CD DB-a

Najzad je, posle sedam meseci od rušenja bivšeg režima i mnogih sudskih istraga protiv nekadašnjih čelnika države i raznih službi, iz Okružnog javnog tužilaštva stigla prva optužnica: četvorica funkcionera Državne bezbednosti (DB) Nikola Ćurčić, Branko Crni, Milan Radonjić i Radomir Marković optuženi su za odavanje državne tajne („ko neovlašćeno nepozvanom licu saopšti, preda ili učini dostupnim podatke ili dokumente koji su mu povereni a koji predstavljaju državnu tajnu… kazniće se od jedne do deset godina zatvora“). Istovremeno njima je produžen pritvor „zbog opasnosti od bekstva“, što je najblaže rečeno bilo neočekivano. Nezavisno od pomenutog sudskog procesa predsednik Beogradskog okružnog suda Vida Petrović – Škero je trećeg maja u intervjuu, govoreći o problemima pravosuđa, kao jedno od ilustracija navela i „zakonsku prazninu koja donosi katastrofalne posledice naročito po ugled suda“. Naime, Savezni ustavni sud (SUS) proglasio je neustavnim neke članove Zakona o krivičnom postupku kad je reč o pritvoru, tako da sud može nekog da zadrži u zatvoru samo po dva osnova: mogućnost uticaja na svedoke i opasnost od bekstva. U istražnom postupku protiv debeovaca saslušani su svi svedoci, znači da ne postoji opasnost da se utiče na njih. Očigledno je Sud morao da primeni neadekvatnu jedinu moguću odredbu Zakona o krivičnom postupku (ZKP) kako bi bilo udovoljeno aktuelnim vlastima i javnosti i tako optužene zadrži u zatvoru. Puštanje iz pritvora Dragoljuba Milanovića, na primer, izazvalo je lavinu negodovanja koja se na sud sručila: RTS-u je u drugom dnevniku pročitan navodni protest Otpora u kome se tvrdilo da je Krivično veće trojice sudija Okružnog suda primilo ogromne pare da ukine pritvor Milanoviću. U sledećem dnevniku Otpor je demantovao da ima veze sa pomenutim procesom s tim što je spikerka i tom prilikom pročitala sve ono što je anonimni pošiljalac pisma sročio.

DRŽAVNE TAJNE: Sadržaj optužnice protiv četvorice debeovaca je, naravno, državna tajna i suđenje će, gotovo je sigurno, biti održano bez prisustva javnosti. Branioci optuženih su tokom saslušavanja svojih klijenata i mnogobrojnih svedoka u istražnom postupku morali da potpišu da će ćutati o svemu što budu čuli pred istražnim sudijom jer će u suprotnom biti krivično gonjeni. Međutim, to se očevidno nije odnosilo na aktuelnog ministra policije Dušana Mihajlovića koji je sebi dao za pravo da o svemu javno priča dok su ostali morali da ćute. On je zapravo odao državnu tajnu da su navodno „pre smene Radeta Markovića uništeni dosijei političkih lidera ali i da je njihov sadržaj na 9000 stranica narezan (pohranjen) na jednom disku koji je neovlašćeno iznet iz službe“. „Taj disk je iznet i predat nekome, o čemu postoje tragovi i dokazi, odnosno izjave onih koji su to po naređenju radili i taj disk još nije pronađen“, rekao je Dušan Mihajlović. („Politika“ 14, 15, 16. april 2001). Međutim, Mihajlović već u sledećem intervjuu („Novosti“ 29. april 2001) sam sebi skače u usta izjavom da lično nije imao vremena da pregleda dosijee. A reče prethodno da su uništeni.

Ne pominjući imena, Vida Petrović – Škero govoreći o političarima koji svojim izjavama ometaju rad suda navodi: „Političari dozvoljavaju sebi da unapred daju izjave o tome ko će biti uhapšen, zašta će neko biti okrivljen pa čak i koliko će biti osuđen. Smatram da je to nedopustivo. Jer, ukoliko sud donese odluku koja će se poistovetiti sa datom izjavom, ispašće da je sud radio po diktatu ‘Politike’, a ako se sudska odluka ne poklopi sa najavom političara deo javnosti će se osetiti pogođenim jer će verujući u reč političara smatrati da sud nije radio valjano.“

U predstojećem procesu četvorici optuženih, političari, posebno ministar policije, kao da su obavili kompletno suđenje a sudiji ostavili samo da izrekne kaznu. Zašto da suđenje ne bude javno i na njemu se utvrdi da li je ministar govorio istinu ili ne, da se javno čuje kako se brane optuženi. Odnosno da posle ne ispadne kako je sudsko veće moralo da popuni ono što su političari javno izrekli. U svakom slučaju, pravnici smatraju da ovo što se događa nije fer: jedna strana priča i optužuje javno preko novina i televizije, a druga mora da ćuti zbog državne tajne. A ceo problem se sastoji u izjavi jednog svedoka da je trojici optuženih predao po jedan disk što oni inače osporavaju. Eto, u tome se tobože sastoji državna tajna. Kao da ovaj narod ne zna da je DB prisluškivao mnoge ljude pa i čelnike DOS-a.

ZATVORENI PROCES: U situaciji kad se za narezivanje kompakt diskova sa dosijeima političara DOS-a znalo samo u DB-u i kada niko od učesnika u krivičnom postupku nikad ništa nije na tu temu govorio, pogotovo ne o sadržaju krivične prijave, ministar je to učinio objavljujući njen sadržaj u svojim izjavama. Ako ništa drugo učinio je tako ozbiljan disciplinski prestup. Da zlo bude veće, dežurni „komentatori“, uglavnom dvojica bivših debeovaca (dojadili Bogu i ljudima), razvili su neutemeljenu tvrdnju da su kompakt diskovi stigli do mafije te „da Srbiji preti kolumbijski ili ruski recept, odnosno da će mafija i država, kao u Rusiji, podeliti vlast ili pak kao u Kolumbiji mafija potpuno preuzeti upravljanje državom“.

„Ne može sud da radi normalno ako se u novinama pojavljuju natpisi koji nisu ni objektivni ni činjenično tačni… nedopustivo je i obelodanjivanje detalja istrage iz koje je po zakonu javnost isključena“, napomenula je svojevremeno Vida Petrović – Škero.

Kako bilo da bilo u javnosti je već stvoren veoma velik pritisak na sud i javnost. Sve ovo dodatno komplikuje predstojeće suđenje sa vidljivom namerom stvaranja utiska o postojanju apstraktne opasnosti od zapisa na kompakt diskovima čiji je sadržaj nepoznat. Nema nijednog dokaza da su diskovi uopšte izneti iz DB-a, što ministar izričito tvrdi. A ‘de sad, pa nek sud kaže da nije tako. Uostalom, videćemo. Javnost po svemu sudeći neće imati prilike da sazna šta se sve pred sudom događalo. A javno suđenje je izmišljeno da bi se čule obe strane. U ovom slučaju jedino je izvesno da će biti objavljena samo takozvana izreka suda: krivi su ili ne i na kolike su kazne eventualno osuđeni. Ili oslobođeni.