Pokušaj vojnog udara u Turskoj, ili šta god da se ustanovi da je ta noćna akcija bila, ako se ikad ustanovi, za novinare u toj zemlji označava prekretnicu posle koje više ništa neće biti isto. Istina, nisu ni do sada za slobodu javne reči u Turskoj cvetale ruže, desetine novinara su bile zatvarane pod optužbama za terorizam iako nikada te optužbe nisu jasno dokazane, niti se kritika ranije premijera, a sada predsednika Erdogana može okarakterisati kao terorizam.
No, jačanjem Erdoganovog apsolutizma i sloboda javne reči je sve drastičnije sputavana. Prvo su pojedini novinari i urednici bili osuđivani na visoke novčane kazne, potom su hapšeni pod optužbama da se bave terorizmom, naročito u čuvenom slučaju Ergenekon, da bi poslednje dve godine Erdoganovi sudovi počeli da u medije uvode prinudne uprave pod direktnom državnom kontrolom.
Poslednji takav slučaj desio se pre nekoliko meseci, kada je sudskom odlukom preuzet najtiražniji turski dnevni list „Zaman“ (Vreme). U „Zamanu“ sam od 2011. godine bio gost nekoliko puta. Ozbiljne novine, sa tradicionalnom i konzervativnom uređivačkom politikom, koje su čak i iz marketinških oglasa proterale razgolićene devojke, sa tiražom od milion primeraka, imale su ozbiljan uticaj na tursko društvo. Osnovan od biznismena organizovanih u neformalnu mrežu Hizmet, čiji je idejni tvorac imam Fetulah Gulen, „Zaman“ je u svom sastavu imao i danas ima moćnu novinsku agenciju Džihan, kao i nekoliko revijalnih izdanja i magazina, okrenutih tradicionalnim turskim i islamskim vrednostima, ali i „Todays Zaman“, verziju novina i portal na engleskom jeziku.
Par meseci pre „Zamana“, na isti način preuzeta je i televizija Samanyolu (Mlečni put), koju su takođe osnovali biznismeni bliski Hizmetu i finansirali je nekoliko godina dok nije postala samoodrživa. Samanyolu je poslednjih godina bila veoma uticajna televizija sa velikim brojem kanala, od kojih su mnogi emitovani putem satelita i kablovskih sistema po celom svetu, naročito u evropskim zemljama u kojima živi brojna turska dijaspora. Televizija Samanyolu bila je takođe konzervativna i okrenuta tradicionalnim islamskim vrednostima. Zanimljivo je da je jedna od najgledanijih emisija, ne samo na toj televiziji već i u celoj Turskoj, bio kulinarski šou za koji je postojao posebno opremljen studio. Samanyolu je imao i svoje kanale vesti, crtanih filmova, sporta…
Ta televizija je producirala i snimala veliki broj serija, ali za razliku od onih emitovanih kod nas koje su prikazivale modernu i sekularnu Tursku, ove su propagirale porodične i islamske vrednosti, kao i tursku tradicionalnu kulturu.
Hizmetu i Gulenu sada se obija o glavu bezrezervna, između ostalih i medijska podrška, koju su pružali Erdoganu videvši ga kao obnovitelja islamskog društva u, do tada, sekularnoj Turskoj. Razlog njihovog razlaza posle demonstracija na Taksimu 2013. godine široj javnosti nije poznat, ali propali vojni udar, ili šta god da je ta predstava bila, sada je razlog za obračun i sa pripadnicima Gulenovog Hizmeta i sa sekularistima koji čine polovinu turske populacije. U tom obračunu za slobodu izražavanja u Turskoj tek dolaze crni dani. Gulen je ostao bez medijske podrške, a Erdogan je štampu stavio pod apsolutnu kontrolu.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
