Čovek koji je hteo da se igra sam

„Prema poslednjem predizbornom istraživanju, cenzus za ulazak u Skupštinu Srbije na parlamentarnim izborima prešlo bi šest lista, a najviše glasova osvojila bi Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića“ – ovako je glasila vest od 12. juna o istraživanju agencije Faktor Plus i lista „Blic“. Kojih šest? SNS sa 58,2 odsto, SPS sa 12,5, SPAS sa 4,9, PSG i radikali sa 3,4 i Metla 2020 sa tri odsto. Izlaznost – 46 odsto.

Izborna zbilja je demantovala sve ove brojeve, a nova realnost Srbije nakon još jednog „praznika demokratije“ jeste da su, osim manjinskih stranaka, u Skupštinu ušle samo stranke vlasti i SPAS Aleksandra Šapića, koji je još u toku izborne noći izjavio „da je moguće da bude u novoj vladi“ i da će „videti da li postoje isti strateški ciljevi sa Srpskom naprednom strankom (SNS)“. Tako će, prvi put u novijoj istoriji, parlament Srbije biti bez opozicije, što je dostignuće kojim malo koji autokrata na svetu može da se pohvali.

IMA KO ZNA

No, natrag na brojeve. Iz nekog razloga, ni punih 48 sati nakon okončanja izbora Republička izborna komisija nije objavila kolika je bila izlaznost na održanim parlamentarnim izborima, sve vadeći se da im zakon dopušta da konačne rezultate objave u četvrtak 25. juna. Podsetimo se, na prethodnim parlamentarnim izborima u aprilu 2016, RIK se 24 časa nakon dana za glasanje „zaglavio“ na 98,56 odsto obrađenih glasova, a izlaznost je te večeri procenio na 56,25 odsto. Danas (utorak popodne), RIK je još uvek na obrađenih 64,07 biračkog tela i procenom da je izlaznost bila 50,32 odsto. Prema dosadašnjim podacima RIK-a, SNS je osvojio 61,59 odsto glasova, SPS sa Jedinstvenom Srbijom 10,37 odsto i SPAS Aleksandra Šapića 3,64 odsto glasova.

No, ako RIK i dalje ne zna ni koliko je ljudi izašlo na glasanje, niti koliko je koja stranka osvojila glasova, predsednik je te podatke izneo već u nedelju uveče, pohvalivši se da je izlaznost bila nešto manja od 3,3 miliona, te da je SNS – zapravo on lično, jer na glasačkom listiću nije postojala SNS – osvojila nešto iznad dva miliona glasova.

Vratimo se šest godina unazad: na parlamentarnim izborima u martu 2014. godine široka koalicija oko SNS osvojila je 48,35 odsto (1,74 miliona glasova na izlaznost od 3,6 miliona, tj. 53,1 odsto) i uzela 159 mandata.

I ta skupština je bila dosta neobična, jer su ušle samo četiri nemanjinske stranke – uz SNS i SPS (plus PUPS i JS, 13,5 odsto, 484.000 glasova, 44 mandata), u parlament su ušle samo koalicije oko dve demokratske stranke: ona originalna (šest odsto, 217.000 glasova, 19 mandata) i ona koju je Boris Tadić osnovao cepanjem originalne (prvo ju je nazvao Nova demokratska stranka, uzela je 5,7 odsto sa 205.000 glasova i 18 mandata).

Da Tadić nije mesec dana pred izbore pocepao Demokratsku stranku, i ta skupština imala bi samo tri stranke, ali bi barem jedna bila u opoziciji. Podsetimo, ispod cenzusa su ostali DSS sa 152.000 glasova, LDP sa 121.000, Dinkić sa 109.000, Dveri sa 128.000… Svi oni bi sa ovim rezultatima ušli u Skupštinu 2020. godine.

Bilo je rezona za bojkot izbora i te 2014. godine pošto su bili napravljeni samo i isključivo da bi Vučić i SNS materijalizovali na terenu propagiranu „borbu protiv korupcije“ – koliko ovo apstraktno danas zvuči. Drugih razloga za izbore nije bilo, pošto Vlada ni u kom slučaju nije bila ugrožena iako je rekonstruisana 2013. godine.

Valja reći da je te, 2014. godine, izlaznost na Kosovu bila 33 odsto, a da je SNS tamo osvojio 51,32 odsto. U nedostatku postojanja bilo kakvih podataka RIK-a, informaciju ima SNS, tj. Marko Đurić: 2020. je na Kosovu izašlo više od 60 odsto glasača, a SNS je uzeo više od 80 odsto glasova.

GDE SU MILION I KUSUR

Dve godine kasnije, 2016, sa još manje razloga za izbore i još više razloga za bojkot, koalicija oko SNS uzima skoro 100.000 glasova više (1,82 miliona, 48,25 odsto) i dobija – 28 mandata manje (131). Razlog je jednostavan – daleko manje „bačenih“ glasova 2016. nego dve godine ranije, odnosno lista koje su ostale ispod cenzusa.

Tada, 2014. godine, bačeno je 700.000 glasova na liste koje nisu ušle u Skupštinu, a 2016. samo 130.000. Ako uzmemo Vučićeve podatke o izlaznosti kao tačne (3,3 miliona), a privremene RIK-ove podatke kao konačne, ove godine biće bačeno nešto manje od pola miliona glasova (onih ispod cenzusa).

Te 2016. u Skupštinu su ušli maltene svi: i SPS (414.000, 11 odsto) i SRS (306.000, 8,1 odsto – Šešelj se vratio iz Haga,) i Dosta je bilo (228.000, 6 odsto) i DS (228.000, 6 odsto) i dve koalicije sa tik iznad pet odsto: Čeda-Boris-Čanak, kao i Dveri-DSS, sa po 190.000 glasova.

U međuvremenu su održani i predsednički izbori, na kojima je Vučić uzeo dva miliona glasova, a tri sledeća takmaca (Janković, Jeremić i tzv. Beli) 1,15 miliona. Gde je taj milion i kusur?

Ima tu mnogo objašnjenja, no glavno je sledeće: do te 2017. marljivi Aleksandar Vučić je već pet godina marljivo radio na satiranju, razvaljivanju, satanizaciji, mrvljenju, izolaciji, privlačenju, podmetanju, pljuvanju, vređanju, a bogme i fizičkom napadanju – rečju, uništavanju bilo kakvog drugačijeg mišljenja, a nekmoli političke organizacije, uz čelični stisak medija i podjarmljivanje cele države sebi i svojim interesima.

Od 2017. godine sve ovo radio je brže, jače i bolje, pa je napokon dobio Skupštinu po volji, gde neće čuti nijedan disonantni glas, nijedno mišljenje sem svog. Jedno mišljenje, jedna stranka, jedan narod, jedan vođa. Što napisa Marko Somborac na Tviteru, rekli su mu: „Igraj se sam“, on je odgovorio: „Nego šta ću.“