Brankica Stanković, njom samom

Kad ti Roćko Milović, načelnik Uprave kriminalističke policije, kaže da si „najugroženija ličnost u Srbiji“, to je ozbiljno, jer je Roćko veoma ozbiljan čovek (znam ga). Kad ti Roćko kao obezbeđenje dodeli Sekulu i njegove kolege, to je još ozbiljnije, jer je i Sekula veoma ozbiljan čovek (znam i njega). Sve se to desilo našoj koleginici Brankici Stanković početkom decembra 2009, iznenada, dok je išao čuveni serijal „Insajdera“ o fudbalskoj mafiji. Posle skoro četiri godine Brankica je sela i napisala o svemu tome knjigu od 360 strana, „Insajder, moja priča“.

Nije Brankici ta fudbalska mafija bila najvažnija tema za „Insajder“, ali je „indikativno“ (rekli bi Roćko i Sekula) da je bila najopasnija. Uradili su Brankica i njena ekipa i gadnije i važnije teme, počev od one o atentatu na Zorana Đinđića, „Rukopisi ne gore“, kojom su se zamerili svima mogućima, da ih sada ne nabrajamo. Bilo je još toga: Luka Beograd, Kolubara, kiparske pare itd. To je ono što su Roćko Milović i Slaviša Softić Brankici lepo objasnili kao „kumulativni efekat“: kad se zameriš raznima, oni se udruže u joint venture operaciju i potraže preduzimača koji će već naći izvođače radova. Ispalo je, po podacima iz knjige, da je preduzimač bio Luka Bojović; izvođači radova trebalo je da budu razni likovi, od kojih je jedan, neki Vitomir Bajić, crnogorski gangster povezan sa izvesnim nevladinim organizacijama iz južne Italije, propevao o planovima da se Brankicu ubije u nadi da će tako izbeći izručenje u tu zemlju. Ipak je izručen i nađen je obešen u zatvoru; policajci ne veruju u samoubistvo („nije bio takav tip“). On je rekao da su „kupljene dve snajperske puške“ za Brankicu. Ispalo je posle da je u jednom trenutku imao iznajmljen stan sprat iznad Brankičinog stana; žandarmerija je upala, ali je on već zbrisao. Brankica misli da je u jednom trenutku ispred svoje kuće ugledala i Sretka Kalinića (to je bilo pre nego što je dobila obezbeđenje); policajci misle da je to imalo veze ne sa njom, nego sa braćom Šarićima u čijem je stanu boravio taj zlosretni Vitomir.

Treba tu knjigu kupiti i pročitati; ako ste gledali „Insajder“, biće vam jasnije zašto; ako hoćete da postanete novinar (kukala vam majka!), tek onda treba da je naučite napamet. Videćete i zašto. Ono što nas ovde zanima, pre svega, jeste kriminalističko-operativna priča o zaštiti Brankice Stanković. Molim: u jednom trenutku Sekula joj, iznerviran (ako se za njega tako nešto može reći…), kaže da su on i kolege za tri i po godine obezbeđivanja legitimisali 173 lica sumnjivog ponašanja u njenoj blizini; njih 170 prolazilo je kroz krivičnu evidenciju. Neki likovi pojavljivali su se više puta; jedan je prepoznat kao bivši pripadnik JSO, ali im je umakao. Neki su počeli da zalaze u lokale gde su pripadnici Brankičinog obezbeđenja odranije dolazili. Bilo je više slučajeva praćenja policijskih vozila u kojima su Brankica i pratnja bili; u jednom slučaju bilo je i jurnjave po autoputu Beograd-Niš, ali su im umakli.

Priča je, dakle, više nego ozbiljna. Brankica Stanković napisala ju je pre svega iskreno i emotivno, ali i uz pristanak ljudi iz policije da kaže sve što nije baš veliko ugrožavanje operativne bezbednosti, što je bilo lepo od njih: doznali smo zanimljive detalje. Znali su, na primer, da banda sprema njeno ubistvo u Holandiji, gde je trebalo da bude na nekom skupu, pa su nju i ekipu upozorili da ne idu: ovde si bezbednija nego tamo, kazao joj je Roćko. Brankica, mala i ljuta kakva je već, odjurila je kod Miljka Radosavljevića, specijalnog tužioca i doznala da je on o tome bio obavešten. Bio je i Saša Vukadinović, direktor BIA, ali on joj je rekao šta je čuo.

Dobro: svi smo imali ovakve ili onakve neprilike zbog novinarskog rada; Slavko Ćuruvija i Milan Pantić naročito. Brankičin slučaj, međutim, ozbiljno je ukazao na to šta se dešava kad dođe do te „akumulacije“ osvetničkih i, rekao bih, više nekako preventivnih mera. Brankica i „Insajder“ postali su – zbog visokog novinarskog kvaliteta i beskompromisnog pristupa – politička tema par excellence; to neki nisu mogli više da podnose, pa je tako i nastao sada već nesporni konzorcijum za ukidanje te priče jednom za svagda. Osumnjičenih članova te firme ima popriličan broj; kad pročitate knjigu biće vam jasno.

Knjiga je – pre i iznad svega – iskrena, ali i informativna. Brankica jeste mala, ljuta i nezgodna; ne zna se ko se više napatio u ove, eto skoro četiri godine obezbeđivanja te nemoguće i šarmantne mlade žene: ona ili Sekula i kolege. Na kraju su se sprijateljili, što je i bilo neizbežno kad je o finim ljudima reč.