Čović neće da ćuti, Dinkić neće sudbinu Leposave Karamarković, Đelić neće da bude ničiji „terminator“, Živković neće izbore

Borba za moć, verbalni sukobi, obračuni u senci, intrige i optužbe. A pitanja teška. Garda je umorna.

Penušava rasprava izbija u vladajućoj garnituri, ne toliko zbog poslovične sangviničnosti naših političara, već zbog veoma teških pitanja koja su došla na red: potreba preispitivanja ekonomske strategije, razdvajanja novca od politike i naravno pitanje moći.

Republička vlada je prošle nedelje odlučivala o imenovanjima i, naravno, zapala u dalekosežne teškoće.

Savet ministara državne zajednice je pre petnaest dana bez konsultacija sa Vladom Srbije razrešio funkcionere u Carini, Komisiji za sprečavanje pranja novca, Komisiji za hartije od vrednosti i Agenciji za sanaciju i stečaj banaka.

Razrešeni šef Carine Begović navodno je odbio da bude ponovo imenovan, pravdajući se umorom, u šta malo ko veruje, da bi odmah bio postavljen na ne baš lako mesto šefa vladine Agencije za duvan – i to u trenutku kada se približava otvaranje tendera za privatizaciju fabrika duvana i kada se iz duvanskog dima ponovo pojavljuje ime Caneta Subotića, ime na kome opozicija drži fokus pažnje još od onda kada je novoj vlasti povoljno unajmljivao svoj avion.

CARINIK I GLAVA ŠEĆERA: Na odlasku sa carinskog kormila, Begović je jednom izjavom praktično odškrinuo poklopac Pandorine kutije šećerne afere, rekavši da je video bar jedan dokument koji ukazuje na neku vrstu tzv. karusel trgovine. Najviše pominjani u priči o šećeru Miodrag Kostić, vlasnik MK komerca i bivši direktor Demokratske stranke, prijatelj pokojnog premijera Đinđića (nosio premijerov posmrtni kovčeg), kum i savetnik predsednika Skupštine Vojvodine Nenada Čanka, čovek koji je pobedio na nekoliko privatizacionih konkursa, pre i posle toga tvrdi da je nevin, da njegov strateški interes nije da se igra glavom šećera, da je vladu upozoravao, da je zapravo kriv Labus itd.

Ispostaviće se da je u srpskoj vladi radila komisija za šećer koja je konstatovala da je sve u redu, a da sve u redu nije, te da teško piju vodu izjave (Veselinov, Čanak) o „politički motivisanoj odluci Evropske unije“ i „o produktu interesa Evropske unije“. Iz Brisela stiže podsećanje tipa „da nemamo dokaze, ne bismo ništa govorili“…

Predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak, jedan od najdrskijih aktera na sceni, hladno izjavljuje: „Ja nisam video nikakve dvojne fakture o izvozu šećera, pa prema tome ne mogu da verujem Vladanu Begoviću, bivšem direktoru Carine.“

Takvo puštanje jeziku na volju i začuđujuća nonšalancija već su dosadni: kada je na snimku pokazan „u zagrljaju“ (dobro, ne baš u zagrljaju, ali na rastojanju daleko manjem od onih šezdeset centimetara na koliko po nekim zapadnim uzusima smeju da se međusobno približe lobista i senator) sa šećernim Kostićem i narko-dilerom Nenadom Opačićem, predsednik Skupštine Čanak izjavljuje da neće da se odrekne ni kuma ni saborca, da će Opačić platiti to što je uradio, kao da je dilovanje droge saobraćajni prekršaj.

Novoimenovanog šefa Carine, dosadašnjeg predsednika niške gradske vlade Aleksandra Krstića prati neugodan novinski portret, neprijatan nadimak i prigovori, koji možda postoje i za samu Demokratsku stranku o „najezdi Nišlija“ na političku glavnu scenu – novine već nabrajaju (Živković, Domazet, Ristić, Krstić, Đorđević), ima ih više nego na gazda Ivkovoj slavi. Krstić, primivši novu dužnost, podnosi ostavku na partijsku funkciju u Demokratskoj stranci, pošto šef Carine treba da bude nepartijska ličnost.

POTPIS NA NOVČANICI: Pitanje partijske pripadnosti provlači se i u slučaju guvernera Dinkića. Još tokom usvajanja Povelje bilo je otvoreno pitanje budućnosti sadašnjeg guvernera i položaja Narodne banke Srbije. Bilo je u tom kontekstu borbi za reči i zapete u Ustavnoj povelji. DSS je u tom kontekstu zatezao, iz vlade su DSS kritikovali da tako hoće da produži Koštuničin mandat, požurivali su da se Povelja što pre usvoji. Suprotno od vlade, Dinkić je tada pohvalio vladinog državnog neprijatelja broj jedan, DSS, da je spasao Narodnu banku Srbije.

On je odmah po objavljivanju Povelje promenio bančinu firmu i dao da se odštampa nova novčanica. Opravdanje je bilo u tome da se državna tranzicija ne odrazi na monetarnu funkciju. Nije bilo nikakvog udara ni prilikom te institucionalne promene, kao što nije bilo monetarnog udara ni posle šoka nastalog nakon ubistva premijera Đinđića.

Đinđić je inače početkom godine ispoljavao izvesne rezerve prema Dinkiću, izrekavši samo primedbu da za njegov ukus Dinkić previše priča o svim političkim temama. Njegov naslednik Živković pokazao se na početku mandata nepromišljenim kada je izjavio da je, zbog toga što položaj Narodne banke Srbije nije zakonski uređen, novac koji ona štampa „falsifikovan“. On je tada rekao da se šali, ali premijer, čak i da je duhovit, ne sme da se šali s ugledom Narodne banke. Labus je u tom kontekstu poručivao: „Ako smenite Dinkića, džaba ste krečili!“ Jasno je bilo da prema Dinkiću leti strela.

U pozadini su mogla biti četiri bitna faktora: predizborna borba, kontrola novca, veliki uvozno-izvozni deficit, institucionalni vakuum.

REVOLUCIJA JEDE SVOJU DECU: Prvi faktor je predizborna borba Demokratske stranke sa G17 plus koju je DS možda mogao doživljavati kao svoju filijalu, a sada tu novoformiranu partiju doživljava kao neposrednog konkurenta. Postoktobarska vladavina DOS-a bazirana je u velikoj meri na pozitivnom mitu nepartijskih eksperata, na ekonomskom reformskom timu. Mit je vezivan za srpsku vladu, mada je ekonomski tim bio raspoređen u tri institucije – srpskoj vladi, Narodnoj banci SRJ i Vladi SRJ. Prilikom promene državnog stanja, važan čovek ekonomskog tima Miroljub Labus lako je ostavljen bez funkcije.

To skreće pažnju na spor koji tinja još od prerastanja G17 plus u političku stranku. Bilo je zapravo pritiska da funkcioneri ne ulaze u novoformiranu partiju. Prigovor je bio da eksperti u vladi ne treba da budu članovi političkih partija. Međutim, ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović prešao je u Demokratsku stranku, gde prošle nedelje postaje član Glavnog odbora. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević ostaje član G17 plus, ali pasivizira svoj partijski status. Goran Pitić ponavlja da ostaje vanstranačka ličnost.

Božidar Đelić proglašava svoju partijsku neutralnost i vernost vladi čiji je ministar finansija, ostaje raspolućen između G17 plus i vlade, zbog toga što će mu zapasti da vadi kestenje iz vatre. U nekoliko navrata on je doveden u situaciju da se iznervira i čak indirektno najavi povlačenje.

Opozicija, a najviše DSS naročito ponavlja i ukazuje na drugi faktor u ovom sporu, na očito nastojanje vlade, a preko nje Demokratske stranke da stavi pod kontrolu sve tokove novca.

Treći faktor proizlazi iz dileme povezane sa politikom čvrstog deviznog kursa. Neki smatraju da on utiče na povećani uvoz koji je prošle godine bio oko šest milijardi dolara, dok je izvoz bio oko dve milijarde dolara. Guverner Dinkić personalizuje i brani politiku čvrstog monetarnog kursa, ističući da je to tekovina koja se ne sme nikako napustiti. On očito stoji na stanovištu da drugi alati za vođenje ekonomske politike nisu iskorišćeni, da, na primer, vlada nema industrijsku politiku, te da u vladi praktično niko za to nije zadužen.

Javljaju se i sumnje da bi vlada mogla lako da dođe u iskušenje da malo para pozajmi od Narodne banke, pod izazovom prenapregnutog budžeta koji zavisi od donacija i toka privatizacije, pošto proizvodnja stagnira ili pada. Čuvari monete opominju da bi ta avantura veoma brzo proširila požar hiperinflacije.

Jedna nemačka anegdota kaže kako je na pitanje ko je pobedio na tamošnjim izborima stigao odgovor: „Možda CDU, možda SDP, sigurno Dojče banka…“

Još smo daleko od toga, kao jugoslovenska, Narodna banka nije imala ingerencije u Crnoj Gori, njeno pretvaranje u srpsku banku odvija se u senci sukoba guvernera i premijera. Đorđe Đukić sa Ekonomskog fakulteta upozorava (Pres klub, 14. april) da sukob između premijera i guvernera ne sme da postane stvar populističkog nadmetanja, već mora što pre biti donet Zakon o Narodnoj banci Srbije koji će biti u skladu sa zakonima EU-a. Đukić inače smatra da trenutni zakon daje isuviše velika ovlašćenja guverneru koja ne postoje ni u jednom sličnom zakonu drugih zemalja.

Oko nacrta takvog jednog ključnog bankarskog zakona buknuo je još jedan buran spor. Iz kabineta pokojnog premijera Đinđića, preko njegovog savetnika Kolesara (onaj što je saopštio da je Milošević izručen Hagu), prednacrt zakona o Narodnoj banci Srbije stigao je pre četiri nedelje u Ministarstvo finansija, koje je nadležno da predloži takav zakon.

Pošto se ovde prvo misli o imenovanjima, u tom nacrtu pozornost su izazvale reči kojima se opisuju uslovi za izbor guvernera, koje Dinkić ne ispunjava (deset godina u bankarstvu, nepartijska ličnost). I ranije je bilo reči o tome i Dinkić je rado pominjao primer poljskog guvernera Bacleroviča koji se i partijski angažovao. Dinkić i još neki ljudi iz G17 plus na to su reagovali burno, ironišući da po tom nacrtu Jezda i Dafina imaju više šansi da budu izabrani od guvernera Dinkića koji je zabeležio vidan uspeh. Demokratska stranka Srbije stala je na stranu Dinkića optužujući Demokratsku stranku da u okviru svog instaliranja nove partijske države nastoji da zagospodari tokovima novca.

Dinkić, koji očito ne pristaje lako na sudbinu predsednice Vrhovnog suda Leposave Karamarković, ne da se lako otpisati i ulazi u političku i medijsku borbu, ali pri tom toliko proširuje polje bitke da kao guverner čini istu nedopustivu stvar koju čini i ministar pravde Batić: meša partijsku i državnu funkciju, osporava ustavni poredak koji je kao državni funkcioner dužan da brani – traži da se napusti pregovaranje s Crnogorcima, pledira da se Srbija odluči za samostalno pridruživanje Evropskoj uniji.

Partijsko otimanje pratilo je još jedno imenovanje. Agencija za sanaciju banaka ima dva organa – Savet i direktora. Od sedam članova Saveta četiri (tri plus predsednik) predlaže guverner NB a tri ministar finansija. Guverner je za predsednika predložio Labusa, koji je i do sada obavljao tu dužnost, a za članove dva viceguvernera (Arsić i Jelašić) i Đelića. Ministar finansija Đelić predložio je za članove još i Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića i Katarinu Veljović i kompletan predlog prosledio vladinoj kadrovskoj komisiji.

Na sednici Vlade član kadrovske komisije Dragan Veselinov, međutim, saopštava da kadrovska komisija nije zauzela konačan stav povodom tih predloga. Neki članovi Vlade ispoljavaju rezerve pre svega prema Labusu, kao predsedniku G17 plus, političke partije koja nema poslanike koji podržavaju Vladu Srbije, koja po tom tumačenju nije koaliciona, a neki su je čak nazvali i opozicionom. Tu argumentaciju osporio je ministar za nauku Dragan Domazet, inače član DS-a. Većinu je dobio predlog premijera da se izaberu četiri člana.

Od prisutnih 15 članova Vlade devet je bilo za predlog da se imenuju Aleksandar Vlahović, Mirko Cvetković, Katarina Veljović i Božidar Đelić. „Za“ su glasali Živković, Čedomir Jovanović, Branislav Lečić, Dragan Veselinov, Duško Mihajlović, Gordana Matković, Aleksandar Vlahović i Kori Udovički. Protiv predloga su bili Gašo Knežević, Tomica Milosavljević, Božidar Đelić i Dragan Domazet. Ostali članovi Vlade, kako izveštava „Blic“, nisu hteli da učestvuju u tome i napustili su sednicu.

Premijer Živković je predložio da se Đelić imenuje za v.d. predsednika, što je bilo uobičajeno nepromišljeno i u osnovi nekorektno prema njemu. Dan kasnije Đelić saopštava da to mesto neće prihvatiti jer ne želi da dođe na mesto čoveka koji ga je doveo u Srbiju. Dinkić mu zamera što nije odmah rekao ne. Đelić je nemoćno ponavljao da on nije nikakav „terminator“ i da mu je skoro dosta.

Vesna Džinić, direktor Agencije, posle toga obaveštava Đelića i Vladu da napušta funkciju direktora Agencije ukoliko Vlada ostane pri stavu da se ne imenuju dosadašnji predsednik Saveta Agencije Miroljub Labus i članovi Radovan Jelašić i Vesna Arsić.

Dinkić ponovo šalje isti predlog, pojačan širokim izveštajem. Stižu izvesni umirujući signali da bi vlada ipak mogla da odobri predložena imenovanja i da ekonomski tim neće biti desetkovan. Vlada će morati da revidira očito ranije skuvanu odluku, ako ne odustane, verovatno će udaljiti od sebe ekspertsku grupu, izazvaće potištenost i nervozu, ugroziće imidž, a možda i otežati komunikaciju s međunarodnim monetarnim faktorima.

NEMA ĆUTANjA: U subotu 17. maja skupština Mićunovićevog Demokratskog centra ličila je na Dejton. Boris Tadić, potpredsednik DS-a, jedan od najvaspitanijih ljudi na političkoj sceni (i najvećeg funkcionerskog radijusa, bio ministar telekominikacija, sada je ministar vojni), zvučao je dirljivo u dobronamernosti: „Kad vas ovako vidim sve zajedno, uopšte mi nije jasno zašto smo se razišli.“ A ono, osmesi i handžari ‘za leđi.

Dragoljub Mićunović, koji kao predsednik Skupštine SCG ima problem sa obezbeđivanjem kvoruma, apelovao je: „Ukoliko u vladajućoj koaliciji ne bude sloge i discipline, DOS nema budućnost, a ako nema, gospodo, hajdemo na izbore.“ Pomenuo je goruća pitanja: stagnaciju u privredi, nezaposlenost, kriminal i korupciju, status Kosova, saradnju s Tribunalom, problem učvršćivanja zajednice sa Crnom Gorom.

Predsednik DHSS-a Vladan Batić pozvao je lidere DOS-a i Vlade da izvrše vlastitu lustraciju, pošto i posle „Sablje“ laž caruje. Batić upućuje pismo članicama DOS-a i od nekih je stigao odgovor da nije trebalo da im piše pošto se stalno viđaju. Predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać upozorio je da je, nažalost, DOS počeo da se kruni. Predsednik Građanskog saveza Srbije Goran Svilanović nabrajao je obećanja koja se moraju ispuniti: ustav, restrukturisanje ekonomije, pravna država i borba protiv korupcije i kriminala.

Lider Demokratske alternative i potpredsednik Vlade Nebojša Čović ostao je pri tome da se moraju otvarati teška pitanja i problemi, da će njegova stranka to činiti uprkos tome što neki misle da „ne treba talasati zbog jedinstva“.

On pritiska tamo gde boli. Na pitanja o konfliktu interesa, kompromitujućim kontaktima ljudi iz vlasti sa različitim sumnjivim tipovima, kao i na pitanja o odgovornosti različitih resora, u početku je odgovarano da će odgovori stići kad se formira državna komisija. Profil državne komisije za ispitivanje okolnosti u kojima je omogućen atenatat na premijera Đinđića postepeno je snižavan, da bi na kraju sve počelo da se svodi na ispitivanje propusta u obezbeđenju. Komisiju treba da vodi Žarko Korać, kome Koštunica osporava kompetentnost.

Pošto je službeno vozilo ministra poljoprivrede Dragana Veselinova usmrtilo Katarinu Marić, ovaj ministar se oglušuje o pozive da podnese ostavku, a Otpor zbog toga počinje da sakuplja potpise za inicijativu za njegovo razrešenje. Veselinov izjavljuje da je to novi front protiv cele vlade.

Onda je pred vladu ponovo došao slučaj Vladimira Bebe Popovića, koji je ona htela da zabašuri. Premijer nije hteo da oslobodi dužnosti Popovića koji je najavio odlazak, ali pošto je vladi podnet izveštaj koji, po rečima Isakova, nije ni razmatran, on ostaje, valjda da ne bi izgledalo da vlada popušta pod pritiscima. Onda će se ista siva eminencija „još od vremena kada je žuti kamion C marketa pregazio Mićunovića“ (rascep u DS-u 1993-4) pojaviti i u sledećem činu.

RUŽIČASTA SENKA: Potpredsednici Vlade Srbije Miodrag Isakov i Nebojša Čović u ponedeljak na zajedničkoj konferenciji za novinare tvrde da napadi na njih dvojicu u poslednje vreme dolaze iz istih centara moći, da je jedan od tih centara TV Pink i njegov vlasnik Željko Mitrović. Čović poručuje da oni koji stoje iza Mitrovića skinu maske, nastavljajući sa igrom asocijacija koje vode prema vladinim kancelarijama. Traži da se preispita tok novca od velikih marketinških agencija prema Pinku i natrag, a prilično je jasno na koga misli: „Više ne treba da se plaše da li imaju cucle, nemaju cucle, i da otvoreno sednemo jedni preko puta drugih, jer dok se neko borio i radio za ovaj grad, dotle su drugi švercovali naftu i na taj način se bogatili.“

Što se novca za Kosovo tiče, kaže da izveštaj o tom novcu ima vlada, a da on neće odgovarati Željku Mitroviću, i ističe: „On će odgovarati nama!“ Čović konstatuje da je jedna od najvećih primedbi na rad DOS-a očuvanje i zaštita Televizije Pink posle 5. oktobra 2000. godine.

Direktor Pinka sa svoje televizije odgovara kontranapadom na Čovića i to onako grubim kao na profesora Čedu Čupića – otvarajući njegov dosije, on Čoviću postavlja pitanja: o aktivnostima košarkaškog kluba FMP, o finansijama vezanim za Kosovo i Metohiju i o kontaktima sa vođama zemunskog klana Dušanom Spasojevićem Šiptarom i Miloradom Lukovićem Legijom, kao i ranije s vlasnikom propale piramidalne štedionice Jugoskandik Jezdimirom Vasiljevićem.

Čović opet nabraja: „Sreo sam Legiju nekoliko puta na jugu Srbije, nekoliko puta u Vladi Srbije…“ Kaže da ga je nekoliko puta video i prilikom hapšenja Slobodana Miloševića, 31. marta 2001. godine; da mu se čini da je video i da su među onim maskiranim koji su spektakularno osvojili portirnicu (u vili u Užičkoj) bili i Dušan Spasojević i Mile Luković.

Policija i BIA potom od Čovića traže da povuče ovaj deo izjave ili da iznese dokaze. U suprotnom prete da će protiv njega podneti krivičnu prijava za klevetu. Čović odbija da povuče izjavu i na novoj konferenciji za novinare kaže: „Neka podnesu, ko im brani. Dolazi vreme kada će biti podnošene krivične prijave sa različitih strana, pa i sa moje…“

Isakov postavlja pitanje ko je instruisao svedoka C-48 da pred Haškim tribunalom kaže da je Isakov bio saradnik DB-a. Pre toga Isakov je dobio potvrdu da nije bio saradnik DB-a.

Ukratko, iz Čovićevih i Isakovljevih izjava proizlazi konstatacija da vlast zapravo nije spremna da u borbi protiv finansijskog kriminala ide do kraja, da se javljaju otpori daljoj borbi.

Fokus njihove kritike su jedna medijska kuća tako servilna prema vladi, vladini službenici, Služba bezbednosti i neke neidentifikovane banke. Iz jedne Đelićeve izjave proizlazi da vlada ulazi u raščišćavanje s Komercijalnom bankom oko raspolaganja vladinim depozitima. Čović je na tu okolnost ukazivao još tokom vanrednog stanja kada je prozivao neke koji vrše privatizaciju vladinim parama.

ISHOD: Šta bi iz svega mnoglo proizaći? Dva od pet potpredsednika Vlade odlučuju se za ozbiljan demarš. Za svaku vladu to mora biti ozbiljan izazov.

Izjava Nenada Čanka koji je pozvao Čovića i Isakova da podnesu ostavke i da „ne blate one koji su ih na te pozicije doveli“ kao da ih je on svojim glasovima doveo, može da bude proizvodnja magle, pošto nije verovatno da vlada može podneti vađenje još dva kamena iz vlastitog temelja.

Čović kaže da je spreman da izađe iz te vlade, da je i njegova partija takođe spremna da izade iz vlasti, ali da li će to oboriti tu vladu ne zna jer mu to nije ni krajnji cilj, a ne zna ni da li može.

Veruje da će pobediti ideja da se stvari raščiste, da svako pođe od sebe.

Upozorava da u vlasti postoje pojedinci koji bi da sve druge disciplinuju, a da oni rade kako su oni zamislili, i da tako ipak ne može. Kritika pogađa previše blizu da bi bila prihvaćena za platformu.

S glavnog odbora Demokratske stranke dolazi poziv „nekima koji smetaju“ da se sklone da bi oni radili. Živković čak izjavljuje da njegova vlada može nastaviti i kao rekonstruisana.

Nije jasno kako bi se to moglo izvesti bez novog ponižavanja parlamenta i bez nove kompromitacije i parlamentarnog nasilja.

U pozadini tog demarša svakako je neki teži spor koji dodiruje pitanje novca, politike, položaj Službe bezbednosti, intriga i obračuna u senci, dakle tehnologije vladanja. Isakov postavlja pitanje zašto dve domaće banke ne plate preko 100 miliona evra ekstraprofita, zašto Vladina komisija o šećernoj aferi nije ništa otkrila, da li je MK Komerc u toj aferi čist ili ne, zašto napadi i hajke na razne ljude uvek kreću preko ružičaste televizije.

Sve u svemu, nameće se pitanje da li ova vladajuća garnitura bez nove izborne legitimacije uopšte može da donese strateške odluke kakve su nov ustav, preispitivanje ekonomsko-političke strategije, hvatanje u koštac s prljavim novcem.

Opozicija (Koštunica) ponavlja ocenu da korupcija buja, a da privreda stoji; da je spoljnotrgovinski deficit u prva tri meseca narastao na blizu milijardu dolara tj. 18,1 odsto više nego u istom periodu 2002. godine; da će već 2004. i 2005. godišnja rata otplate duga dostići milijardu dolara, a da će se od 2005. do 2010. popeti na 1,5 milijardu godišnje.

I u vladinim krugovima postoji saznanje da sada moraju biti donete strateške odluke za 2006. Pitanje je da li je to moguće.

U tom kontekstu odzvanja procena guvernera Dinkića da je ova vladajuća garnitura zapala u takvo stanje da zapravo bez novih izbora ne može da donese strateške odluke.

Ko je rekao izbori? A! Svi, svi, svi…