koja odlično zvuči kao alibi za dosadašnje neuspehe opozicionih stranaka i lidera, ali i za sve one krivokapiće i

bečiće koji su eto tu negde, svuda oko nas, nego nemaju priliku da se iskažu. Mediji svakako jesu važni, ali nisu dovoljni i nisu odgovor na sve. To je važna crnogorska lekcija, koja se u srpskoj opozicionoj javnosti zanemaruje. Dok nam je politička biografija Dritana Abazovića pokazala koliko je potraga za takozvanim novim neukaljanim ljudima relativna.

SITO I REŠETO: Na ovo se nadovezuje napomena oko potrage za „našim Bečićem“: Aleksa Bečić, predsednik Demokratske Crne Gore, čak je mlađi od lidera URA, ima samo 33 godine, odbornik je postao sa 23, kandidat za gradonačelnika Podgorice je bio sa 27, kada je i napustio Socijalističku narodnu partiju, a sa 28 je došao na čelo novoosnovanih demokrata, gde je već punih pet godina. Pritom je i sam prošao kroz proces transformacije i sazrevanja, od tvrde srpske opcije do centriste liberala kome je „mir nacija“.

Sito i rešeto su prošli ovi mladi ljudi, u lokalnoj i u visokoj politici, nisu oni nekakvi početnici, nova lica su samo za one koji krajnje površno prate crnogorsku političku scenu, već su se borili i izborili za svoju šansu, napuštali stranke i osnivali nove, gubili i pobeđivali na (lokalnim i stranačkim) izborima, pravili kompromise i menjali se, ali i bili drčni i pokazivali oštre zube kad zatreba. Srbija nema pandan ne samo Dritanu Abazoviću, već ni Aleksi Bečiću. Bar zasad. Možda se neki ljudi njihovog profila upravo grade, ali rezultate ćemo morati da sačekamo još koju godinu.

Može li se u Srbiji naći „naš Krivokapić“, čovek neukaljanog integriteta, intelektualac, društveni aktivista, politički mudar, principijelan, ali sklon zdravom kompromisu, kod kojeg je emotivno podređeno racionalnom, vešt sa rečima, koji neistomišljenike ne odbija, a mnoge i privuče… Imamo li takvog stvar je percepcije, dok će osnovni test biti okupljanje opozicije oko predsedničkog kandidata na izborima 2022. godine. Nije malo onih koji su puni uverenja da mogu da budu srpska verzija Zdravka Krivokapića, a na strankama opozicije će biti da iz te ponude odaberu, izmere i procene ono što smatraju za najbolje rešenje. I da ga u najvećoj mogućoj meri sačuvaju od negativne medijske kampanje, ali i da ga u nekim ključnim stvarima poslušaju.

PROTESTI I SUJETE: Krivokapić je bio na čelu liste Za budućnost Crne Gore – čiji naziv neodoljivo podseća na kampanju Aleksandra Vučića iz 2019. „Budućnost Srbije“ i istoimeni Vučićev nalog na Instagramu – a okosnica te liste su koalicija Demokratski front i Socijalistička narodna partija. U njihovom dosadašnjem delovanju već je teže praviti paralele sa aktuelnom opozicijom u Srbiji, pogotovo kada pogledamo prethodna dva izborna ciklusa (period od osam godina unazad).

Bez obzira na izborne uslove, DF i SNP ih nisu bojkotovali, ali ne samo to, već su ostvarivali respektabilan rezultat: 2012. godine je DF osvojio 23,8 odsto, a SNP 10,6, što je ipak bilo daleko iza DPS-ove liste sa 45,6 odsto; 2016. situacija je bila izjednačena: tri opozicione liste, DF, ranije pomenuti Ključ i Demokrate, izborile su ukupno 35 mandata, dok je DPS imao samo jedan više, ali je zahvaljujući postizbornoj koaliciji sa lojalnim socijaldemokratama (SD, dok je SDP otišao u opoziciju) i manjinama napravio stabilnu većinu. Dakle, startna pozicija iz koje je nastupila crnogorska mejnstrim opozicija na izborima 2020. je potpuno drugačija, slobodno možemo konstatovati povoljnija u odnosu na onu u kojoj će srpska opozicija dočekati izbore 2022. godine (predsedničke, beogradske, a moguće i vanredne parlamentarne) – van svih institucija, posle bojkotovanja izbora ili debakla ostajanjem ispod smanjenog cenzusa.

Ovde valja dodati da je opozicija u Crnoj Gori na izbore 30. avgusta izašla sa vlašću u više opština, da je maksimalno iskoristila DPS-ov

gaf sa „uterivanjem sile“ u Budvi i da je uspela da sačuva i čak ojača mrežu odbora i aktivista (ona toliko pominjana stranačka infrastruktura) širom zemlje.

Dodatna zanimljivost je i da je tamošnja opozicija ranije ove godine najavljivala izborni bojkot, što je iskoristila za podizanje pažnje u EU oko uslova pod kojima se izlazi na glasanje i uopšte stanja demokratije u zemlji, ali je, kao što smo videli, od bojkota odustala, dok je ogromna energija građana fokusirana na litije, odnosno maratonske mirne proteste protiv vlasti povodom usvajanja kontroverznog Zakona o slobodi veroispovesti. Setimo se kako su kod nas prošli ulični protesti „Jedan od pet miliona“ 2018–2019, na primer. Eto nam još jedne crnogorske lekcije, kada se izađe na ulicu nije loše imati konkretan cilj, jasnu organizaciju, pravi tajming (na primer, u susret izborima, a ne nedelju-dve posle njih, što je bio slučaj i 2017. i 2020. godine), jedinstvo aktera.

Verovatno najlakše primenjivo iz primera Crne Gore jeste da su lideri stranaka konačno uspeli da sujete i netrpeljivosti iskontrolišu, nije bilo međusobnih napada, prozivki, zajedljivosti, a većina njih, pogotovo iz DF-a, sa vrlo lošim ličnim rejtingom, povukla se u drugi plan i dala prednost široj javnosti prihvatljivijim licima. Evo, bar to je nešto što zavisi samo od opozicije u Srbiji, za šta nema izgovora, nema traženja krivca u drugome, što može maltene odmah da počne da se primenjuje. Da li je to dovoljno za izbornu pobedu za godinu i po, nije sigurno, ali jačanju kredibiliteta i poverenja bar u delu onih 1,2 miliona jasno opredeljenih protiv vlasti svakako neće škoditi.