Bubice među besmrtnicima

Smena upravnika Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimira Davidovića ovih dana iznela je na svetlost dana ono što se godinama pričalo samo tajno, a to je da se naši besmrtnici prisluškuju. Naime, gospodin Davidović je povodom smenjivanja i izbora novog upravnika, 27. maja uputio pismo akademiku Nikoli Tasiću, generalnom sekretaru SANU u kome između ostalog piše: „Insinuirali ste da se u Akademiji prisluškuju njeni članovi i da ja imam neke veze sa tim.“ Istog dana stiglo je pismo i akademiku Nikši Stipčeviću u kome Vladimir Davidović piše: „Insinuirali ste da sam dao ključeve Vaših prostorija neznanim silama koje su u njih instalirale prislušne uređaje.“ U oba ova pisma priče o svom učešću u prisluškivanju akademika, gospodin Davidović karakteriše kao neistinu.

Međutim, lavina je krenula pa se o prisluškivanju počelo i glasno govoriti. Čak se raspravljalo i na sednici Predsedništva. Akademik Nikša Stipčević potom u listu „Politika“ iznosi sumnju da postoje „bubice“ u celoj Akademiji i posebno naglašava da se prisluškuje soba akademika Dobrice Ćosića. Akademik Ćosić, pak, u izjavi za naše novine izričito odbija bilo kakvo saznanje o tako nečemu:

„Apsolutno nemam nikakva iskustva i nikakve dokaze da je bilo prisluškivanja u Akademiji i u mom kabinetu.“

PLANOVI NA ULICI: Akademik Nikola Tasić, generalni sekretar SANU, ovih dana, pak, kao dokaz svojih sumnji da su članovi Akademije bili prisluškivani izneo je situaciju s početka devedestih godina, u vreme Deposa, kada se jedna grupa (Slobodan Selenić, Mladen Srbinović…) sastajala u ateljeu akademika Miće Popovića, koji se nalazio na vrhu zgrade Akademije. Dokaz, po akademiku Tasiću, jeste to što su se svi njihovi dogovori i planovi, i pre njihovog izlaska iz ateljea, već znali na beogradskim ulicama. Kada su u jednom trenutku odlučili da promene mesto za sastanke, informacije više nisu „curile“.

Akademik Dejan Medaković ne veruje u postojanje „bubica“ u ovoj instituciji i misli da je cela priča „ubačena“ od jednog akademika, kako bi se dala važnost njegovoj ličnosti. Kao i da takva priča može da posluži u autoreklamerske svrhe koje njemu nisu potpuno jasne. Po akademiku Medakoviću, vreme prisluškivanja je prošlo.

„Vidite, u vreme Memoranduma, bila je stvorena u javnosti atmosfera protiv Akademije. Ona je optuživana, blaćena, sramoćena. . . Možda je onda postojala i neka vrsta radoznalosti određenih službi da čuju šta akademici govore. To ja ne mogu da isključim. Ali, ne verujem da je za vreme dogovaranja nekih kasnijih tendencija koje su se pojavile u Akademiji, vezano za grupu oko Miće Popovića, postojalo prisluškivanje. To ispada kao da je postojalo neko karbonarsko društvo koje je kovalo planove o obaranju režima, što su koještarije. Možda su to i radili. Ali smešno mi je da bi se jedna ozbiljna obaveštajna služba bavila time šta govore i pričaju u nekom ateljeu neki umetnici, koji su se tu skupljali. Ja čak verujem da je ta služba pre znala o čemu će se govoriti dok neki nisu ni ušli u atelje.“

Međutim, da je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti ipak bilo prisluškivanja, i to pre svega u već pominjanom ateljeu pokojnog akademika Miće Popovića, potvrđuje nam jednim svojim saznanjem akademik Dragoslav Mihajlović: „Ja sam bio član Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja koji je postojao u Akademiji šest godina. Mi smo se sastajali jedanput mesečno u ateljeu Miće Popovića, koji se nalazio na vrhu Akademije. I kada sam 2001. godine pregledao svoj dosije u policiji, našao sam jedno celo svoje ‘predavanje’ o Golom otoku. Video sam 10-15 gusto kucanih strana. Nije bilo govora da je to neko drugi dao, nego je bilo savršeno jasno da je u pitanju upravo prisluškivanje, jer je bilo mesta gde su neke izostavljene reči zamenjivane trotačkama. Dakle, to nisu mogli dobro da čuju. Atelje Miće Popovića je bar za te prilike bio redovno prisluškivan“, izričit je i siguran u prisustvo „bubica“ u Akademiji akademik Mihajlović.

Slobodan Dušanić već je 12 godina član SANU (pet godina je u redovnom članstvu), i kaže da je ta priča o prisluškivanju stalno prisutna, pa se i na Filozofskom fakultetu, gde je profesor, takođe pričalo kako su profesori prisluškivani.

„Kada je prisluškivanje članova SANU u pitanju, ja lično nikakvih dokaza za to nemam. Međutim, po opštem, ovako širokom – prećutnom shvatanju, prisluškivanja je bilo. Ali tačno ko, gde, za koga, tehnički aspekti celog čina su nepoznati, mada možda neko nešto zna. Ja to ne znam i mislim da prosečan akademik ništa ne zna. A većina nas se ponašala kao da toga i nema. Znate, govorite ono što smatrate da treba da govorite, pa prisluškivali vas ili ne“, ističe akademik Vasilije Krestić i dodaje: „Ja sam se usprotivio na Predsedništvu, kada je počela priča o prisluškivanju, jer su to teške optužbe a i teško ih je dokazati. Lično se ne plašim prisluškivanja. Govorio sam i govoriću uvek isto – ono što mislim. Intelektualac ne sme da se stidi onoga što kaže. Čega se bojati, pogotovu u ovom trenutku. To je opterećnje koje ljudi nose iz prethodnog vremena i to samo zato što se znalo da to negde postoji. Za 24 godine koliko sam u Akademiji nisam primetio da me je iko prisluškivao. O prisluškivanju se nekada govorilo i na Filozofskom fakultetu. Mi smo generacija koja je prošla kroz to vreme kada se to zaista i događalo, pa se verovatno plašimo i sada. Zbog svog mišljenja koje iznosim i u kabinetu i javno – ne plašim se. Stidim se što se neko u Akademiji plaši da ga prisluškuju. Kritikovao sam kolege, ali ukoliko oni imaju argumente, ja ću se njima prikloniti“, zaključuje Krestić.

Bivši predsednik SANU Aleksandar Despić kaže da je teško dokazati da je prisluškivanja u Akademiji bilo, ako ga je i bilo. „To je stvar koju je jako teško dokazati; koliko isključujem tu mogućnost toliko ne mogu da kažem ni da ni ne. U svakojakim vremenima smo živeli, pa su prema tome i razne stvari mogućne ili barem nisu isključene. Nikada nisam imao nikakvog razloga ni povoda da u to posmunjam. Verovatno ja i nisam dovoljno interesantan.“

U anketi koju smo sproveli među izvesnim brojem članova SANU, sigurno je jedino da iako ne veruju u prisustvo „bubica“ (barem javno), niko prisluškivanje u ovoj instituciji od strane određenih službi ne isključuje potpuno. Čak su svi i bez dokaza skloni tvrdnjama da je u nekim godinama pre devedesetih toga sigurno bilo. Naravno, izuzimamo akademika Dragoslava Mihajlovića, koji je sumnje potvrdio uvidom u svoj dosije u policiji. Međutim, takođe se skoro svi slažu da ukoliko je bilo i ukoliko postoji prisluškivanje članova SANU, da se prisluškuju akademici iz oblasti društvenih nauka.

Tome u prilog nije govorio samo jedan od anketiranih akademika. Inače, na naše pitanje da nam prokomentariše svoje sumnje o prisluškivanju ove institucije, akademik Nikša Stipčević, od koga je uostalom cela ova priča i krenula u javnost, samo je odgovorio: „Ja sam rekao šta sam rekao u Akademiji i nema potrebe da o tome još pričam. Sve ostalo je predmet javnog tužilaštva.“

Šta je u svom dosijeu u policiji pronašao akademik Mihajlović

„Iskreno da kažem, nisam stekao utisak da je bilo mnogo saradnika. U mome dosijeu sam na tri-četiri mesta našao žalbu operativnog radnika što nema dovoljno saradnika. Oni su imali neke saradnike, ali i oni su često bili ucenjivani a nekada su davali izjave sa simpatijama. Našao sam tako dostave o meni koje su bile izrazito naklonjene mojoj ličnosti. Recimo, našao sam jednu kombinovanu dostavu koju su dali jedan meni nepoznat član Udruženja književnika i jedna žena pod punim imenom i prezimenom koju sam poznavao. Tamo je stajala, recimo, ovakva konstatacija: ‘Čitav dan provodi u radu i živi vrlo nekonformistički’, a hoće da kažu nekomforno. ‘Dobrog je zdravlja’, a onda u zagradi stoji ‘voli da pije’. Za mene su, inače, najteže strane bile one koje su se odnosile na Goli otok. Saznao sam šta je bilo, kako je bilo i od čega je sve započelo pa tako i da sam se deset i po meseci odupirao pritisku, a onda sam bio, kako bi oni to rekli, ‘oboren’. I to me je najviše pogodilo. U ponovnom čitanju nakon 50 godina shvatio sam koliko je to bila jedna podla organizacija jer su uklonili sve one zapisnike gde sam se branio od optužbi a u dosijeu su zadržali momente u kojima sam ‘pao’.

Sve u svemu, nema previše tih dostava. Na primer: bio sam član dva odbora, Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja (1984–1990). To je onaj odbor kojim je predsedavao Dobirca Ćosić. Bio sam i član Odbora za zaštitu umetničkih sloboda pri Udruženju književnika Srbije. Nijedan od svih članova tih odbora, prema mom dosijeu, nije sarađivao sa policijom. To je bila činjenica koja je meni lično veoma prijala.“