Ceo život u vanrednom stanju

U obrazloženju kolegijuma nedeljnika „Vreme“ koje je za ličnost godine izabralo Tatjanu Lazarević, urednicu portala Kossev.info, kaže se, između ostalog, sledeće: „Ona izveštava i svedoči s fronta gde se ukršta gomila propagande, otvorenih laži i političkog nitkovluka. I to svedoči otvoreno. U godini kada profesionalno novinarstvo biva izloženo prezrenju i nasilju, ona je jedan od svetlih primera novinarskog poštenja.“ Reč je o preciznom i elegantnom objašnjenju, koje se posle posete Tanji Lazarević i redakciji portala Kossev.info u Kosovskoj Mitrovici zapravo jedino može čitati sasvim izbliza i „iz stomaka“. Razgovor s Tanjom nije bio klasičan intervju, niti je to, kako se ispostavilo tokom razgovora, mogao biti. Naspram slojeva njene iskrene priče o opstanku u kosovskoj realnosti, sva pitanja postala su suvišna. Možda baš zato jer je najduže „poglavlje“ u njenoj priči ono koje govori o borbi za slobodu medija i pritiscima, dok se poslednje tiče samog života.

ULAZAK U NOVINARSTVO…

Reći ću da sam u novinarstvu od početka Kosseva. Međutim, pre toga sam šest-sedam godina radila kao dopisnik sa Kosova za Osservatorio Balcani e Caucaso, italijanski politički portal. Radila sam i deset godina u UN u sektoru za medije. Imala sam i kraće novinarske izlete, iako sam, iskreno, ceo život bežala od novinarstva. Uprkos tome što sam od ranog detinjstva maštala da budem novinar.

Moj vrednosni sistem, na kome se gradi ceo moj rad, postavio je moj otac. Doduše, on je iz sveta medicine, bio je zagrebački đak, pa beogradski i novosadski đak. Sve ono najlepše iz Jugoslavije preneo mi je kroz vaspitanje i obrazovanje: kulturu povezivanja Jugoslovena sa ostatkom sveta, identifikaciju sa građanima sveta, ideje o opštem dobru, pravdoljubivosti, istinoljubivosti. U kući se čitala „Politika“ i, kao najvažnija, njena spoljna rubrika, tako da je sva moja veza sa svetom kao malog deteta iz provincije išla kroz novinarstvo i novinarski tekst.

STUDIJE…

Spremala sam se da upišem novinarstvo u Beogradu na FPN-u, a to je već bila 1988, ekonomska kriza je uveliko trajala i stege sredine izbile su na površinu. Sećam se odlično kad je tata rekao: „Uvek sam te ohrabrivao, ali znaš da sada nismo u situaciji da te finansiramo.“ Mi smo još tada već sedam-osam godina unazad rasli pod teretom srpsko-albanskih odnosa. Sećam se odlično i rečenice koju mi je tada rekao: „Ti si devojčica i pitanje je kako će to sve da se odrazi.“ A zašto mi je to rekao? Zato što se sećam da su se tih nekoliko godina do fakulteta, posle onih demonstracija iz ’81, posebno čuvala ženska deca. Danas ne mogu da tvrdim da li je taj strah bio opravdan ili ne, ali ako su se časovi u školi kasno održavali, roditelji bi nas sačekivali ispred škole. Bile su osamdesete i ja se sećam tih povrataka iz škole, kada obično bude veća grupa Albanaca koja sačekuje srpske devojke i dobacuje. U toj atmosferi straha i na neki način već izdvojenog rodnog pitanja, novinarstvo je otpalo. Nije se imalo ni dovoljno novca, a Priština je bila mnogo bliža. U Prištini je već bilo mnogo policije i vojske i pošto sam ceo život lutala između novinarstva i književnosti, da li želim da budem pisac ili novinar, rekla sam: Dobro, onda idem na književnost, na srpski jezik. I interesantno, ponela sam dokumenta na fakultet da predam na smer srpskog jezika i književnosti, ali u trenutku sam se okrenula, ni dan-danas ne znam zašto, i predala dokumenta na katedri za engleski jezik. Podsvesno mi se čini da mi je falila ta konekcija sa svetom. U svakom slučaju, zakopala sam čitavu priču o novinarstvu.

PONOVNI KONTAKTI SA NOVINARSTVOM…

Svi moji snovi o novinarstvu kao velikoj profesiji raspršili su se devedesetih godina i bila sam srećna što sam pobegla iz te priče, jer sam videla da nikad ne bih mogla da radim u svim tim redakcijama, počev od RTS-a, preko „Politike“, pa sam se pitala da li sam se ja promenila pošto sam odrasla ili je u pitanju degradacija cele profesije. Ovde na KiM se naročito videlo da nikakvog pravog novinarstva nije bilo, sa obe strane sve je bilo propaganda. Tokom devedesetih počela sam ipak da radim na lokalnoj TV koja se ovde otvorila i brže-bolje sam pobegla odatle, a sama televizija se još brže ugasila. Radila sam kratko i za ZIP, spoljnopolitički program, a u to vreme je deo programa ZIP radila TV Priština. Putovali smo po regionu i bilo mi je strašno kada odem na teren i vidim kako urednik koji ide sa mnom pravi tekst koji se uopšte nije dogodio na terenu. I kada sam shvatila da je sve samo čista propaganda. Bežala sam od toga, jer je priča o novinarstvu kao borbi za istinu, za informisanje građana, za mene bila zakopana sa raspadom one prve države. U to vreme naručivala sam „Njuzvik“, zbog čega sam imala manje probleme. U SUP-u su otvarali moje pošiljke ili bi me ponekad pozvali na neki, sad to vidim, informativni razgovor. Da me upozore da znaju moju porodicu, da je ona dobra, ugledna i „šta ti treba taj ‘Njuzvik’“. To je usud male sredine.

DETINJSTVO I MLADOST U MITROVICI…

Imam principijelan životni stav da se nikad ne vraćam u prošlost. I zbog toga mi, a to najiskrenije mislim, najteže pada ovaj razgovor sa vama. Možda zato što su nas okolnosti učinile takvim da ne mogu da funkcionišem ako ne razmišljam samo unapred, od ovog trenutka pa nadalje. Zato što smo unazad tri decenije sve vreme u fazi vanrednog stanja, i ja nemam taj luksuz da se vraćam u prošlost i da se sećam nečega. Ako se nekad setim, to je samo zbog toga što razmišljam o rešenju problema neke situacije u kojoj sam trenutno. Mi smo faktički od ’81. u vanrednom stanju, od ’88–89. sigurno, a sve kasnije je sve koncentrisanije, ubrzanije, samo mi se čini da ta vanredna situacija iz prošlosti nije imala banalnost i obesmišljenost kroz koju prolazimo danas.

Imala sam veoma srećno detinjstvo. Sedamdesetih godina, a to je period mog ranog detinjstva, naše komšije su bili mitrovički intelektualci. Kako je Mitrovica tokom 60-ih i 70-ih doživljavala privredni procvat, mnogo intelektualaca se sjatilo iz cele Jugoslavije i ja sam rasla u kraju gde su kuće imali „Trepčini“ inženjeri, zatim profesori, lekari. Ali, sećam se i toga da je u mom ranom detinjstvu kuća za kućom počela da se prodaje. Ne sećam se same prodaje kuća, ali sam videla kako se menjaju moje komšije i drugari i kako se menja i moje odrastanje. Sećam se da sam odjednom morala da vodim računa da li ostavljam igračke u dvorištu ili ne, kako ih ne bi ta druga deca ukrala. Sećam se kako smo zasadili živu ogradu oko kuće, i kada smo se probudili ujutro, usred grada, nigde nijednog pruta žive ograde nije bilo. Sećam se da je tata, pošto je bio lovac, otišao sa puškom na kraj ulice kod komšije koji je tek došao, jer je kod njega našao živu ogradu. To je bilo vreme posle Ustava 1974, vreme kada još nisam krenula u školu, vreme kada su ti intelektualci počeli da odlaze. Srbi i Albanci su zajedno živeli, posećivali su se uglavnom kada su neki značajni porodični događaji ili veliki praznici. Interesantno je da mi i danas živimo sa istim tim komšijama. Moje prve komšije su porodica albanskih katolika.

U školi smo bili svi izmešani – srpska i albanska odeljenja jedna pored drugih, sve do mog četvrtog razreda osnovne škole. Kada smo došli sa raspusta, mog odeljenja više nije bilo i to je za mene bio vrlo stresan događaj. Podelili su nas u tri srpska odeljenja, i bilo je nekih šest-sedam albanskih. Srpska odeljenja, tako smo ih nazivali, bila su Jugoslavija u malom, a albanska odeljenja su bila isključivo albanska. Kada su nas delili, rekli su nam da nema dovoljno dece za sva odeljenja i činjenica je da je preko noći otišlo, čini mi se, sedmoro dece iz razreda. Sad razumem da je posle Ustava 1974. krenulo to ubrzano iseljavanje jugoslovenskog intelektualnog jezgra.

OSAMDESETE NA KOSOVU…

Prve demonstracije izbijaju ’81, institucije se još drže, pojedine prijateljske veze takođe, ali se u gradovima već oseća razlika. Mi smo ovde imali podeljene ulice. I dan-danas, videćete ako budemo posle šetali, ja idem „tom“ stranom ulice. Uvek levom stranom ulice, kad idete nadole prema mostu, jer sam čitavo devojaštvo gradila hodajući „srpskom“ stranom. Tako smo je zvali, jer kad se korzo podelio, Albanci su išli jednom stranom, a mi drugom. Kafići su se takođe podelili na srpske i albanske. Izgledalo je kao da su potpuno prirodno nastale te podele. Prirodnije mi je i bezbednije bilo ako idem srpskom stranom ulice, manje nas je prolazilo, zamislite to, „manje nas je prolazilo“. Gimnazija se nalazila na izlazu iz grada. Kada idem u školu, prvo krenem tom zonom komfora, levom stranom ulice, i polako idem ka sve rizičnijoj zoni. Prođem srpskom stranom do mosta, pređem most i odjednom se nađem u sredini u kojoj sve kuva, kao da je uvek pijačni dan, većinski su Albanci, sve je dinamično, nacionalne tenzije već postoje, i pošto znaju da srpske devojke idu u školu, skupe se i dobacuju. Uvek je išlo nas nekoliko, nikad nismo išle same, jer smo se tako sigurnije osećale.

Sećam se, jednom mi je, kada sam se vraćala iz škole, a po podne smo imali časove, dok sam prolazila kroz taj deo koji je bio kao mitrovička baščaršija, neki Albanac dobacio nešto vrlo mizogino. I ja sam mu odgovorila prkosno. Prišao mi je i izudarao me, udario mi je nekoliko užasno jakih šamara. To je bilo strašno poniženje za mene. Nikakav strah nisam osećala, ali je bilo ogromno poniženje. Oribala sam kod kuće četkom obraze, preplakala sam tu noć, bila sam sve vreme zatvorena u sobi i nisam htela da izađem jer sam se plašila da kažem ocu i bratu. Plašila sam se da će otići u policiju, a nisam osećala zaštitu policije. Prvi strah koji sam tada osetila bio je da će se nešto dogoditi ocu ili bratu jer je policija, kako smo verovali, albanska. I onda sam sav taj stid i bol prećutala.

POČETAK MILOŠEVIĆEVE VLASTI…

Zamislite Prištinu u kojoj tada živi oko 40.000 Srba. Milošević dolazi na vlast, homogenizuje Srbe, uvodi represiju nad Albancima, koji izlaze iz institucija i onda Srbi ulaze u te institucije. Sećam se da sam svoj prvi posao dobila bez ikakvih problema, kao studentkinja, jer su neki Albanci prestali da rade i otvorila su se radna mesta. Zamislite kada se sliva novac u Prištinu, kada jačaju državne strukture na Kosovu i kada srpska zajednica u prestonici, u Prištini, počinje da jača. Uz sve privilegije koje su joj omogućene, jača i njeno nacionalno osećanje da „brani“ Kosovo. Verujem da je srpska zajednica tada „živela dane svog života“ u Prištini. Iz ove sada perspektive to tako izgleda. Pošto sam stasavala u potpuno drugačijem okruženju, videla sam tu nepravdu i videla sam da smo mi unutar gradova postali jedni drugima neprijatelji. Nije to sada samo međunacionalni problem, nego stasavam sa svešću da imamo institucionalnu razgradnju države, institucije koje se urušavaju, gube na kvalitetu, institucije koje više nisu servisi građana nego vladaju njima, korupciju koja je bila toliko vidljiva. Poštena, radna srpska porodica postradava jer je u manjini. I Albanci takođe stradaju, ali kod njih se uz pomoć novca mnoge stvari rešavaju, jer taj novac stiže iz dijaspore.

DEVEDESETE…

Sećam se da smo na Gazimestan otišli sa najboljim ubeđenjem da je došao neko ko nam vraća dostojanstvo. Ali to je trajalo tek koju godinu. Razočaranje u mojoj kući počelo je već od ’91. Bezuslovna ljubav prema Miloševiću bila je sveprisutna, a moja najuža porodica i ja bili smo u manjini. U mojoj velikoj familiji ostali su bili deo Miloševićeve strukture ili ga samo podržavali. Mi smo čak i porodično imali problem, na primer, kada najbliži rođaci ne smeju u ponekim trenucima da nam uđu u kuću jer je tata negde percipiran kao opozicionar. Moj otac je veliki individualac, da je delovao šire, da je gradio političku karijeru sigurna sam da bi imao mnogo većih problema. Pošto je pre svega bio prepoznat kao profesionalac u svojoj struci, to nas je verujem spasilo nekih većih lomova, samo to nas je čuvalo.

KOSSEV…

Početna pozicija na kojoj je Kossev nastao suštinski se oslanja na sve ovo što pričam, na strahovit osećaj ugroženosti zajednice. Ovde kriza ne prestaje 30 godina, i to čini moj život. Celo moje odrastanje, a i kasnije, bila je pozicija ugroženosti: kako da stigneš do škole, da vodiš računa kojim jezikom pričaš, da gledaš u koji ćeš kafić da uđeš, i Kossev je nastao opet iz osećaja ugroženosti. I društvene nepravde koju ne podnosim. O nama ovde niko nije brinuo, a živeli smo pod medijskim lažima i propagandom. Život nam se menjao iz korena, pogotovo posle nastavka briselskog procesa, tektonski poremećaji su nastali u zajednici, a u javnosti o tome nije bilo ni reči.

Kossev je nastao u februaru 2014. Radili smo kao nevladina organizacija Centar za razvoj zajednica, i ukazala nam se mogućnost za medijski projekat. Kada smo počinjali, kao jedina koja sam imala nekog novinarskog iskustva, rekla sam direktorki Nevenki Medić i još jednoj koleginici: „Vi ne znate u šta ulazite.“ Na racionalnom nivou, u meni je sve govorilo da treba da bežimo iz ovoga, ali sve ono što mene suštinski čini vratilo me tome, borbi za pristojnu informaciju.

CENA BORBE ZA PRISTOJNU INFORMACIJU…

Poslednja publika koju smo pridobili bila je lokalna publika. Tako sam i predvidela. Doduše, nisam predvidela pucanje na nas, paljenje automobila, na ugroženost sam bila spremna, ali nisam išla toliko daleko. Nisam se bavila u toj meri srpsko-albanskim pitanjem koliko sam se bavila instant trenutkom: ugroženi smo i moramo nešto da radimo. Još 2000–2001. bila sam jedan od inicijatora sa nekoliko novinara za osnivanje naše lokalne novinske agencije. Sve je tada ostalo samo na planovima i bila mi je posebna satisfakcija kada smo otvarali Kossev, jer je u meni sve vreme tinjalo: Zašto nema ljudi koji hoće ovo da rade kako treba? I kada smo osnovali Kossev, rekla sam: To je to, jeste da je 13 godina kasnije, ali i sada možemo da osvetlimo nešto. „Gađali“ smo međunarodnu javnost iako nismo imali sadržaj na engleskom, davali smo u to vreme alternativni pogled na događaje, „gađali“ smo diplomatska predstavništva i istovremeno lokalnu javnost. I znala sam da ćemo ih na lokalu pridobiti znatno kasnije, jer nismo bili deo uvrežene slike o tome šta je medij. Ova provincija se medijski isključivo obrazovala preko RTS-a, lokalnih medija koji prate obrazac RTS-a, i ova cela sredina je zapravo podobna sredina. Mitrovica je grad podobnih ljudi. Ima individualaca, ali kada pričamo o društvenom obrascu to je uvek bila sredina podobnih. Nekada se to merilo kroz bespogovornu lojalnost KPJ, pa SPS-u, pa DSS-u, a sada SNS u. Ovde ima pojedinaca sklonih kritičkoj misli, kritičara vlasti, ali oni teško ostvaruju svoj manevarski prostor, uglavnom štrče i mnogi se zbog toga opredele da odu. Mali broj njih se usuđuje da ostane u provinciji, a da deluje javno. Na prste ruke mogu da ih izbrojim.

Ubrzano smo dobijali na značaju. Osnivanje opština po kosovskom sistemu, zatvaranje Olivera Ivanovića, Briselski dijalog i rezultati istog bile su neke od gabaritnih tema koje su nas vremenom „vinule“ i u lokalnu „orbitu“, jer smo pokazali konzistentnost i davali jedan drugačiji pogled na stvarnost. Radili smo na tome da medijski obrazujemo publiku, od toga je zavisio i naš opstanak. Mi ne možemo da budemo medij koji će da „šokira“, a onda da se ugasi. To se ovde kaže „ne koljem vola za kilo mesa“. Nego je sve vreme morao da se igra tango sa javnošću, pa ako mi napravimo korak ili dva prema njima, neka oni naprave barem pola koraka prema nama. Znala sam da će pritisci pre ili kasnije da uslede. Zato je bilo bitno da što pre osvojimo javni prostor. Najvažnije naše oružje, pored istine i korektnosti, bilo je da što brže osvojimo što više javnog prostora, jer je to bila ta treća komponenta koja je mogla najviše da nas čuva kada krenu najveći pritisci.

PRITISCI…

Uz sopstvenu proizvodnju vesti, uveli smo klasični medija monitoring kosovske štampe. Nismo prepakivali vesti, nego smo čuvali izvorni narativ u člancima. Kod onih iz „Koha ditore“, na primer, umesto da kažemo „predsednik pokrajinskih institucija u Prištini“, kako govori Marko Đurić, a objavljivali smo i to, navodili smo „predsednik Republike Kosovo Hašim Tači“, kako bi izvorno stajalo. Bilo nam je važno da pokažemo izvorni narativ teksta u kosovskim novinama. Naravno da smo znali da to nosi određeni rizik, jer je srpska zajednica bila nenaučena na to da neko kaže „Kosovo republika“, a Albanci to koriste. Srbi nemaju toliki problem da čuju njih, ali imaju problem da to čuju na srpskom jeziku. Dodatno smo se ograđivali, i danas stavljamo napomenu da je tekst izvorno preveden sa albanskog. Pripremali smo ljude da shvate da ne odbijaju a priori različitost već da ih upravo ta različitost osnažuje kao informativno pismene ljude koji su kao takvi spremniji da bolje razumeju situaciju. Prvi napad je usledio od pojedinaca prodesničarske orijentacije ili od delova službi kojima pripadaju. Slali su preteće poruke, komentare, a mi smo istakli odmah i ko smo, i šta smo, i ko nas finansira, hteli smo da isključimo svaku vrstu tla za spekulacije. Iako će nas svakako optužiti da radimo za „okupatore“, da nas plaćaju „soroševci“, istakli smo ko nas finansira. Ovde i prodržavni medij finansira KFOS na primer, ili britanska ili američka ili neka druga ambasada, samo oni to ne ističu. To nije nešto zbog čega se stidimo dokle god držimo nezavisnost u uređivanju.

Onda je krenuo mekani pritisak: odlični ste, dobri ste, finansirali bismo nešto, dali bismo vam neke pare, želimo da vam pomognemo. To nam je na primer ponudio predsednik Privremenog opštinskog organa koji danas s nama ne komunicira. Zahvalila sam mu se i rekla da nije poželjno zbog objektivnosti samog posla da imamo tu vrstu saradnje sa vladinim institucijama. Posle toga je stigao mejl gde se kaže da su voljni da nam pomognu. Takođe, možda smo i jedina NVO na KiM koja nije do sada zatražila ili primila nijedan evro kosovske vlade.

foto: m. janković

I onda, kada sam najmanje očekivala, dešava se pucnjava na naše prostorije, u junu 2015. U tom trenutku nismo imali nikakav kritički tekst. Na terenu je od 2013. do tada bilo vidljivo odsustvo napada. Bio je to duži period mira koji je smenio seriju paljenja automobila i bacanja bombi. U 2013. smo imali ubistvo kandidata za gradonačelnika, razbijanje izbornih kutija, otmicu, kako se spekulisalo, tek izabranog gradonačelnika, potom Olivera koji odlazi u zatvor, i onda odjednom pucaju na nas. Stalno me kopkalo zašto su pucali? Nisu hteli ljudske žrtve, videli su da su pogašena svetla dok su pucali. Obično ako se krene sa zastrašivanjem, krene se od pretnji, pa onda paljenjem auta, na kraju se puca. A ovo je bilo frontalno, direktno je krenulo. Sasuto je, po našoj evidenciji, 11 metaka, i to je učinio neko ko dobro gađa jer su meci čak prolazili i kroz istu rupu. Bavila sam se analizom onoga o čemu smo pisali i nigde nisam mogla da pronađem razlog zbog čega je to moglo da usledi. Na primer, u tom periodu godinu dana ranije, kalendarski sedam dana posle pucanja, prvi put je bila uklonjena barikada koju su Srbi na mostu postavili 2011. To je bio ogroman događaj koji je svesno „stondiran“ u medijima kao nebitan. A u stvari i te kako je to bio veliki i značajan događaj. Ta barikada na mostu bila je „ultra“ vidljiva i prepoznatljiva, čuvali su je ljudi iz civilne zaštite, smenjivali su se u straži iz raznih državnih firmi. Uklonjena je brzinom svetlosti i sutradan je nastao Park mira. Otvorilo se potpuno novo poglavlje i da se pucnjava dogodila tada, opravdano bih spekulisala da je ta pucnjava mogla da nosi poruku „prestali ste da radite“ s obzirom na to da smo jedini koji smo detaljno objavili o tom događaju.

U novembru nam je zapaljen auto, jedini koji smo koristili, privatni automobil u vrlo očuvanom stanju. Interesantno je da posle pucanja na nas, dakle posle više godina, ponovo kreće serija paljenja automobila. Zvanične informacije od policije bile su da se auto samozapalio, kao i za ostale slučajeve pre našeg. A kako se samozapalio? Pa nisu bile ispravne instalacije. U redu, jednom ili dva puta može da se dogodi. Međutim, formira se obrazac po kome se u glavnoj ulici dešavaju samozapaljenja i to luksuznih automobila ili dobro očuvanih automobila. I onda u novembru pale i naš automobil. Ujutro policija saopštava da je došlo do samozapaljenja, mi se tog trenutka nalazimo na manastirskoj slavi u Visokim Dečanima, nema mreže i meni samo stiže poruka da je policija ustanovila samozapaljenje. Naravno, mi smo to demantovali. Sproveli smo našu privatnu istragu i istog trenutka znali da nije samozapaljenje jer je auto nekoliko dana pre toga bio na servisu.

U junu 2017, pred kosovske vanredne parlamentarne izbore, stigle su pretnje mojoj porodici. Za njih sam saznala zahvaljujući ćerki koja je prisluškivala razgovor mog oca i brata. Meni to otac nikad ne bi rekao. Brata su pozvali na razgovor, ne znamo ko, i rekli su mu, parafraziram: tvoja sestra da prestane da radi to što radi, da piše to što piše, njoj se neće ništa desiti, tu je porodica. U to vreme primećujem i kako nas iz Kosseva institucije izopštavaju iz komunikacije. I to kroz nekoliko „prstenova“. Prvo nas izopštavaju srpske institucije, prestaju da nam se javljaju na telefon, da šalju saopštenja, posle se to prebacuje na Srpsku listu, ali ono što je meni bilo najopasnije – kosovska policija s kojom smo držali najbliskiju moguću vezu u direktnoj komunikaciji, s čijim smo se zvaničnicima čuli nekoliko puta tokom dana, odjednom je prestala da nam se javlja. Već shvatam da sledeće što može da usledi jeste napad na nekog od nas. Iskreno, u sebi se molim da udare na mene i razmišljam šta da radim. Sećam se da sam po ko zna koji put tih dana ponovo zvala policiju i srpskog zamenika ministarstva unutrašnjih poslova Kosova. Niko mi se ponovo nije javio. Zovem gradonačelnika i kažem mu ono što mislim, prestajem da budem profesionalac, kažem mu: bude li se mojoj porodici nešto desilo, moje ludilo još niste videli. Posle toga sam pozvala britanskog ambasadora, mi se dobro poznajemo, ali nikad ga ranije nisam zvala, to je bio prvi i jedini put. Bio je na putu, ali me saslušao i rekao da će obavestiti i EULEX policiju, a da će mi se javiti sutra njegov zamenik. Zamenik ministra unutrašnjih poslova mi je u međuvremenu, kada mi se javio, rekao: „Šta da ti kažem, i meni su zapalili auto, bre, Tanja, vidiš gde živimo, sve znam.“

Uspostavila sam potom kontakt i sa komandirima policije, otišla sam kod njih. Pitali su me: „Šta radiš?“, i više nisam izdržala – briznula sam u plač. Rekla sam: „Pokušavam da spasim život porodici.“ Navodno, oni ne znaju ništa o tome. Rekla sam im za pretnje i rekla sam takođe: Morate da zapamtite, sa mnom ne možete ovako (a sve vreme plačem), sad, evo sad mi prosvirajte metak kroz glavu, ali to što ste naumili s mojom porodicom, ne može. Samo su ćutali. Iz policije nam se, osim zamenika komandira, Albanca, i dalje ne javljaju, ne komuniciraju sa nama. Zvaničnici u većini institucija, kosovskih i srpskih, od opština na severu Kosova i Gračanice, kabineta gradonačelnika, do ministarstava kosovskih kojima rukovodi Srpska lista, sa izuzetkom ministra Dalibora Jevtića, ne komuniciraju sa nama i dalje. U javnosti je ciljano stvarana slika da je „opasno biti s nama“, da je opasno s nama razgovarati. Nama to tehnički pravi problem za pisanje vesti, ali i to što se ne javljaju za mene je informacija.

Imali smo nekoliko puta i fizičke napade na novinarke. Letos, za vreme posete Marka Đurića, na koleginicu koja više ne radi u Kossevu i na mene nasrnuo je lokalni Albanac. Policija sedi i gleda, odlično zna i ko smo, ali im ne pada na pamet da priđu i zaštite nas. Policajac Srbin ga grli, tapše ga po ramenu, njih dvojica su „pajtosi“, sklanja ga od Đurića da njega ne napadne, ali on ide na nas bez ikakvog razloga i povoda. Policija nam je te večeri i sutradan, pošto je odjeknula vest, zatražila da damo izjave i pitali su nas hoćemo li da tužimo. Neću ja da tužim, nego vi niste radili svoj posao, otvorite istragu zašto niste reagovali. Neću ja da se žalim na njega, ja se žalim na vas.

A opet, kad bi me neko pitao šta mi je najstrašnije, ja bih rekla hakerski napadi. Zato što znam da iza toga mora da bude veća struktura. Imali smo veoma ozbiljan napad kada smo objavili intervju sa nekadašnjim dugogodišnjim predsednikom opštine Zvečan Dragišom Milovićem, koji je bio nestao sa političke scene sa početkom Briselskog procesa, i onda se vratio. Vrata su mu u medijima svuda bila zatvorena osim kod nas i taj intervju je bio na sajtu sat ili dva, a deset sati posle toga, zbog jakog DDOS napada, nismo mogli da vratimo sajt u funkciju. Tekst smo prebacili na Fejsbuk i to se šerovalo preko društvenih mreža. Kolege u Beogradu su takođe preuzele tekst i tad su po prvi put razumeli. Nisu toliko obraćali pažnju kada su na nas pucali, palili auto, ali taj hakerski napad je nama digao vidljivost. Stvarala se slika da za opoziciju nije moglo biti mesta u medijima, pa su tako isekli čak optički kabl jednoj seoskoj kablovskoj TV stanici kada se emitovala emisija sa O. Ivanovićem, D. Milovićem i Jablanovićem.

KOMENTARI ČITALACA…

Imali smo mnogo problema zbog autora komentara. Oko dve godine smo, na primer, imali čitaoca koji je ispod tekstova ostavljao komentare pod pseudonimom Kušljo Gušter, i na osnovu njih verovali smo da je „zviždač“, jer je stalno iznosio podatke o navodnoj korupciji političara i policije. Kušljo Gušter je postao omiljeni lik u gradu, videli su ga kao „robina huda“ zajednice. Kad idem gradom, obično nas ljudi pozdravljaju „gde ste Kossev“, a onda su krenuli „aha, Kušljo“, i redovno se čekao komentar, šta će da kaže Kušljo Gušter. Silnu energiju su potrošili da ga nađu, držali su mnoge sastanke i na kraju su ga verovatno našli. Imam neke nepotvrđene informacije da su upadali u stanove, nosili kompjutere, da su imali opsežnu policijsku akciju. Nisu mogli da ga ulove mesecima, čak ni dve godine možda. Nestao je onog trenutka kada smo objavili vest da je policija rekla da će nas tužiti ako ne ukinemo komentare. Nestao je njegov nalog i izbrisani su svi komentari koje je dve godine ostavljao. Provereno znam i da ljude koji pišu komentare pod imenom i prezimenom neko pozove „dobronamerno“, komšija ili zvaničnik Srpske liste, ili direktor institucije, i kaže mu da povuče komentar. To se redovno dešava. Meni je zastrašujuće u šta se ulaže institucionalna infrastruktura. Mnogi anonimni nalozi komentatora takođe se brzo ugase, čim se pojave, pa se otvaraju novi. Jednom su me iz policije pitali „prijateljski“: „A je l’ piše taj i taj? Neće više.“

DRUGI MEDIJI…

Kod nas su skoro svi alternativni mediji na srpskom jeziku mediji NVO-a. S druge strane, ima medija koji su godinama ili decenijama samo glasilo vlasti, pa su tako danas defakto puke ispostave Kancelarije za KiM. Dešavalo se da urednici ili novinari tih medija ne smeju sami da objave nešto nego dođu i kažu meni informaciju. Elektronski mediji na internetu sve više pridobijaju starije ljude, evo i ja sam ocu kupila tablet, ljudi nemaju pojma šta mi radimo, a sad vidim kako im štampaju tekstove, nose kući da čitaju. Ima lokalnih medija, kao na primer TV Mir, Radio Kontakt plus, tu je i Budimir Ničić koji vodi emisiju „Slobodno srpski“, ili mali mediji van fokusa javnosti, koji su kao ostrvca slobode. Volela bih da se povežemo. Evo recimo, potpuno neopravdano tek odskora sam otkrila Darka Dimitrijevića iz Osojana. On vodi Radio Goraždevac, i to što on radi je fantastično. Pritom je jedan od najjačih političkih kritičara postupaka prema lokalnoj zajednici i od strane Beograda i od strane Prištine i međunarodne zajednice. Mogu da zamislim koliko je njemu teško, jer on je sam u enklavi i vodi donkihotovsku borbu.

O NAGRADI…

Izbor „Vremena“ da ja budem ličnost godine u stvari je nagrada za sve nas i daje mi nadu da ćemo svi mi mali novinari redakcija na srpskom biti vidljiviji. Kroz ovu nagradu i Darko Dimitrijević i svi drugi su vidljiviji. Međutim, moj utisak je bio i koliko je „Vreme“ ovde vidljivo. To nisam očekivala. Znam po tome koliko me je Mitrovčana zvalo, pa koliko Mitrovčana van Mitrovice, čak neki koje nisam 30 godina čula, koliko je starih ljudi zvalo, čestitalo, koliko ih je platilo turu u kafiću i napisalo mi poruke. Iskreno, zapitala sam se kako je to moguće? Tako da mi je jedan od najjačih utisaka i vidljivost „Vremena“ među Srbima sa Kosova.

foto: m. janković

BEZ NASLOVA…

Kosovski Srbi su desetkovana zajednica u svakom smislu reči. A mislim da se ova bitka dobija medijski, informativno. I ako ne možemo puškama da se branimo, jer su za sada, ili do sada, prošla ta vremena, ljudi ovde mogu da budu informatički i medijski pismeniji, tako da svoj glas mogu da pošalju dalje. Mi nismo aktivan politički faktor ni za jednu stranu, i što više budemo pričali i pisali o nama, možda budemo imali neku šansu da korigujemo situaciju u kojoj se nalazimo. Sada smo u riziku da nestanemo. Da li preko noći, da li kroz odliv ljudi koji traje još od 70-ih, izvesno je da nestajemo. Pokazalo se da ne vredi da opština, na primer, bude ispostava centrale SNS-a iz Beograda ili istureno odeljenje kosovske vlade. A tako se krenulo sa pravljenjem opštine u sredinama sa većinski srpskim stanovništvom, i to uz svu međunarodnu podršku. To nije politika koja drži stanovništvo na terenu.

ŽIVOT…

Čini mi se da neposredna životna ugroženost sada ne postoji u onoj meri kao možda ranije. S druge strane, ne znam kroz šta je Oliver Ivanović prolazio, ali je neposredno pre njegovog ubistva delovalo da je pala tenzija. Ubili su ga gotovo usred prazničnog perioda, dok je sa strane delovalo kao da nikakve tenzije nema. Sećam se da smo mi čak prvi put uspeli na neki kraći odmor da odemo, sećam se da sam govorila koleginici kako je dobro počela nova godina, samo da na dobro izađe – a onda su ga ubili. Tako da to ovde ništa ne znači.