Čekajući Vučića

Aleksandar Vučić bio je jasan i uobičajeno nabusit: kandidati za direktora BIA ne sviđaju mu se, saopštio je kratko. Nije rekao ni ko su kandidati, niti ko ih je predlagao. Imenovanje je, sledstveno tome, odloženo do daljnjega a da se niko nije usudio da postavi logična pitanja: kao prvo, u kojem od svojih svojstava on tako nešto izjavljuje – kao prvi potpredsednik Vlade, kao predsednik Srpske napredne stranke ili kao koordinator službi bezbednosti? Direktora BIA imenuje Vlada Srbije još od 2001, pa bi se očekivalo da o tome nešto kaže premijer. Ko je tu zapravo premijer – Dačić ili Vučić – i dalje je tema raznih nepotrebnih razgovora. Vučićeva stranka nesporno je politički dominantna. Aleksandar Vučić predsedava tim nekim telom koje nadzire i koordinira sve službe bezbednosti. Dakle, on je to što je izjavio rekao u sva tri svoja svojstva i šta sad?

Ostaje, međutim, pitanje: da zašto je to imao da kaže javno? Takvi se kadrovski poslovi, delikatni kakvi jesu, rešavaju in camera, diskretno: triput mere, jednom seku i posle samo saopšte ime novog direktora. Tako je barem bilo do sada, zaključno sa Nebojšom Rodićem kojega je bez objašnjenja premestilo za ministra odbrane posle dve godine u BIA. Čovek nekako ne može da se otme utisku da je i ta nepotrebna izjava Aleksandra Vučića bila deo marketinškog pristupa „najmoćnijeg čoveka u Srbiji“: poruka bi glasila, otprilike, eto vidite kako je meni, saleću me sa svih strana za svaku stvar, moram da se bavim svime i svačime – od nekog pančevačkog Adamovića koji moje ime uzalud uzima, pa do tog nekog direktora BIA. To je istina, ali sam g. Vučić doprineo je uveliko situaciji u kojoj ga ovih dana kragujevački radnici nekog tamo Autoprevoza zovu da im se obrati, pa da onda prestanu da blokiraju prugu i puteve. Nije dobro kada svi počnu da se uzdaju u jednoga.

PROŠLOST I JUBILEJI: Vratimo se mi ipak Bezbednosno informativnoj agenciji. Pre nekoliko dana slavili su taj neki svoj jubilej, kao i svake godine, na Banjici („Živeo 17. oktobar, dan 13. maja!“), ali upadljivo skromnije, sa mnogo manje gostiju. Ne znamo ko je od medija bio pozvan (ako je iko i bio) i ne želimo ni da slutimo; nas zvali nisu. To je razumljivo: nekako ne priliči zvati goste u kuću koja još nema domaćina. To nije lepo ni protokolarno; nije valjda da im toliko dugo treba da imenuju direktora glavne Službe, pa da promaše i Dan bezbednosti. Mora biti da je tu neka kadrovska frka čim se Vučić ljuti i breca, a praznik prolazi bez domaćina. Sa ovom koalicijom na vlasti, kadrovske frke su uobičajene: malo ljudi itd. Ali: ipak je ta BIA nešto važno, pogotovo u zemlji gde se i dan-danas o tajnoj policiji misli na način nušićevsko-kovačevićevski, uz prateće mistifikacije.

Bilo je u prošlosti Službe raznih potresa i džombi, istini za volju. Setimo se Rankovićevog pada, jula 1966; pa čistke nakon Osme sednice; pa smene Janaćkovića i dovođenja Stanišića. Pa smenjivanja Stanišića u jesen 1998. i dovođenja Radomira Markovića, koji će početkom 2001. biti uhapšen, a ključ bačen. Najniži stepen dostignut je kada je u novembru 2001. načelnika Službe postavio Legija uz sasluživanje izvesnih Zemunaca. Ni mandat Rada Bulatovića nije bio mnogo slavniji, uostalom.

Iz te tužne novije istorije Službe mogli bi se i izvući određeni zaključci i pouke, pogotovo sada, dok se nervozno i nestrpljivo čeka na novog direktora koji bi se svideo Vučiću, ama Vučić nikako da kaže ko je taj, nego bi da se neki tamo prisete sami od sebe. Molim: Jovica Stanišić bavio se infiltracijom i subverzijom susednih država, finansijskim kriminalom, čudnim ubistvima, trgovinom cigaretama i heroinom. Radomir Marković, doveden iz uniformisane policije (što se ne radi) bio je još gori: heroin, politička ubistva, njuškanje sa kriminalcima i sa Vojom Koštunicom koji ga je – na našu nesreću – zadržao na čelu Službe u trenutku kada bi njegovo hapšenje bilo od opšte i neposredne koristi za narod i državu. Goran Petrović pokušao je sve i postigao mnogo, da bi ga izlaktali Legija Ulemek i Zemunci putem oružane pobune za koju im se sudi tek sada, 12 godina kasnije. Za načelnika Službe izvikali su Andru Savića, koji se – na svu svoju sreću – u to slabo mešao, jer je stvarni načelnik bio Bracan. Znamo i kako je to završilo. Tek Miša Milićević postiže da BIA postane ono što bi trebalo da bude, ali i to do dolaska Rada Bulatovića koji će se sav srećan njuškati sa Legijom Ulemekom u noći njegove predaje, maja 2004. Pre toga je oružanu pobunu JSO slavio kao „trijumf patriotizma“, a sada je – da prostite – ambasador. Milićević je otpuštao nesposobne i kompromitovane; Bulatović ih je vraćao u Službu. Saša Vukadinović vratio je BIA u neko normalno stanje; Nebojša Rodić nije se kompromitovao i nastavio je tim putem. Sada odjednom nemaju koga da imenuju.

NAGAĐANJA O KANDIDATIMA: Kao prvo, da vidimo ko ne bi smeo da bude direktor BIA: politički poslušnici opšte prakse; kriminalci i lica koja sa njima sarađuju; teroristi; trgovci narkoticima; saradnici kompromitovanih režima i lica sklona pljačkanju države; beskarakterni likovi kojima je sve svejedno; ambiciozni ljudi bez građanske hrabrosti. To smo sve već probali.

Ko bi bio dobar direktor BIA? Kao prvo, neko iznutra, iz Agencije. Zato što je to specifičan zanat koji treba poznavati duboko i temeljito. Kao drugo, neko ko „patološki mrzi kriminalce“ (tako je jedan član Vlade objasnio imenovanje Saše Vukadinovića), pa sve i da je iz obične policije. Kao treće, neko ko je spreman da sarađuje sa kriminalističkom policijom i da tehničke resurse BIA deli sa njima, kao što je to prvi počeo Miša Milićević, januara 2003. Kao četvrto, neko kome će biti do opšte i državne koristi, umesto do stranačke i ko će brinuti o integritetu i ugledu Agencije, jer stranke i vlade dolaze i odlaze, a Služba ostaje. Neko ko neće podlegati zahtevima da vodi intrige i da njima snabdeva tabloide. Neko ko se neće baviti avanturističkom trgovinom oružjem, a kamoli heroinom; pa čak ni cigaretama.

A kakva je dosadašnja ponuda kandidata? Očito – kako kaže i Vučić – obeshrabrujuća. Pominju se određeni advokati (Aleksandar Đorđević iz Niša, blizak SNS-u; ne mešati sa imenjakom koji je nekada radio za VI upravu RDB); pa neimenovani menadžeri bliski stranci; pa kabinetski lavovi, takođe neimenovani. Tu se javlja još jedan, potmuli i delikatni, problem: trvenje između izvesnih kabineta (stranačkog, premijerskog, predsedničkog?, ne znamo), na šta je – kako se čini – Aleksandar Vučić aludirao u svojoj izjavi da mu se ne sviđa niti jedan od kandidata. Pored manjkavosti samih kandidata, to bi mogao biti razlog dosadašnjem oklevanju, kako kaže jedan naš izvor iz Agencije.

Drugi jedan izvor pak kaže da bi kandidat iznutra bio kompromis u toj situaciji. Od više mogućih kandidata koji ispunjavaju gornje uslove, taj izvor izdvaja Jovana Drobnjakovića (njegovo se ime već pominjalo u javnosti), zamenika načelnika operative BIA, sa zadatkom da spaja operativu i analitiku. U Službu je stupio 1996, pošto je sa prosekom od 9,5 diplomirao atomsku fiziku (od svih nauka…). Karijeru je napravio kroz analitiku (radio je francusku obaveštajnu službu, što nije lako), završio je sve moguće kurseve (američke, ruske, izraelske itd.) i cenjen je među partnerskim službama. Uspone u karijeri imao je stalno – osim za vreme Rada Bulatovića. Nije kompromitovan ni u čemu, kažu kolege. Jedina zamerka je što je, kažu, previše blag i dobar čovek. Takvog još nismo probali.

GORE, DOLE, GORE, DOLE: Šefovi državne bezbednosti od ranih dana i Aleksandra Rankovića (do 1966),…foto: vreme

…preko Zorana Janaćkovića do »slavnih« devedesetih i dvehiljaditih – …

… – Jovica Stanišić (1992-1998),…

…Radomir Marković (1998-2000),…

…Goran Petrović (2001),…

…Andrija Savić (2002),…

…Miša Milićević (2003-2004),…

…Rade Bulatović (2004-2008),…

…Saša Vukadinović (2008-2012),…

…Nebojša Rodić (2012-2013)