Izborni sudar eksponenta snaga starog režima (Šešelj) i kandidata demokratskih snaga (Koštunica) do samog kraja komplikovaće se "postrevolucionarnim nasleđem" nove vlasti
Ulazeći u finiš Koštunica je nagovestio da priželjkuje francuski scenario (Širak protiv Le Pena). Kada je u DSS-u najavljen početak finiša kampanje, sugerisano je da građani Srbije treba da izaberu između demokratske budućnosti i autoritarne prošlosti, a dvojica kandidata Vojislav Koštunica i Vojislav Šešelj su oličenje jedne ili druge budućnosti Srbije. Trećeg kandidata Borislava Pelevića tretiraju kao autsajdera.
Nedelju dana pre početka izborne ćutnje Vojislav Koštunica je u ponedeljak 25. novembra u Kragujevcu počeo svoju finalnu kampanju pod motom „Za demokratsku Srbiju“. To nije tako efektan slogan kao onaj u prvom krugu („Zna Srbija“), ali je aktivniji i usmereniji ka demokratskom polu srpskog političkog spektra.
Glavno pitanje u finalu ove trke jeste da li će izaći dovoljan broj birača. Koštunica će verovatno biti znatno jači od Šešelja, a njegov glavni problem je u tome što za uspeh izbora, kako sada stvari stoje, nedostaje nekoliko stotina hiljada birača. Šešelj sada nastupa sa unekoliko harmonizovanom podrškom Slobodana Miloševića, SPS-a i JUL-a, što možda znači da može sakupiti i nešto više glasova nego u prvom krugu.
U bojkotaškom bloku zasad je jasno da se nalaze DHSS, SPO i LSV. Demokratska stranka i Koalicija „Vojvodina“ prepuštaju odluku biračima.
Profesor Mićunović se upinje da isposluje neki dogovor Koštunice, Labusa i Đinđića, odnosno o Koštuničinom opštem pozivu svim demokratskim partijama. U DOS-u najavljuju eventualnu novu sednicu Predsedništva.
PRIVLAČENJE BIRAČA: Koštunica će, ovako ili onako, morati da privuče nešto veći broj Labusovih birača iz prvog kruga. Kampanja Koštunica–Labus nije bila mnogo gruba i stari računi delimično bi mogli da se stave na stranu, ako Koštunica opet ne pomene „bolivijce“ – ili strane savetnike u Vladi, NBJ i drugde. S obzirom na popularnost Đelića ili Jelašića, to je bilo pitanje na kome se Koštunica u prvom krugu propagandno opekao, ali nema se utisak da ga je on nepromišljeno dotakao.
Problem stranih savetnika u tranzicijskim zemljama je kompleksno i, reklo bi se, kontroverzno pitanje. Kako piše Ruža Ćirković („MMF-usrećitelji“, sajt „Nove političke misli“), njihovo prisustvo je bilo veoma karakteristično za Rusiju, gde je bilo angažovano više od 30.000 stranih konsultanata, koji su premrežili tu veliku zemlju, potrošili znatan deo donacija, a onda se prvi dali u beg kad su njihovi saveti dali zemljotresne rezultate. „Strani konsultanti, a brojni su oni iz Svetske banke“, piše Ćirkovićeva, „javno se ne ističu, ali su neizbežni na sastancima u Vladi na kojima je reč, na primer, o Zakonu o denacionalizaciji…“ Agencija za privatizaciju Srbije je za osam meseci, od ukupno 113,1 milion dinara, za angažovanje konsultanata u poslovima restrukturiranja i aukcijske prodaje preduzeća potrošila 24,4 miliona i to je najveća stavka u troškovima Agencije. Strani konsultanti na poslovima restrukturiranja 49 preduzeća finansiraju se iz donacija ili kredita Evropske agencije za rekonstrukciju, britanske organizacije za podsticanje razvoja DFID, Američke agencije za pomoć u razvoju (USAID) i Svetske banke. USAID plaća finansijskog savetnika KPMG Barents Group, DFID finansira savetnički rad Deloitte Emerging Markets i Emerging Market Economics Limited. I tako dalje…
Evropska banka za obnovu i razvoj finansira strane konsultante u izvesnom broju domaćih preduzeća radi pravljenja strateškog plana. Rad konsultanata ugovoren je na vreme od godinu do godinu i po, oni u firme dolaze svaka dva-tri meseca na po nedelju dana. Ćirkovićeva piše da su takve konsultante dobili Hemofarm iz Vršca, Zorka Šabac, Ruma Guma, Viskoza Loznica, Metalservis iz Beograda, itd… Darodavac je na ovu tehničku pomoć utrošio nekoliko miliona eura, koji nisu ni ulazili u Jugoslaviju niti su prošli kroz njen platni bilans. Firme su morale samo da obezbede prevoz i prevodioca za konsultanta.
Volja donatora je, međutim, volja donatora. Poklonu se u zube ne gleda.
PODRŠKA: Glavna poenta DSS-a je da je izbor predsednika Republike važan državni posao. Oni saopštavaju da su stav o važnosti da Srbija dobije demokratskog predsednika podržali DC, DA, GSS, RV (RDSV), NS, NDS, SDP. Naglašavaju i značaj podrške sindikata (Udruženja granskih sindikata Nezavisnost i Samostalnog sindikata Srbije), Saveza penzionera Srbije i Saveza studenata.
Maršićanin je uz to saopštio da bi Koštunici podrška G17 Plus bila značajna. On javno poziva organizaciju G17 Plus i njene pojedince, ukoliko ta organizacija nema stav, da se jasno izjasne o predsedničkim izborima. Iz G17 Plus dolazi poruka da je ova organizacija zaintersovana za izbor predsednika, da su Šešelj i Pelević kao kandidati neprihvatljivi, ali da o podršci Koštunici može biti reči kad se vide njegovi prioriteti.
LICITIRANJE: Glavno sporedno pitanje je da li će srpski premijer Zoran Đinđić i Demokratska stranka aktivno podržati Koštunicu. Iz Demokratske stranke bilo je najava da bi oni mogli da razgovaraju o eventualnoj podršci Koštunici kad vide njegov program ili ako se ispune minimalni uslovi. (Đinđić: „Za dogovor je dovoljno pola sata… mi smo otvoreni za podršku, ali ne bez uslova ili pod preterano teškim uslovima.“) Samo nekoliko dana posle izjave jednog od funkcionera DSS-a da podrška DS-a ovoj partiji nije potrebna, premijer je ponovio ponudu, mada neki politički analitičari podsećaju na običaj da se takva ponuda ne nudi javno, nego se saopštava tek kad se dogovor postigne. Iz DS-a su „javljali“ da takvog sporazuma nema, te da je Koštunica sam preuzeo odgovornost za uspeh izbora, a i da neće biti ništa strašno ni ako se predsednik ne izabere. DS se možda unapred osigurava od toga da ne bude označen kao stranka koja je doprinela da predsednički izbori propadnu. Uz to, evropski faktori pokazuju zainteresovanost da predsednički izbori daju konačan rezultat. OEBS je počeo kampanju u korist izlaska na izbore.
Neki analitičari naslućuju da iza toga stoji plan da se direktan izbor predsednika Republike ukine, da se Koštuničine pobede ponište i da Srbija pređe na kancelarski model. Šef izbornog štaba DSS-a Dragan Maršićanin kategorično je izjavio da je za DSS neprihvatljiv predlog da, u slučaju neuspeha izbora, republički parlament bira predsednika.
Iza programskih oblandi videlo se nastojanje DS-a da se od Koštunice iznudi neko konkretnije obećanje da neće rušiti srpsku vladu. Čini se da se u tom kontekstu i najavljuje razgovor o novoj rekonstrukciji vlade, nepunih šest meseci posle one junske rekonstrukcije koja se odvila u senci otimanja mandata DSS-a. Dejan Mihajlov, šef poslaničke grupe DSS-a, saopštava da ova stranka ne želi da uđe u Đinđićevu vladu.
BAUK IZBORA: Bauk vanrednih parlamentarnih izbora, dakle, kruži političkim poljem u toku predsedničke kampanje. Ako predsednički izbori po drugi put ne uspeju, logično je očekivati da će DSS za njihov neuspeh optužiti Đinđića i da će relaksiranije pokušati da obori njegovu vladu. Iz onoga što DSS najavljuje, srpska vlada mogla bi imati izvesne probleme već u decembru, pri usvajanju budžeta. Naime, Ministarstvo ekonomije i finansija vlade u senci DSS-a tvrdi da je neshvatljivo da aktuelna vlada Srbije utvrđuje rashode republičkog budžeta za 2003. godinu, a da pri tom Skupštini i javnosti nije prezentovan Završni račun budžeta Srbije za 2001. godinu. Vlada u senci DSS-a smatra da je procenjeni obim BDP od 15,1 milijardu USD nerealan i da je reč pre svega o veštačkom „napumpavanju“ vrednosti BDP za 2003. godinu. Smatraju da ukupni rashodi republičkog budžeta u 2003. godini ne bi smeli da pređu 250 milijardi dinara, s obzirom na očekivani BDP za 2003. godinu. Traže da se na svim nivoima budžetiranja (savezni, republički i lokalni) pre utvrđivanja obima budžetskih rashoda za 2003. godinu donesu osmišljeni operativni programi štednje budžetskih rashoda. To bi moglo značiti da rasprava o budžetu krajem godine neće biti laka ni sudbina vlade izvesna…
U saopštenjima DSS-a kontinuirano se osporavaju i neki od segmenata vladine dugoročne politike (kritikovano je to što su tri od pet prodatih šećerana prešle u većinsko vlasništvo preduzeća koje se ne bavi proizvodnjom ove robe, a da su pri tom izostala dosadašnja uslovljavanja da kupac obavezno mora da bude proizvođač robe; zahtevano je da se obustavi prodaja Zastave „bankrot-majstoru“ Malkolmu Briklinu, itd.).
Koštuničina strana je više puta saopštavala da ličnu podršku Zorana Đinđića neće tražiti, da je Đinđić „vlastan da se sam opredeli koju će političku opciju prihvatiti“ (Šešelja ili Koštunicu). Sam Koštunica je izjavljivao da bi možda morao i da odbije podršku srpskog premijera.
Koštuničina kampanja u prvom krugu izbora sastojala se od kritike vlade i on bi verovatno zaokretom izgubio više glasova protivnika DS-a nego što bi pridobio Đinđićevih simpatizera.
Posle zajedničke izjave koja je usledila posle DOS-ovog sastanka u Moroviću, on je malo ublažio kritiku vlade, u toku skupštinske rasprave o poreskim zakonima Đelić je dobijao i pohvale, ali DSS od kritike Đinđića, generalno, nije odustao. To je neka vrsta selektivne kritike vlade i neki sistem iznuđenog privremenog partnerstva.
NEOTPISANI DUGOVI: Pored parlamentarno-taktičkih razloga, važnu ulogu u toj drami igra to što Koštunica očito ne veruje Đinđiću i što ima dugo pamćenje. Politički sociolog Slobodan Antonić na sajtu „Nove političke misli“ analizira zakonomernost izbijanja i utišavanja različitih afera koje su u poslednje dve godine potresale vladajuću nomenklaturu. „U prvoj fazi, javna glasila nad kojima Vlada nema nadzor ili Koštuničina frakcija iznese izvesne teške optužbe protiv Đinđićeve frakcije. U drugoj fazi, javna glasila bliska Vladi ili sama Đinđićeva frakcija kreće sa oštrim protivoptužbama na račun Koštuničine frakcije, pri čemu su te optužbe ili vezane za prvobitnu aferu ili za aferu koja se naknadno proizvede. Konačno, u trećoj fazi, obe frakcije su zamorene od medijske bitke, afera jenjava i nastupa period privremenog zatišja. Treća faza se završava izbijanjem nove afere…“
To pravilo Antonić nalazi analizirajući slučajeve kao što su afera „Gavrilović“, afera „Bora Solunac“, afera „šeik“, afera „Delimustafić“, afera „Pavković“…
U aferi Perišić (u noći između 14. i 15. marta 2002. pripadnici vojne kontraobaveštajne službe u motelu „Šarić“ uhapsili potpredsednika Vlade zaduženog za bezbednost Momčila Perišića, pod sumnjom da je predavao izvesna dokumenta vojne prirode američkom diplomati i obaveštajcu Džonu Dejvidu Nejboru) Đinđićevci su, piše Antonić, prvo tvrdili da je Perišiću sve „napakovano“ s ciljem da se diskredituje i da se obori vlada, a kada je Koštunica 17. marta pozvao glavne političare da im predoči izvesne dokaze, prelazi se na pitanje „zašto vladu niko nije obavestio da je Perišić sumnjiv kao špijun?“. Zahteva se smenjivanje general-majora Ace Tomića, šefa KOS-a.
Pošto između dva predsednička turnusa Veće republika nije izglasalo odluku o oduzimanju imuniteta Perišiću, taj slučaj nekako oživljava i širi Antonićevu shemu na četvrti čin.
Slično se dešava sa špekulacijama oko toga ko zapravo štiti, a ko po nadležnosti treba da pronađe i uhapsi haškog optuženika, penzionisanog generala Mladića. I najnovija afera, ona sa izvozom oružja, pada nekako u vreme „dosovskog primirja“, raspetljava se u očito spolja nametnutoj državnoj istrazi (koja mora biti ozbiljna ili će biti propast), ali i oko nje ima izvesnih elemenata uigranog metoda prebacivanja odgovornosti s jedne na drugu stranu. U tom duhu denuncijantske špekulativnosti idu i medijske interpretacije najavljenog novog izveštaja poslovično nedobronamerne Međunarodne krizne grupe.
Hvatajući se za tu vruću temu, Šešelj svoj najatraktivniji deo predsedničke kampanje vodi tako što pokušava da primeni nešto od te tehnike protiv obeju strana – usred istrage o švercu oružja on očito, radi zamagljivanja teme, počinje da objavljuje navodno autentična policijska dokumenta u kojima tvrdi da se „objekat“, to jest izvesni bezbednosno interesantan biznismen (Mandić), sreo s uticajnim političarem (Čović) i da je izvesno surčinsko preduzeće (Difens) umešano u jedan misteriozni let za Liberiju. Nebojša Čović, verovatno najtvrđi igrač na srpskoj političkoj sceni, nagoveštavajući da bi sam Šešelj mogao biti umešan u nešto od onoga što je neko radio s Irakom, traži energičnu istragu i bez uvijanja izjavljuje da iza Šešelja stoji neko iz vlasti ko pokušava da imitira Slobodana Miloševića.
Očito je da će predsednička trka, u kojoj se sučeljavaju jedan eksponent snaga starog režima (Šešelj) i jedan kandidat demokratskih snaga (Koštunica), do samog kraja će se komlikovati „postrevolucionarnim nasleđem“ nove vlasti.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
