Još je davno Nikola Makijeveli napisao da vladari ne treba mnogo da se uzbuđuju zbog svojih mana, već da samo izbegavaju one mane zbog kojih bi mogli da izgube vlast, kao i da treba da budu sposobni da se okreću kako vetar duva upravljajući se prema okolnostima. Ako ništa drugo, ove „vrline“ spajaju dva poslovna partnera – Tonija Blera, nekadašnjeg premijera Velike Britanije, i Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Srbije. A nije da im je to jedina tačka susretanja – tu su još zajednički interesi i zajednički prijatelji.
Srbija je postala još jedna u nizu zemalja u kojoj posluje Toni Bler, valjda prodajući svoje upravljačko i državničko iskustvo. Ima li tu i nekih drugih poslovnih interesa, ostaje da se nagađa. Bivši britanski premijer već je savetovao vlade Ruande, Albanije, Kolumbije, Kuvajta, Azerbejdžana… Tu su i kazahstanski predsednik Nursultan Nazarbajev kome je pomagao da „umanji štetu“ nakon policijskog masakra nad civilima u toj zemlji i egipatski predsednik Abdel Fatah el Sisi – nimalo čuven po vladavini prava i razvijanju demokratije.
Informacije o Blerovom angažmanu u Srbiji mesecima su se sporadično pojavljivale. Početkom januara je, prema izveštavanju domaće štampe, Blerov savetnik za medije, Alister Kembel održao predavanje u Vladi Srbije, a sistem Delivery Units – „proizvod za izvoz“ – Tonija Blera već je počeo da se primenjuje: pod predsedanjem Vučića, održan je prvi sastanak pet timova Delivery Unitsa koji će se baviti infrastrukturom, privatizacijom, direktnim stranim investicijama, poljoprivredom i državnom upravom. Koncept Delivery Units je već bio najavljivan u Albaniji (Bler je tamošnjeg premijera Edija Ramu savetovao volonterski zato što „veruje u zemlju i njene ljude“), u Rumuniji, a prema inicijativi koju podržava Svetska banka, treba da se uvede i u Etiopiju, Ganu, Haiti, Malavi i Senegal, na čemu bi radila Blerove konsultantske kuće.
Nije jasno o čemu se tačno radi i kako će to funkcionisati u Srbiji. „Deliverologija“, kao način da se izvedu reforme, izum je Mihaela Barbera, Blerovog službenika, koji je imao za cilj da omogući promene u javnom sektoru. Reč je o nečem najbliže nalik radnim grupama. Postavljaju se određeni konkretni ciljevi, a zadatak timova Delivery Unitsa je nadgledanje kako se oni ostvaruju, zatim da osiguraju njihovu punu implementaciju prema planiranom rasporedu, te da se koordinišu i povezuju sve institucije uključene u određeni projekat. Prema skromnim informacijama do kojih mediji mogu da dođu, predstavnici Blerove organizacije nadgledaće osnivanje timova u Vučićevom kabinetu, kao i kontrolisati njihov rad. Na čelu svega biće premijer Vučić, kao što je bio slučaj i sa Blerom u Velikoj Britaniji.
Ovu pomoć prijatelja, u vidu saveta Tonija Blera, prema izjavama naših zvaničnika plaćaju Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE). Nekadašnji britanski premijer važi za vrlo skupog savetnika. Britanski mediji tvrde da je samo ugovor između jedne od konsultantskih kuća Tonija Blera i kazahstanske vlade iznosio preko 19 miliona evra. „Fajnenšel tajms“ procenio je zaradu nekada omiljenog, a potom omraženog, bivšeg premijera Velike Britanije u 2011. na oko 20 miliona funti, dok po predavanju navodno dobija oko 195.000 funti.
Austrijska štampa je celu situaciju propratila sledećim komentarom – pošto je državna kasa u Beogradu prazna, Blera će finansirati UAE; on ima dobre odnose sa Abu Dabijem, a ekonomska saradnja između Srbije i Emirata cveta i treba i dalje da se izgrađuje.
To sve stavlja Blera u nezgodnu poziciju sukoba interesa, u kojoj se, istini za volju, nije našao prvi put. Zvaničnom izaslaniku „četvorke (UN, SAD, Rusije i EU) za Bliski istok“, uključenom još od 2007. u mirovne procese između Izraela i Palestine, ne idu baš u prilog bliski poslovni interesi sa UAE, jednoj od članica Ujedinjenih nacija koje nisu priznale Izrael kao državu. Osim toga, ni u Pakistanu na njega ne gledaju blagonaklono. „Gardijan“ piše o povezanosti UAE, Srbije i Palestinca Muhameda Dahlana – rivala palestinskog predsednika Abasa, čoveka koji živi u Abu Dabiju, savetnika Muhameda Bin Zajeda al Nahjana i našeg državljanina. Kao uspešan posrednik između UAE i Srbije, dobio je državljanstvo Srbije.
Takođe, dobar deo svetskih medija i mnogobrojni zapadni zvaničnici traže Blerovo povlačenje iz diplomatije, odnosno sa mesta izaslanika za Bliski istok, govoreći o njegovom multimilionskim poslovnim interesima u arapskom regionu. Zbog ugovora koji ima sa UAE fondom Mubadala, „Gardijan“ ga je nazvao „zaposlenim u Abu Dabiju“ koji ne bi smeo da predstavlja Veliku Britaniju. U drugim britanskim medijima opisan je kao osoba za koju se ne zna šta tačno radi i čije interese zaista zastupa. Navodi se da bi trebalo da odluči koju ulogu hoće da igra: izaslanika „četvorke“ u jednom od najopasnijih konflikata na planeti, biznismena širom sveta, uključujući Bliski istok ili medijsku ulogu u kojoj se zalaže za intervencije u Iraku ili Siriji, „jer su sve one inkompatibilne“.
Mnoga pitanja ostaju otvorena. Kada je zaključen ugovor između konsultantske kuće Tonija Blera i Vlade Srbije? Kako i zašto je moguće da ne postoji nikakva informacija o tome koju bi građani mogli da vide? Kako će Delivery Units raditi u Srbiji? Imajući u vidu Blerove skupe poslove o kojima se ne zna previše, kao i biznis – odnose sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima – pitanje je kakva je zaista uloga Srbije u svemu tome? Najzad, šta još Toni Bler može da nauči Aleksandra Vučića? Gde se susreću njihove „tehnologije“ vlasti i vladanja? Pragmatično konvertitstvo je blisko obojici. Jedan je od levičara postao zastupnik tržišne ekonomije; drugi je od nacionaliste i Šešeljevog radikala postao veliki Evropljanin. Bler i njegov tim bili su majstori u medijskom spinovanju. Na kraju, od omiljenog premijera koji je godinama pobeđivao na izborima u Velikoj Britaniji, postao je omražen u sopstvenoj zemlji.
O tome šta je Delivery Units, šta sve Toni Bler može da nauči srpskog premijera, koliko su ova dvojica političara slična, a koliko se razlikuju, te kakva je uloga stranih savetnika u Srbiji, za „Vreme“ pišu politički analitičar i profesor dr Slobodan Antonić, profesor na Školi slovenskih i istočnoevropskih studija Univerzitetskog koledža London (UCL) dr Erik Gordi, profesor studija Jugoistočne Evrope Univerziteta u Gracu dr Florijan Biber i docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i poslanik dr Vladimir Pavićević.
Slobodan Antonić
O sličnostima i razlikama
Sličnosti: Bler je od Laburista napravio Nove laburiste; Vučić je od SRS-a napravio SNS.
Bler je od radničke stranke načinio stranku „radne srednje klase“, a njenu ideologiju rada zamenio je ideologijom slobodnog tržišta; Vučić je od antisistemske stranke načinio prosistemsku stranku, a njenu „antireformsku“ i anti-EU ideologiju realnih tranzicionih gubitnika preokrenuo u „reformsku“ i „proevropsku“ ideologiju aspiranata da postanu dobitnici tranzicije.
Bler je obezbedio podršku krupnog kapitala i medijskih magnata i iskoristio zamorenost birača istrošenim režimom konzervativaca, kako bi došao na vlast; Vučić je dobio podršku Brisela i Vašingtona, kao i njihovih ovdašnjih igrača, i iskoristio zamorenost birača istrošenim „žutim“ režimom, kako bi preuzeo vladu.
Bler se pokazao kao odličan glumac, maksimalno radeći na ličnom pi-aru i bezobzirno igrajući na malograđanski populizam (jutro po smrti Dajane, održao je govor u kome ju je nazvao „narodskom princezom“); Vučić je takođe izvrstan glumac, majstor za političke performanse i kerefeke, ali i neko ko posvećeno radi na uprezanju velikih medija u lični i stranački pi-ar.
Bler je, za britanske uslove, vodio gotovo maksimalističku provašingtonsku i probriselsku politiku; Vučić, za srpske uslove, vodi gotovo maksimalističku provašingtonsku i probriselsku politiku;
Bler je medijskom magnatu Rupertu Mardoku, kojeg je venčao, dokrajčio brak tako što je imao aferu sa kumom, Mardokovom ženom; Vučić je pak svom političkom mentoru Vojislavu Šešelju, koji mu je bio kum na venčanju i kum na krštenju sina i kćeri, preoteo (ili razorio) stranku ostavljenu u amanet, dok se ovaj nalazio u zatvoru.
Razlike: Bler nije, Belfastskim sporazumom, napustio Severnu Irsku i dopustio njenu „integraciju“ u ostatak Irske, a sve protiv volje stanovnika Severne Irske; Vučić je, Briselskim sporazumom, napustio Sever Kosova i dopustio njegovu „integraciju“ u „Republiku Kosovo“, a sve protiv volje stanovnika Severnog Kosova.
Bler nije diktirao ko će biti poslanik u Parlamentu iz laburističke partije, nije zamajavao javnost megaprojektima („London u vazduhu“?), nije lično trčao da spasava decu iz smetova, nije lično zvao urednike i novinare da ih zastrašuje ili daje uputstva, nije sistematski uništavao ili satanizovao opoziciju i nije se hvalio smanjivanjem plata i penzija; Vučić sve to radi. Bler je pet puta slao svoju vojsku po svetu da ratuje; Vučićeva vojska više nije sposobna da brani ni Terazije; Bler je od protestanta postao (nju ejdž) katolik, a Vučić od pravoslavca (ideološki) protestant; posle Blera njegova stranka je nastavila da bude važan politički činilac; posle Vučića, pitanje je šta će biti sa SNS-om; ali, pitanje je šta će biti i sa samom Srbijom.
Erik Gordi
Nenamerna lekcija
Teško je sada reći bilo šta o Toniju Bleru, s obzirom na to koliko mu je reputacija propala poslednjih godina. Mada se možda baš tu nalazi pouka za Aleksandra Vučića – brzo se može proći put od skoro konsenzualne podrške do anateme. U svakom slučaju, poboljšanje javnih službi sigurno spada u Blerove adute. Došavši na vlast posle dužeg perioda konzervativne vladavine tokom koje su Torijevci nastajali da smanjuju javni dug, a privatizuju što veći deo javnih funkcija, Bler je gradio politički kapital povrativši ono što je nazvao „adekvatnost“ servisima kao što su zdravstvo i obrazovanje. Ali nije to radio bez kompromisa: njegove vlade su u velikoj meri prihvatale neoliberalne principe, učešće korisnika u javnim troškovima i takozvana „javno-privatna partnerstva“. Na taj način je izneverio pristalice političke levice, koje su očekivale restauraciju države blagostanja. Verovatno im je upravo zbog tog razočaranja bilo lakše da mu uskrate podršku kada je zašao u nepopularne međunarodne avanture. I zato mu je reputacija sada toliko loša. U tom smislu, možda bi najbolja lekcija koju Bler ima za sadašnju srpsku vladu bila, da se tako izrazim, nenamernog karaktera.
Florijan Biber
Uz pomoć (skupih) prijatelja
Kada je austrijski vicekancelar Mihael Špindeleger imenovan za šefa nove ukrajinske Agencije za modernizaciju Ukrajine, mnogi u Austriji su mislili da je to loša šala. On je 2014. godine podneo ostavku u vladi, kao i na čelu koalicione partije, konzervativne Narodnjačke partije, nakon rasprave sa svojim koalicionim partnerom oko poreske reforme. Njegova ostavka u Austriji je bila znak njegove nesposobnosti da sprovodi modernizaciju u Austriji. Kako bi on bio kvalifikovan da po tom pitanju savetuje Ukrajince, čudili su se mnogi u Austriji.
Ipak, savetovanje stranih vlada postao je unosan biznis za bivše političare Zapadne Evrope. U Srbiji, čitavu grupu bivših (uglavnom socijaldemokratsko orijentisanih) političara regrutovala je SNS vlada: Alfred Guzenbauer, bivši austrijski kancelar, Dominik Stros Kan, bivši šef MMF-a, i sada Toni Bler.
Bler i Guzenbauer su postupili vrlo pragmatično takođe savetujući autoritarnu vladu Kazahstana, zajedno sa bivšim italijanskim premijerom Romanom Prodijem, bivšim poljskim predsednikom Aleksandrom Kvašnjevskim i drugima.
Dugogodišnji kazahstanski predsednik Nazarbajev sigurno nije tražio savet o unapređenju svoje vlasti u Kazahstanu ili kako da izgradi socijalnu demokratiju u svojoj zemlji. Svrha ovih stranih savetnika je da otvore vrata Zapada i svoje telefonske imenike.
Kao ministri, predsednici i premijeri, ovi bivši političari mogu pomoći, tako kaže teorija, sa svojim mnogobrojnim kontaktima u svetu biznisa i politike.
Osim činjenice da neki od ovih bivših političara ne haju previše da li savetuju diktatore ili demokrate, postoje i drugi problemi u vezi sa ovim aranžmanima. Prvo, njihov glavni zadatak nisu domaće reforme, jer se za to traže eksperti koji imaju vremena, a ne bivši političari sa zauzetim rasporedom i malo tehničke ekspertize. Umesto toga, njihovo savetovanje se tiče međunarodnih kontakata, ali kontakata za šta? Da li je njihova uloga da promovišu zemlju ili njenu vladu? Spoljnja promocija Srbije ili bilo koje druge zemlje lako postaje samo lobiranje za interese vlade, čak i ako oni nisu u interesu zemlje. Stoga, očekivano, kazahstanska opozicija kritikuje Blerovu odluku da lobira za vladu. Sugestija da Bler može da pomogne „proguravanju“ reformatora u državi deluje ili neiskreno ili naivno. Drugo, teško je reći da li je ovaj angažman zaista plodonosan i obezbeđuje povratak novca koji je potrošila vlada. Telefonski imenici brzo zastarevaju i teško je reći koliko ovi bivši političari zaista mogu uraditi za svoje klijente. Kao i turistički snimci na kojima zemlje promovišu sebe na CNN-u, BBC-ju i drugde, oni su deo „nacionalnog brendiranja“ i „brendiranja vlade“. Ipak, nezavisni sud i kritički savet pre mogu da naprave razliku u međunarodnoj percepciji i politici nego „strani eksperti-plaćenici“. Naravno, ironija je još veća kada Bler savetuje recenzenta klasične knjige Vojislava Šešelja Engleski pederski isprdak Toni Bler, ali to je vrhunski znak pragmatizma.
Vladimir Pavićević
Opseniti prostotu
Delivery Units se pojavio kao velika tema u našoj javnosti. Međutim, skoro i da niko ne zna o čemu se tu radi, koji su ciljevi tog pristupa, kakva je njegova struktura, kako je sklopljen ugovor. Cela situacija, u tom aspektu, podseća na „Beograd na vodi“.
Čini se da ni Vučić još ne zna šta Delivery Untis tačno podrazumeva, niti zna iko u Vladi Srbije, kao ni mi građani, ali se zato to promoviše kao nešto jako dobro i uspešno. To govori o jednoj opasnoj dezorijentisanosti ove Vlade, koja pokušava da zvučnim kovanicama „zaseni ovdašnju prostotu“.
Druga stvar koja upada u oči je zakonski aspekt pomenutog. Sve što dolazi u vidu određene inovacije, kao i tela koja se formiraju u Vladi, treba da bude podvedeno pod okvire zakona i Ustava. U članu 33 Zakona o vladi, koji je, neko bi pomislio, relevantan za ovo pitanje jer su tim članom definisana radna tela u Vladi, kaže se: „Vlada obrazuje stalna radna tela, radi davanja mišljenja i predloga u pitanjima iz nadležnosti Vlade i usklađivanja stavova organa državne uprave pre razmatranja nekog predloga na sednici Vlade“, ali ako se uzme u obzir sve o čemu se do sada govorilo o Delivery Untisu, Delivery Units ne potpada pod ovo. U istom članu stoji: „Vlada može da obrazuje povremena radna tela, radi razmatranja pojedinih pitanja iz svoje nadležnosti i davanja predloga, mišljenja i stručnih obrazloženja“, ali sam razumeo da ovo nisu ni povremena radna tela, a nisu tu ni da daju mišljenja. Druga mogućnost je da je za Delivery Units „zadužen“ Zakon o ministarstvima. U poglavlju 3. pod poslovima zajedničkim za sva ministarstva, nalaze se član 19 (Međunarodna saradnja), 20 (Zaključivanje i primena međunarodnih ugovora), 21 (Priprema, usvajanje, odnosno predlaganje tehničkih propisa) i član 22 (Staranje o naučnoistraživačkim organizacijama). Međutim, ni na osnovu toga se ne može definisati Delivery Units.
Šta se iz ovoga da zaključiti? Prvo, održava se stanje neznanja oko stvari za koju se unapred kaže da će biti uspešna i obezbediti proboj. Zatim, to što se radi ne uklapa se u naše zakone. Drugim rečima, radi se mimo njih, što znači da ova Vlada i inovacijama koje predlaže ruši vladavinu prava i onemogućava kontrolu izvršne vlasti. Mi, malo-po malo, ali sigurnim koracima, napuštamo područje demokratije i ulazimo u prostor samovolje. Vlast, kako je vrši Aleksandar Vučić, ima sve elemente populističkog obrasca vladanja koji se zasniva na isticanju posebnih osobina i svojstava vođe. Način na koji se radi sa uvođenjem Delivery Unitsa zastrašujuće podseća na ono da vođi ne treba pravo, ne trebaju mu Ustav i zakon, već su oni samo prepreka njegovoj direktnoj komunikaciji sa narodom.
