Čika Jova Zmaj ovo nije zaslužio

Premijera predstave Pačija škola najavila je novu sezonu Pozorišta lutaka u Nišu. Izvedena je 12. septembra, dan pre toga bila je pretpremijera, a prema objavljenom repertoaru, do kraja meseca bila su planirana još dva izvođenja. Međutim, otkazana su.

Prvo reč-dve o predstavi. Namenjena je deci od osam i više godina. Nastala je po motivima istoimene pesme Jovana Jovanovića Zmaja i ličnim pričama iz detinjstva glumačkog ansambla. Predstava govori o važnosti empatije – o tome kako na svetu ima mnogo gladne dece, ali i o ekologiji. Uključena je i tehnika teatra objekata, u kojoj predmeti poput košarkaške lopte i lista papira postaju lutke i pričaju priču. Citirana je i Zmajeva pesma Omladini. U autorskom timu su dramaturškinja Jelena Paligorić Sinkević, reditelj i autor originalne muzike Marko Torlaković i Irina Somborac zadužena za vizuelni identitet. Učestvuju glumci: Svetlana Mihajlović, Dejan Gocić, Toma Bibić, Jelena Đorđević, Biljana Radenković i Mirjana Đorđević.

Nije im rečeno zašto su septembarska izvođenja njihove Pačije škole otkazana. Po Nišu se priča da je neko u predstavi učitao nedolične elemente po sadašnju vlast – pištaljke, žute prsluke i palestinsku zastavu, skrenuo pažnju upravi pozorišta na to i uprava je Pačiju školu odmah precrtala.

SMEJU LI DECA DA MISLE

Direktorka Pozorišta lutaka Milica Radulović sve to negira i tvrdi da pištaljke, prsluci i zastave “nemaju apsolutno nikakve veze sa prebacivanjem predstave na Večernju scenu”. Insistira da je jedini razlog “uzrastna pripadnost”. Po njoj “reditelj nije tačno definisao uzrast”, jer teme o “gladi, razvodu roditelja i sličnim izazovima života” nisu za osnovce. Pominje da se razume u te stvari s obzirom da je pre nego što je postala direktorka Lutkarskog pozorišta, u kome je već dva mandata, bila pedagog u Pirotu.

Reditelj Marko Torlaković kaže da “argument da predstava pripada Večernjoj sceni ne stoji jer je ona pravljena za svu decu koja imaju ili prolaze kroz iskustvo škole”. Dodaje da je njihov proces bio eksperimentalan, ali da ni jednog trenutka nisu lutali po pitanju uzrasta. “Naslov je Pačija škola ‒ dakle, tema je škola. Potcenjivati decu i njihov kapacitet da razumeju i uživaju u pozorišnom sadržaju je jako opasno jer time pristajemo na ukidanje slobode da deca misle.”

Direktorka Milica Radulović je gledala pretpremijeru, a i tokom proba je imala uvid u proces. Potvrđuje da je već tad primetila da predstava nije za uzrast 8+, ali ne objašnjava zašto nije odmah reagovala i onomad prebacila predstavu za večernji termin. Samo kaže da je septembarski repertoar bio gotov još početkom avgusta, a da reditelj tad nije precizirao uzrast predstave. Zašto nije uradila to ona ili neko ko je u pozorištu pozvan da se time bavi, jer reditelju to nikako nije posao, nismo saznali.

“Ja ne znam šta se krije iza odluke uprave, ali ono što znam jeste da su pritisci na nas usledili zbog scene u kojoj glumci, koji igraju đake, oblače žute prsluke, recituju Zmajevu pesmu Omladini, skupljaju đubre sa scene i na tabli ispisuju ‒ Kako sam proveo/la letnji raspust? Napolju”, priča reditelj Marko Torlaković.

Smatra da je u ovome uprava pozorišta učitala političko delovanje i započela sa pretnjama. “Jer bože moj, deca se pozivaju na rušenje i pobunu. Koliko znam, provesti letnji raspust napolju je nešto čemu stremi svaki roditelj i to je vrednost koju treba razvijati kod male dece koja većinu vremena provode zagledana u uređaje”, kaže Torlaković i podseća da “u osnovnim i srednjim školama postoje redari zaduženi za neki elementarni red u odeljenju, urednu tablu, učionicu bez đubreta. Žute prsluke nose deca i u predškolskom i ranom školskom uzrastu. Solidarnost je civilizacijska tekovina i izrecitovati pesmu njoj u čast je nešto najedukativnije što smo mogli da uradimo”.

U predstavi nema pištaljki koje su, pretpostavlja se, nekome zasmetale. Čuje se samo njihov zvuk. U momentu kad se u jednoj sceni označava početak časa fizičkog, inspicijent izvadi pištaljku iz džepa i dune u nju. Ta pištaljka čak nije oko njegovog vrata, što bi mogla da bude eventualna asocijacija na proteste. Inače, ta scena govori o diskriminaciji tzv. smotane dece i o strahu od preskakanja kozlića.

Ima i scena u kojoj glumica kaže da je gladna. Odraslima koji su u pratnji dece to bi mogla da bude asocijacija na podatak da je u Srbiji pet posto dece na ivici siromaštva, pogotovo što su oko nje kese pune đubreta u crno/zeleno/beloj boji, što je asocijacija na Gazu u kojoj deca svakog sekunda umiru od gladi.

Marko Torlaković ne veruje da u “palestinskim bojama iko vidi išta sporno. Tema te scene je glad, a ja smatram važnim da deca gledaju predstavu sa roditeljima ne bi li sutra imali neki sadržajan dijalog o tome kako se svi olako odnosimo prema hrani, dok na nekim krajevima sveta deca nemaju šta da jedu”.

“OMLADINO, ZVEZDO NAŠE NADE”

Kaže i da “u našim pozorištima nema sapuna, toalet papira, vode, glumci dobijaju žuticu, mnoge kolege spavaju po pozorištima, od plata i honorara ne može da se živi, nedovoljno je tehničkog osoblja, a zapošljavaju se partijski poslušnici koji na svakom koraku opstruišu rad kuće i prijavljuju kolege centrali. Ovo se sistemski radi kako bi se pozorišta ugasila jer ih država posmatra kao parazite, umetnici vagaju šta smeju a šta ne smeju da kažu sa scene u trenutku kada se na ulicama sprovodi otvoreno nasilje nad građanima. Niti jedan pozorišni radnik ne zaslužuje rad u takvim uslovima. U pozorištima postoje mnogo veći problemi od žutih prsluka iz naše predstave”.

Pačija škola se završava horskim recitovanjem Zmajeve pesme Omladini, koja je objavljena 1901. godine u knjizi Čika Jova srpskoj omladini. “Omladino, zvezdo naše nade”, kaže Zmaj u toj pesmi. Kaže i da je sloga “rečca rajski lepa”, koju davno ne čuje, ali “Ova rečca, omladino, / Sad se življe budi.” Vrlo je moguće da neko u ovoj Zmajevoj poruci čita ono čega uopšte nema.

Inače, nije poznato kada će Pačija škola postati deo Večernje scene. “Videću, ne znam još ništa, sve zavisi od zainteresovanosti škola”, kaže direktorka Radulović uz detaljno objašnjenje da se repertoar pravi prema željama srednjih škola, da mesečno ima samo dva termina za Večernju scenu, a da već sad ima zainteresovanih za postojeće predstave pa zato mora njih da planira za oktobar a ne Pačiju školu. “Videćemo za dalje, čim se ukaže slobodni termin, ja ću je staviti. Bitno je da predstava neće propasti. Na kraju krajeva, uložene su pare u nju i ne treba da propadne”, zaključuje direktorka.

Treba reći i da autori i glumci Pačije škole nisu dobili snimak predstave, kao ni sve fotografije. Kao da nekom ne odgovara da poseduju jedini trag svog rada.

Ključna reč je – sloga

Dramaturškinja Jelena Paligorić Sinkević o Pačijoj školi:
“Mi smo ovu predstavu spremali jako studiozno i dugo. Čitali smo Zmaja i promišljali. Sve je od početka bilo otvoreno, kako naše misli, tako i vrata pozorišne sale. Na naše probe ljudi su dobrodošli.

Nama je kao autorskom timu jako važna ekologija. Prethodne dve predstave koje smo radili problematizuju zagađenje tekstilne industrije i mikroplastiku. U ovoj predstavi potrudili smo se da čitamo Zmaja iz perspektive našeg detinjstva i detinjstva glumaca. Ekologija duha. Smeh.

Topliji, nežniji i produktivniji proces do sada nisam imala. Glumci Niškog lutkarskog pozorišta su dolazili na dve probe dnevno, spremni, prespremni. Ceo taj naš rad je bio jako lekovit jer svaka scena problematizuje neku bolnu temu iz detinjstva iz koje naš razred, naša Pačija škola, izlazi kao pobednik kroz prihvatanje. Ključna reč ove predstave preuzeta je iz Zmajeve pesme Omladini. Ta reč je ‒ sloga. Ta reč je važna i za pozorište. Bez sloge nema predstave.

Jako je važno da se naglasi da su deca netremice pratila izvođenja i da su sve razumela. Mi ništa ne mistifikujemo. Niti smo politikanti. Pozorište za decu mora da bude hrabro i kreativno, da vraća igru i zajedništvo u fokus. Samo o tome je naša predstava.

Naše predstave nema na repertoaru, snimak nismo dobili. Meseci uloženog rada ostaće nevidljivi. I ovde ću skrenuti pažnju na nešto jako važno. Mi ne smemo da izostavimo emotivno slamanje autora iz ovoga. Neko bi posle ovakvih lomova izabrao da se više ne bavi pozorištem.

Meni je pozorište uvek bilo i biće prostor slobode. U tom mraku sale ja nisam sama. I tako je od kada sam bila devojčica. Ja želim da stvaram za decu, da pišem za decu, da ponovo čitam pisce za decu. Jer jedino moje identitetsko odredište je jezik i to što sam majka. Smatram to najvećim patriotizmom. Da čuvam jezik i da deca izađu iz pozorišta sa pesmom koja govori o slozi.

Nama kao timu ne treba nikakav publicitet. Mi se našim poslom bavimo. Bavimo se iz potrebe da se izrazimo i iz ljubavi. Ja pišem zbog pisanja i čitam zbog čitanja. I volim da nekoj deci kroz to što radim otvorim poligon igre i slobode. A da bi se to desilo, našu Pačiju školu treba da gledaju deca. To smo punih srca pravili samo za njih.”