Budžet kao socijala

Svi oni koji smatraju da su reči jedno a pare drugo nestrpljivo su očekivali pojavu novog „demokratskog budžeta“ Srbije, da bi pokušali da utvrde šta Đinđićev kabinet može učiniti već ove godine, šta ta Vlada doista smera i da li je stvarno spremna da pokrene, uvek skup i na početku obično nepopularan, proces temeljne tranzicije. Već prvi pogled na taj budžet, koji je savesno sačinio republički ministar finansija Božidar Đelić, upućuje na zaključak da će Vlada sve snage uprti da izvede određene „reformske promene“ u pravcu efikasnijeg prikupljanja fiskalnih prihoda – a da se istovremeno nije usudila ništa ozbiljno da pipne na rashodnoj strani i da se izloži još bučnijim jaucima na stotine hiljada budžetskih korisnika. Srbija će i naredne fiskalne godine ostati zemlja u kojoj većina ljudi živi na državnim jaslama – što je, valjda, i raširilo famu o Srbima kao „državotvornom narodu“. Jedino što naizgled ide na suzbijanje shvatanja „države kao majke“ svojih građana – jeste uvođenje sistema bruto plate, što će udariti na takve finansijske „spasavajuće svetinje“ kao što su „topli obrok“, „fiktivne dnevnice“ i drugi dodaci bednim platama.

Kad je reč o makroekonomskom aspektu naše teme, prvo treba primetiti da je ovogodišnji budžet Srbije realno veći od prošlogodišnjeg, jer je projektovan na 129,4 milijardi dinara, a to znači da je blizu 150 odsto veći od prošlogodišnjeg (uz proteklo godišnje povećanje cena oko 120 odsto). Iako ova okolnost ima problematičnu preciznost, s obzirom na nehaj s kojim je nekadašnja Marjanovićeva vlada usvajala jedno a sprovodila drugo (tačnije rečeno, s obzirom na nesigurnost svake procene o tome je li realni budžetski deficit bio 3 ili 33 odsto) – ostaje činjenica da Vlada nema kuraži da hitno počne da napušta „skrbničku politiku“ i ljude da podučava kako da se snađu sami u svom jedinom životu. Uostalom, Đinđić i ne krije da mu je stran ekonomski liberalizam i pokazuje zavidnu brigu za siromašne – pa odvažno kaže da je spreman da otme pare od mafije i profitera i podeli ih narodu. No, taj stav koji deluje pragmatično i odlučno u stvari je plod jednog opasnog „amaterskog moralizma“ – mada se njemu samom čini da je reč o nečemu obrnutom. Niko, naime, nema ništa protiv da se jednom doista uzmu u državnu kasu pare koje su od Srbije otimali velikaši sa Dedinja – ali put ka „jeftinoj državi“ ne vodi kroz Šervudsku šumu.

No, iako je Đinđićev budžet veći od prošlogodišnjeg Marjanovićevog, kad se stvari pogledaju malo dublje – ne može se osporiti ni premijerova ocena da je reč o „štedljivom budžetu“. Ako je on danas projektovan na dve milijarde dolara, onda se mora primetiti da je po tom iznosu on upravo na nivou koji je budžet Srbije imao 1994. i 1995. godine, kada je zemlja izlazila iz teške hiperinflacione katastrofe po Avramovićevom programu (da ne idemo dublje u „lepšu prošlost“). Na primer, 1995. godine zbir budžeta Srbije i SRJ iznosio je 2,5 milijardi dolara (isključujem Crnu Goru), a danas je taj zbir 2,4 milijarde dolara. Posle je taj zbir budžetske potrošnje rastao na preko četiri milijarde dolara, da prošle godine padne ispod ovog Đinđićevog (valjda su zato socijalisti i izgubili izbore). Milošević je izgleda pao kada je zaribao njegov finansijski perpetuum mobile, koji se zasnivao na žongliranju deficitima.

Ono što je doista novo u odnosu Đinđić-Đelićevog budžeta prema onim starim socijalističkim budžetima jeste to što se odmah priznaje budžetski deficit od oko 200 miliona dolara (dakle oko deset odsto). Strepim da su konstruktori budžeta ipak precenili mogućnost da u Srbiji u narednoj fiskalnoj godini prikupe oko 118 milijardi dinara. Istina, prethodna vlast je iz pukih političkih razloga (da omogući narodu jeftino pušenje i uništi navodno Đukanovićev glavni posao) povlačila gotovo neverovatne fiskalne poteze, pa su krajem 1999. godine akcize na duvanske prerađevine smanjene sa 70, 50 i 40 odsto na samo četiri odsto, a porez na promet na cigarete smanjen je sa 30 na 17 odsto. To nema na zemljinoj kugli, da budžet ne miriše na duvan. No, čak i ako pušenje „poskupi“, ostaje pitanje hoće li se od cigareta (pića, kafe i benzina) nakupiti onoliko koliko se planira, pošto se tim poslovima bave maštoviti momci, koji se ne predaju lako.

Smatram da će do predviđene potrošnje od 139,4 milijarde dinara nedostajati više od planiranog deficita od 22 milijarde dinara – i da je u tom smislu osetljivost Srbije na ishod pregovora s američkom administracijom oko Miloševićevog hapšenja veća nego što se to priznaje u Vladi. No, dok ovaj list dopre do čitalaca, valjda ćemo nešto više znati i o rezultatu Đinđićevog „ubeđivačkog izleta“ u Vašington, to jest o sudbini američke finansijske pomoći od oko sto miliona dolara, koja je uslovljena famoznim Hagom.

Glavna mana ovog budžeta Srbije, koji je ostao na nivou „socijalnog programa“, nije naravno u ovom ili onom poreskom instrumentu, kao što mu ni vrlina nije u tome što je štedljiv. Problem je u strukutri državne uprave i sistemu socijalnih prava. Još 1890. godine (u „Otadžbini“) pisao je Vukašin J. Petrović, jedan od najsurovijih uterivača poreza u finansijskoj istoriji Srbije, da se „budžetom ne prave one uštede koje spasavaju finansijsku situaciju“. „Jer budžet nije nešto drugo nego ogledalo u kome se ogleda slika unutrašnje državne uprave“, piše Petrović. „Okrećite vi to ogledalo kako hoćete, razbijte ga na hiljadu komadića, opet će slika koja je pred njima biti istovetna i ogledaće se, onakva kakva je, u svakom komadiću. Sliku unutrašnje uprave treba promeniti, a promena je moguća, sa gledišta finansijskih interesa naših, samo u pravcu proširenja samoupravnih funkcija.“ U rovitoj državnoj situaciji Đinđić nije imao smelosti da „promeni sliku“ i hrabrije decentralizuje državne obaveze. Zato je i ponudio „budžet statusa quo“.