Centralizovanje visokog obrazovanja

Nakon kratkog predaha visokoškolske ustanove u Srbiji ponovo počinju da rade, za manje od sedam dana. Ispitni rokovi biće održani na fakultetima, čime će se ponovo dovesti u opasnost čitava akademska zajednica (studenti, nastavno i nenastavno osoblje). Na taj način ponoviće se situacija iz juna i jula, kada su ispitni rokovi održani uživo, uz veliki epidemiološki rizik, u direktnom kontaktu nastavnika i studenata.

Iako su zaposleni na fakultetima tada na najbolji mogući način pokušavali da zaštite sve učesnike u ovom procesu i sprovedu sve preporuke epidemiologa, o bilansu ovog socijalnog eksperimenta in vivo još uvek nema zvaničnih podataka. Poluzvanično, spominju se najmanje dva studentska doma u kojima je tokom trajanja ispitnih rokova buknula epidemija. Nema podataka o tome da li je razbuktavanje žarišta u različitim gradovima Srbije imalo veze sa povratkom studenata kući iz univerzitetskih centara nakon održanih ispitnih rokova, niti onih koji govore o broju obolelih nastavnika i drugih zaposlenih u visokom obrazovanju.

IMPROVIZACIJA I NEODRŽIVI MODELI

Krajem aprila, tokom trajanja vanrednog stanja, ministar prosvete Mladen Šarčević je na gostovanju u emisiji „Oko“ na RTS-u izjavio da će studenti imati redovan junski rok i da neće biti održani ispiti na daljinu, zato što „toga nema u zakonu“. Ovaj stav ministra primljen je bez većeg otpora unutar akademske zajednice i bez pokretanja diskusije o mogućim posledicama sprovođenja takve odluke.

Međutim, da je akademska zajednica bila pribranija i da je u konkretnom trenutku podigla glas protiv ove brzoplete i nepromišljene reakcije prvog čoveka ministarstva, možda bi se još tada otvorio prostor za pokretanje javne debate o mogućim načinima prilagođavanja ispitnih obaveza novonastalim uslovima. To je svakako bio slučaj u većini zemalja u okruženju i mnogim zemljama u svetu, koje su odgovorno reagovale na pojavu virusa korona, prilagođavanjem obrazovnog procesa novonastaloj situaciji, što podrazumeva i izvođenje ispita na daljinu. Imajući u vidu trenutni nivo zaraze virusom korona u Srbiji, otvaranje ove vrste javnog dijaloga i artikulisanja mogućih rešenja je neophodno.

U Srbiji, zemlji ne baš poznatoj po vladavini prava, moguće je da se na brzinu donese lex specialis kako bi bio izgrađen Beograd na vodi, ali nije moguće da se u situaciji kada je virus korona okovao čitav svet, blagovremeno zakonski reguliše izvođenje ispita na daljinu. Zato se, kako ministar Šarčević najavljuje, u nedefinisanom vremenskom roku priprema nova izmena Zakona o visokom obrazovanju, kako bi se otvorila mogućnost izvođenja ispita na daljinu.

Ništa bolje nije prošlo ni osnovno i srednje obrazovanje, kojem, bar sudeći prema poslednjim izjavama ministra Šarčevića, Ministarstvo sprema još jedan na brzinu sklepani „model“. Ovaj „model“ podrazumeva dva vida izvođenja nastave – na daljinu i u školama sa grupama od po 15 učenika, zbog važećih epidemioloških mera. Prema izjavama Sindikata prosvetnih radnika Nezavisnost, u praksi to znači da bi svaki nastavnik trebalo da ima trostruko radno vreme, kako bi mogao da priprema i izvodi nastavu na daljinu i nastavu uživo sa najmanje dve odvojene grupe učenika u školi, što je neodrživo. Ovo nedovoljno promišljeno delovanje resornog ministarstva unosi izvesne zebnje u vezi sa načinom na koji će se odvijati naredna školska godina.

SAMOVOLJA I HAOS

Sve navedeno je u skladu sa dosadašnjim delovanjem ministra Šarčevića, koje je obeleženo spornim odlukama u sektoru kojim je rukovodio, uključujući donošenje važećeg Zakona o visokom obrazovanju. Usvajanje tog zakona nakon neprihvatljivo kratke javne diskusije izazvalo je oštre kritike unutar akademske i stručne javnosti, a kao glavna zamerka istaknuta je jasna namera države da centralizuje i kontroliše procese odlučivanja i upravljanja u visokom obrazovanju, o čemu je pisao dnevni list „Danas“.

I zaista, dve godine nakon ove epizode, u trenutku kada smo se suočili sa epidemijom koja zahteva promišljen odgovor čitavog obrazovnog sistema, ponovo vidimo samovolju, haotične i jednostrane odluke Ministarstva i njegovog prvog čoveka. Te odluke samo produbljuju postojeće probleme, koji su dodatno naglašeni pomenutim zakonom donetim 2017. godine. Zato sa strepnjom iščekujem novu izmenu Zakona o visokom obrazovanju, jer bi se u njemu, pored najavljene mogućnosti održavanja ispita na daljinu, mogle naći i neke druge izmene o kojima u ovom trenutku nije bilo reči. Naravno, ostaje pitanje da li je donošenje novog zakona najbolji odgovor na epidemijski izazov ili je problem održavanja nastave na daljinu mogao biti razrešen brže i efikasnije, bez dovođenja u rizik čitave akademske zajednice.

NEKOMPATIBILNI SA EVROPOM

Ako je istina ono što spisateljica Arundati Roj kaže – da svaka pandemija na ljudsko društvo deluje kao neka vrsta portala prisiljavajući ljude da prekinu sa prošlošću i zamisle svoj svet iznova, onda se mi kao društvo, ali i Univerzitet kao institucija, nalazimo upravo pred jednom takvom kapijom između dva sveta – onog u kojem smo do sada živeli i novog u kojem ćemo živeti sa izazovima poput virusa korona. Kako nas susret sa realnošću sa druge strane portala ne bi neprijatno iznenadio, važno je da izaberemo da tokom prolaska aktivno učestvujemo u njenom oblikovanju i ne dozvolimo da nam tu mogućnost bilo ko, pa makar to bio i ministar Šarčević, uskrati.

Način izvođenja ispita spada u delokrug rada univerzitetskih nastavnika, fakulteta i Univerziteta, koji jedini treba da odlučuju o tome kako će ocenjivati rezultate rada svojih studenata u okviru odgovarajućih kurseva, studijskih programa i drugih studentskih obaveza. S druge strane, u delokrugu rada ministra Šarčevića je da obezbedi uslove u kojima će studijske programe moći da akredituju samo one visokoškolske ustanove koje zadovoljavaju zakonom propisane uslove. Setimo se samo afera sa sumnjivim doktoratima, lažnim diplomama izdatim u privrednim preduzećima umesto u obrazovnim institucijama, studentima koji su stekli diplome na neakreditovanim programima, a koji odlukom ministarstva kojim rukovodi ministar Šarčević upisuju drugi i treći nivo studija na akreditovanim programima… Sve navedeno rezultiralo je odbijanjem molbe Nacionalnog akreditacionog tela za obnavljanje punopravnog članstva u Evropskoj asocijaciji za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju /European Association for Quality Assurance in Higher Education – ENQA/ u februaru ove godine. Na taj način pozicija našeg visokoškolskog sistema unutar zajedničkog evropskog prostora dovedena je u pitanje.

Članstvo u ovoj asocijaciji potvrđuje da akreditovani studijski programi koji se izvode na visokoškolskim institucijama u našoj zemlji zadovoljavaju određene standarde kvaliteta koji garantuju da oni koji steknu diplome na tim programima poseduju neophodna znanja i veštine koje te diplome podrazumevaju. Drugim rečima, članstvo u ovoj asocijaciji je garancija kvaliteta našeg visokoškolskog sistema i preporuka za uključivanje naših diplomiranih studenata u šire evropsko tržište rada. Uprkos navodnom zalaganju ministra Šarčevića da reformiše i unapredi obrazovni sistem, i u sklopu njega visoko obrazovanje, na kraju njegovog mandata moglo bi se reći da je učinak rada njegovog ministarstva izuzetno loš.

Soliranje ministra Šarčevića i proizvoljno donošenje odluka od javnog značaja, bez prethodnih konsultacija sa onima koji bi te odluke trebalo da sprovedu u delo, u konkretnom slučaju univerzitetskim nastavnicima i članovima akademske zajednice, do sada je proizvelo ogromnu štetu. Verujem da je ovo važan trenutak u kojem akademska zajednica mora da se aktivira i pokuša da osmisli odgovor koji će svim njenim članovima (studentima, istraživačima i nastavnicima) omogućiti bezbedan prelazak u novu realnost. U protivnom, mogli bismo da se iznenadimo kada sa druge strane portala otkrijemo da smo se, umesto u avgustu 2021, našli u realnosti sličnoj onoj 1998. godine, u trenutku kada je na snagu stupio čuveni „Šešeljev“ Zakon o univerzitetu.