Brže, jače, unosnije

U nedelju 4. oktobra, predsednik Srbije Aleksandar Vučić dao je intervju austrijskom dnevniku „Klajne cajtung“.

„Bilo je mnogo korupcije i mnogi su loše ili uopšte nisu radili. Zbog toga ću preporučiti značajnije promene nego što se očekuje, a to će se moći videti narednih dana“, rekao je Vučić o budućoj vladi.

Predsednik je, dakle, priznao da je u Vladi Srbije, među ministrima koje on lično kontroliše kao predsednik partije, bilo „mnogo korupcije“. Šta će biti s njima? Ako je suditi po bezbrojnim dosadašnjim „gvozdenim metlama“ koje će Vučić sprovesti u SNS-u, a koje su režimski mediji najavljivali tokom prethodnih godina – neće se desiti ništa. Ili, u najboljem slučaju, desiće se nešto slično Bratislavu Gašiću, koji je zbog prostačkog obraćanja novinarki morao da „izdrži godinu i po dana bez ijedne funkcije“ pre nego što je postao direktor BIA.

Iz ovog ugla, dakle, po građane i imovinu države Srbije mnogo je bolje da budući ministri ne rade ama baš ništa.

E sad, da li će ovo priznanje korumpiranosti Vlade Ane Brnabić – deluje da ovo nije bila prepreka za njen „reizbor“, dapače – proizvesti bilo kakve pravne posledice? Hoće li Tužilaštvo pokrenuti postupak protiv toliko korumpirane vlade, protiv korumpiranih ministara, gradonačelnika, zamenika gradonačelnika i ostalih?

RADOST ZAGORKE DOLOVAC

Dan pre Vučićevog intervjua „Klajne cajtungu“, republički javni tužilac Zagorka Dolovac dala je jedan od retkih intervjua (za „Blic“), u kome je objasnila da je „opšti kriminalitet u padu u našoj zemlji, i to treba da nas raduje“.

Kako je navela, „javno tužilaštvo ne postupa na osnovu glasina, već na osnovu dokaza“ – nije, doduše, objasnila otkud to da je onako hitro reagovala prošle godine na pisanje tabloida o sopstvenom zameniku Goranu Iliću, a prespavala sve žive afere, od Savamale do „Krušika“ – uz napomenu da „ima mesta“ da se pojača delovanje tužilaštva u suzbijanju korupcije.

Međutim, da li će to da se odnosi na, po priznanju predsednika, korumpiranu vladu Ane Brnabić? Izvesno – ne. Jer, na pitanje novinarke da li trpi političke pritiske, Dolovac je rekla da trpi „kroz postupke nekih političara koje ste naveli“ (a prethodno je novinarka navela Mariniku Tepić, potpredsednicu Stranke slobode i pravde), „kao i kroz izveštavanje dela medija u našoj zemlji, posebno u vezi s događajima koji su tim političarima interesantni zbog njihovih ciljeva“.

„No“, dodala je Dolovac, „budite sigurni da ti pritisci nemaju uticaj na moj rad.“

Politički pritisci, dakle, ne dolaze od aktuelne vlasti, koja jedina ima sve poluge pritiska, niti od čoveka koji kontroliše skupštinsku većinu koja je izabrala Zagorku Dolovac. Samim tim, predsednikovo priznanje o korumpiranosti Vlade Ane Brnabić neće imati efekta na rad RJT. Jer, kako reče, tužilaštvo postupa ne na osnovu glasina – pa makar i predsednikovih – nego na osnovu dokaza. A ko treba da dostavi dokaze tužilaštvu o korumpiranoj vladi? Pa, ista ta korumpirana vlada Srbije, odnosno vrh njenog ministarstva unutrašnjih poslova, koji kontroliše rad policije.

Ili, kako je u februaru 2017. za „Vreme“ rekao pomenuti tužilac dr Goran Ilić:

„Da bi tužilac pokrenuo postupak, odnosno istragu, potrebno je da mu bude podneta krivična prijava i to najčešće od policije. Da li je moguće očekivati da policija otkrije zloupotrebu ili drugo krivično delo koje je izvršio neko iz sveta politike i ko se nalazi na državnoj funkciji kada je policija pod jakom političkom kontrolom? Ukoliko neka osoba privatno podnese krivičnu prijavu, tužilac će radi prikupljanja dokaza to proslediti policiji. Da li se može očekivati da policija prikupi dokaze i predmet prosledi tužiocu? Odgovor je, naravno – ne.“

KAKO JE SVE POČELO

Nekoliko dana pre formiranja vlade Ivice Dačića, u julu 2012, budući prvi potpredsednik, ministar odbrane i koordinator službi bezbednosti Aleksandar Vučić je izjavio da „u borbi protiv korupcije neće biti zaštićenih i da ta borba počinje od vrha države“.

„Kada je o korupciji reč, neće biti zaštićenih, ili neće biti vlade Srbije. Ovo je važna poruka koju moraju da razumeju i naši članovi, ali i naši koalicioni partneri. (…) Ne budite iznenađeni kad neko za mesec-dva od naših ljudi bude procesuiran. Na našim primerima ćemo da pokažemo da se sa državom nećemo igrati i da smo svi jednaki, a ne da neki imaju političku zaštitu zato što pripadaju našoj ili bilo kojoj vladajućoj stranci“, rekao je Vučić u julu 2012, dodajući da će buduća vlast imati „nultu toleranciju“ prema korupciji i kriminalu i da će najpre biti procesuirani nosioci korupcije, oni koji ništa nisu uradili, već su stekli bogatstvo na nepošten način.

U oktobru Vučić ovako piše:

„Korupcija predstavlja jedno od najvećih zala savremenog srpskog društva. U tome su, bar na rečima, svi saglasni. Ulazeći u Vladu Srbije želeo sam da, konačno, posle mnogo godina nešto promenimo po tom pitanju. U taj posao ušao sam čista srca i čista obraza (…) nastaviću svoj posao da radim nepokolebljivo, znajući da sam danas trn u oku tajkunima, pojedinim političarima i njihovim medijima. (…)

Želim da narodu Srbije kažem da i ja i stranka koju vodim možemo da izgubimo, ali korupcija nikada neće pobediti državu, ma koliko patetični i moćni bili njeni protagonisti.“

Ova mantra da je Vučić nepokolebljivi borac protiv kriminala i korupcije, čistog srca, čistog obraza, protiv koga se vodi besomučna kampanja tajkuna, opozicije i medija, ali on ipak nadljudskim naporima uspeva da pobedi, neće prestati do dana današnjeg, uprkos tome što se tzv. borba protiv korupcije okrenula naglavce: efekti ove borbe takvi su da se s pravom može reći da je Vučić sredinom 2012. poveo državni aparat i sve njegove resurse, uz povezane firme i povezana lica, u borbu za korupciju, a ne u borbu protiv nje.

Jer, šta: kampanja borbe protiv korupcije imala je svoju kulminaciju u decembru 2012, kada je uhapšen vlasnik Delte Miroslav Mišković. Odavno je zaboravljeno da je tužba zbog koje je Mišković uhapšen odbačena, te da se na suđenju, koje i dalje traje, sumnjiči da je pomagao sinu da utaji porez; zaboravljeni su silni pritisci koje je sud trpeo, što od Vučića, što od njegovih glasnogovornika oličenih u ministrima, poslanicima i okupacionim medijima.

Zaboravljeno je i kako je proklamovana borba protiv korupcije, oličena u Radnoj grupi MUP-a za ispitivanje 24 sporne privatizacije, lako odletela u zapećak, čim je Radna grupa došla do Dušana Bajatovića i Ivice Dačića. U tom kontekstu je u „Vremenu“ broj 1507 policijski inspektor u penziji Siniša Janković konstatovao: „Ona prethodna vlast je bila u vezi sa kriminalom, ali je ipak znala da je to jedna prljava stvar i gledala da se od toga distancira. Nova vlast je teorijski imala priliku da bira da li da se od kriminala distancira, da li da mu se oštro suprotstavi ili da ga na neki način stavi sebi u funkciju. Šta se u praksi desilo, ostaje nam svima da sami zaključimo ili na svojoj koži osetimo. Do tada novac radi svoj posao.“

Ono što je ostalo jeste kampanja – fingirana borba protiv korupcije prerasla je u permanentnu, osmogodišnju predizbornu kampanju, na kojoj je Vučić astronomski uzleteo, uzevši skoro 50 odsto glasova na vanrednim parlamentarnim izborima u proleće 2014, i na tom talasu Vučić i dalje jaše. U međuvremenu, od 2012. do danas Vučić je sa saradnicima temeljno onesposobio sistem – i ovako slabašan i sa brojnim slabostima i manama – da bilo kako reaguje na korupciju, koju Vučić više ne skriva, već je smešta u sam vrh izvršne vlasti.

foto: dimitrije goll / tanjug

BEOGRAD NA VODI I TETKA IZ KANADE

Već je rečeno nešto o tužilaštvu i načinu na koji se ono „ne bavi glasinama“, a svakako se ne bavi ni onime što već godinama pišu i otkrivaju istraživački mediji u zemlji. Ali, šta je sa ostalim telima „nadležnim“ za korupciju?

Sve vlade od formiranja Saveta za borbu protiv korupcije, pa tako i u poslednjih osam godina, bagatelisale su i ignorisale rad ovog tela – koje bi upravo trebalo da savetuje Vladu Srbije. Tako, vlade od 2012. naovamo su ignorisale upozorenja Saveta o tome da je bilo nepravilnosti prilikom uvođenja notara i u radu privatnih izvršitelja 2014, da Grad Beograd krši Zakon o javnoj imovini i da je nekud „isparilo“ pet miliona evra dugovanja prema Gradu od izdavanja poslovnog prostora… Ujedno, institucije i kompanije pod kontrolom države su maksimalno otežavale rad Saveta ne dajući im tražena dokumenta u slučajevima gde je stvoren ogroman prostor za korupciju – u slučaju Beograda na vodi, Fijata, Železare, Er Srbije, RTB-a Bor, prodaje Galenike, koncesije Aerodroma „Nikola Tesla“, prodaje državnog poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini…

foto: dragan kujundžić / tanjug

I inače, ne samo u slučaju Saveta, država je uspela da u potpunosti obesmisli Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, pošto već dve godine nema apsolutno nikakvih posledica ukoliko državni organ ne dostavi zahtevanu informaciju, a i prethodno su kompanije poput Telekoma i EPS-a mnogo više volele da plate novčanu kaznu (do 200.000 dinara) nego da dostave informaciju koja je od javnog značaja. Stvari su dodatno nazadovale. Sada država jednostavno legitimno pitanje novinara, poput onog koliko je kupljeno respiratora i maski i po koju cenu, ili detalja ugovora o kupovini hiljadu automobila marke „škoda“ za MUP – proglasi tajnom.

Takođe, Skupština Srbije nije izglasala članove Veća Agencije za sprečavanje korupcije (rok je bio do 1. septembra), a drugi organ Agencije, direktor, bio je finansijer i funkcioner vladajuće Srpske napredne stranke. Prethodno je Skupština godinama odugovlačila da popuni sve članove tadašnjeg Odbora Agencije, zbog čega je Agencija otežano radila, a ujedno i novi Zakon o Agenciji kasnio je godinama. Iz ovog ugla deluje nestvarno da je, na primer, Agencija nakon izbora 2017. podnela Upravi za sprečavanje pranja novca zahtev da izvrši kontrolu transakcija vladajuće stranke zbog sumnje na pranje novca – sećamo se silnih uplata „donatora“ SNS-a od po 40.000 dinara i, praktično, priznanja Aleksandra Vučića u emisiji „Insajder“:

„Sad ću da vam objasnim kako. Sedimo nas dvoje, i bude tu i neki treći čovek. Ja ne znam da li je to tako, al’ pretpostavljam – ja kažem: ‘A ja hoću da dam 800 evra, ali ja ne mogu da dam 800 evra, dozvoljeno je to. Evo ti, izvoli novac, molim te, plati za našu stranku’“, opisao je, gotovo u reč, Vučić krivično delo prikrivanja izvora finansiranja iz Člana 38. Zakona o finansiranju političkih aktivnosti.

Ispitivala je ova Uprava i slučaj „ženine tetke“ ministra Aleksandra Vulina i neznanih 205.000 evra koje je, po sopstvenom tvrđenju, devet po devet hiljada, lično doneo iz Kanade, kao i slučajeve ministra Siniše Malog o kupovini 24 stana u Bugarskoj i onomad kad je sam sebi prodao firmu za pola miliona evra. No, ništa zato: u junu 2018. je Siniša Mali, kao novi ministar finansija, automatski postao nadležan i za rad Uprave za sprečavanje pranja novca, a u julu 2019. Siniša Mali je imenovan i za predsednika Koordinacionog tela za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma.

Samo godinu dana kasnije, u avgustu 2020, usledila je osveta i istraga „prave korupcije“ – Uprava za sprečavanje novca napravila je spisak medijskih radnika, NVO i udruženja građana i od banaka zatražila uvid u sve njihove transakcije od 1. januara 2019. godine.

foto: đorđe đoković

SUPERHIKOVSKA „BORBA“

Koliko je borba protiv korupcije važna za aktuelnu vlast rečito govori podatak da od 2018. godine nije donela novu Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije (a gomila stvari i u toj istekloj je ostala mrtvo slovo na papiru), kao i podatak da Srbija već godinama ne uspeva da u potpunosti ispuni nijednu od 13 preporuka antikorupcijskog tela Saveta Evrope GRECO (a istovremeno Ministarstvo pravde laže građane, uveravajući ih u suprotno).

Inače, te 2012. godine, kada je krenula samopregorna borba Aleksandra Vučića, Srbija je na listi Transparency Internationala o indeksu percepcije korupcije bila na 80. mestu od 176 zemalja. Sedam godina „borbe“ kasnije, 2019, Srbija je 91. od 198 zemalja.

Konačno, šta je rezultat ove superhikovske „borbe“ (otmi siromašnima, daj bogatima) protiv korupcije? Evo, samo ovlaš, nekih razloga zbog kojih je predsednik države s pravom Vladu Srbije označio kao korumpiranu, a sve ove priče su delo istraživačkih novinara iz BIRN-a, CINS-a i KRIK-a.

Niko nije odgovarao za sve malverzacije ljudi bliskih SNS-u u poslovima sa „Krušikom“; za upletenost oca ministra Nebojše Stefanovića, pokojnog Branka, i njegove firme GIM u trgovinu oružjem kojom je „Krušik“ oštećen za desetine miliona dolara; za potencijalno pranje novca ministara Vulina i Malog; za potencijalni sukob interesa premijerke Brnabić u poslu njene Kancelarije za IT sa firmom u kojoj je njen brat direktor; za sva ona kačenja na državni budžet i „saradnju“ državnih organa sa privatnim firmama čiji su vlasnici članovi porodice ministara (slučaj supruga ministarke Nele Kuburović, ujedno i brata dr Darije Kisić Tepavčević) ili članovi „porodice SNS“; za slučaj Telekom – kupovinu kablovskog operatera po naduvanim cenama, e da bi tim parama odmah firma bliska SNS-u kupila dve televizije sa nacionalnom frekvencijom; za apsolutno (bizarno) štetan ugovor Telekoma sa Igorom Žeželjem u slučaju „Mondo“; za nestvarno štetne ugovore po državu i građane o Beogradu na vodi i Er Srbiji; za sumnjive projekte zamene javnog osvetljenja po lokalnim samoupravama širom Srbije; za štetu koju će država imati po ugovorima vrednim milijarde evra gde država plaća „našim prijateljima“ iz Kine, Rusije, SAD, Turske, Azerbejdžana i drugima da grade infrastrukturne projekte bez konkurencije, bez uvida javnosti u ugovore, bez nadzora, čak i bez studija o tome da li su ti projekti uopšte potrebni i isplativi; za neshvatljivo „odolevanje“ divljeg objekta na vrhu Kopaonika uprkos rešenju o rušenju; za ugovor sa Južnom Bačkom o ispumpavanju vode iz potopljenog rudnika Tamnava – Zapadno polje; za ugovor EPS-a o očitavanju brojila sa firmom Sequester; za to što se Srbija našla na listi organizacije FATF (Financial Action Task Force), kao jedna od zemalja sa visokim rizikom za pranje novca; za „nameštanje“ tržišta školskih udžbenika i zakona po meri najvećeg izdavača; za štetu koju je država imala na izgradnji deonice auto-puta Niš–Dimitrovgrad…

Lista se svakog dana širi – a kamo „sitnice“ poput svih onih skupih odela, jakni i patika predsednikovih, za koje ne može da ima dovoljno novca ukoliko nema skriveni izvor finansiranja (čuveni slučaj „fundus“)? Otkud mu vinski podrum sa predsedničkom platom? Kako je četiri godine plaćao privatno školovanje najstarijem sinu? Otkud sve one skupe torbe i nakit njegove savetnice, ili ministarke Mihajlović…?

Sva ova pitanja čekaće neko buduće tužilaštvo.