¨Sa velikim zadovoljstvom primili bismo svakog ko želi da kod nas služi civilnu vojnu službu, ali mi se čini da pripadnici sekti nisu adekvatni za rad u bolnici zbog moguće indoktrinacije pacijenata. Ali, homoseksualci, koji ne bi trebalo da budu u vojsci, i ostali ljudi koji ne vole oružje zašto da ne oduže svoj dug državi na taj način¨, kaže dr Aleksandar Bajec, načelnik upravno-poslovodnog organa kliničko-bolničkog centra „Dragiša Mišović“.
Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava, Grupa za antimilitarizam i prigovor savesti pri organizaciji Žene u crnom, te razne nevladine organizacije i tri političke stranke, Građanski savez Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Partija rada, prikupili su potrebnih 30.000 potpisa za pokretanje zakonske inicijative u saveznoj skupštini, a o Predlogu izmena zakona o Vojsci Jugoslavije, čime bi redovni vojni rok bio skraćen na sedam meseci i u potpunosti priznato pravo na prigovor savesti.
Ova zemlja neminovno ulazi i u NATO, za čije je članstvo neophodna profesionalizacija vojske. Tada se javlja onaj drugi problem, pitanje vojnih troškova, ali nama je cilj da barem dođemo i do tog stepena, pa ćemo da vidimo šta raditi dalje sa tim problemom“, veli Srđan Knežević iz Grupe za antimilitarizam i prigovor savesti pri organizaciji Žene u crnom.
TEORIJA I INTERESI: Prigovor savesti, koji u većini zapadnoevropskih zemalja spada u osnovna ljudska prava, podrazumeva pravo građana na alternativno civilno služenje vojne obaveze iz moralnih ili religijskih uverenja. Kao osnovni problem predlagači ove inicijative vide to da važeći Ustav SRJ ne tretira prigovor savesti kao osnovno ljudsko pravo, tj. prigovor savesti nije uvršten u Odeljak II, koji reguliše prava, slobode i dužnosti građanina, već pitanje prigovora savesti reguliše stav 2, član 137 Ustava SRJ, koji kaže da se pitanja u vezi sa prigovorom savesti imaju regulisati odgovarajućim saveznim zakonom; konkretno odredbe članova od 296 do 300 Zakona o Vojsci Jugoslavije. Takođe, problem ovih zakonskih odredbi jeste i to što nisu proceduralno jasno utvrđene.
¨Preporuka 337 parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz 1997. godine na najopštiji način nalaže kako urediti civilno služenje vojnog roka, i naša inicijativa je u potpunosti usklađena sa tom rezolucijom. Iako preporuka 337 nalaže izjednačavanje vojnog i civilnog služenja vojne obaveze, to u većini zemalja nije slučaj, pa civilno služenje u praksi traje malo duže od redovnog vojnog roka, ali ne dvostruko duže, kao što je kod nas slučaj. Ovom inicijativom želimo da se zahtevi prigovarača, umesto vojnim, prosleđuju civilnim organima. Takođe, država bi postigla određenu uštedu na prigovaračima. U Nemačkoj je, na primer, celokupno zdravstvo bazirano na prigovaračima savesti, koji su slabo plaćeni, a interes je države da ih bude što više. Ekonomski faktor može da bude bitan, ali ne i presudan. Pravo na prigovor savesti je do sada bilo samo formalno propisano zakonom i problem je što mali broj građana upoznat sa tim pravom. Prigovor savesti nije način da se izbegne vojska, već da se omogući alternativna civilna služba pravim prigovaračima¨, kaže za „Vreme“ mr Dejan Milenković iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava.
U praksi se retko ko odlučivao na podnošenje zahteva po osnovu prigovora savesti i mahom su to bili pripadnici malih religijskih zajednica kao što su Jehovini svedoci ili Nazareni, ljudi rešeni da zbog svojih religijskih uverenja stvar isteraju do kraja. Nadležni vojni organ obično im je odobravao alternativnu civilnu službu, ali u momentu stupanja u istu, oblačena im je uniforma i slati su u neborbene vojne jedinice, što su oni odbijali. Potom su obično osuđivani na višegodišnje kazne zatvora. Registrovano je desetak ovakvih slučajeva, npr. poput onih Pavla Božića i Gorana Žižića. Poznat je još jedan slučaj kada se momak sa dvojnim, danskim i jugoslovenskim državljanstvom, ne podnevši ¨silno pljuvanje¨ po srpskom rodu, vratio na rodnu grudu da časno odsluži vojni rok. Nesreća je u tome što je u međuvremenu upoznao i svoju buduću ženu, pripadnicu Jehovinih svedoka, zbog koje je promenio veru, pa je zbog odbijanja oblačenja uniforme i uzimanja oružja u apsu ukupno proveo dve godine i 40 dana.
Vojska Jugoslavije i vladajuće stranke pokazale su dobru volju za razgovor o prigovoru savesti, ali do sada niko nije zauzeo načelan stav, sem da vojni rok treba da bude skraćen na 10 meseci. Glavna bojazan VJ-a je, iako stalno naglašava da je odaziv regruta izuzetan, da bi broj prigovarača mogao da ugrozi borbenu gotovost armije. Ljudi iz mreže nevladinih organizacija koje su pokrenule peticiju ovaj argument odbacuju kao neosnovan, jer po njihovoj proceni potrebno je 2000 prigovarača, pa da vojska ima problem sa borbenom gotovošću, posebno ako se zna da je broj prigovarača do sada bio oko pet do deset ljudi godišnje i teško može da bude i blizu cifre od 1000 prigovarača u jednoj kalendarskoj godini.
U VJ-u poneki prigovor savesti definišu kao ¨grižu savesti¨, pa tako pukovnik mr Milan Jovanović u jednoj od armijskih publikacija kaže da to spada u metode slabljenja države i naroda, u kome su odbrana slobodarskih, borbenih i verskih tradicija svetinja.
PRAKSA I POTREBA: Ovom zakonskom inicijativom predviđeno je obavljanje alternativne civilne službe u organizacijama i preduzećima od javnog interesa, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu, gradskoj čistoći, staračkim domovima, službama spasavanja. Možda bi nekoga i zapalo uživanje na Kopaoniku u toku zimske sezone, ali većina poslova je daleko teža od čišćenja pušaka ili čišćenja kruga kasarne.
Sima, portir u jednoj beogradskoj bolnici je pri kraju radnog veka i nije mu baš najjasnije šta bi ti klinci umesto u vojsci mogli da rade po bolničkom krugu.
¨Portiri ne mogu da budu, jer smo mi naoružani, a uopšte, sem par doktora, ovde ima malo muškaraca. Pa ni ja sam ne znam od dosade ponekad šta ću sa sobom, radio bih bilo šta, ali nemam zanimaciju. Možda mogu da zalivaju travnjake ili da pričaju sa ovim babama po parku¨, cereka se Sima. ¨Mogu i sa mojom babom, ako hoće.¨
Ispred Zavoda za rehabilitaciju Rudo četiri starija gospodina igraju šah, a na parkingu tik pored njih muškarac podučava drugog muškarca, funkcionera jedne stranke, kako se protezom umesto noge dodaje gas i pritiska kočnica. Kroz otvoren prozor tik pored može se posmatrati previjanje amputirane noge, ali izgleda da to nikoga preterano ne zanima. Zelena površina sa tri drveta, nalik parkiću, ćaska grupa mladih ljudi sa amputiranim donjim ekstremitetima. Dečko sa fotoaparatom i devojka pored njega sede na travi, druga devojka u invalidskim kolicima, ostali na klupici. Ogorčenje koje izbija iz njihove priče izaziva jaku bezrazložnu neugodnost.
¨Šta će nam ovde ljudi koji nisu sposobni za vojsku. Nemaju oni nama šta da pomognu. Oni bi se verovatno tu samo zajebavali sa medicinskim sestrama¨, horski pričaju. Mladić koji sedi na travi, krajiškim naglaskom dodaje: ¨Zašto sam ja mogao da izgubim nogu, a ti dezerteri ne mogu ni vojsku da služe. Sve te dezertere treba pobiti…¨
¨Mi imamo dve grupe pacijenata: mlađe ljude kod kojih je amputacija posledica traume, odnosno oni su apsolutno nepripremljeni na to što im se dogodilo i iznenada su istrgnuti iz svog socijalnog i profesionalnog okruženja. Druga grupa pacijenata su starije osobe i amputacija je posledica dugotrajne bolesti. Za razliku od prve grupe, druga grupa pacijenata je svesna koliko zavise od tuđe pomoći, posebno u tom početnom periodu. Što se ljudi više angažuju, oko svakog pacijenta, to je bolje za njihovu rehabilitaciju. Mislim da bi to bilo jako dobro¨, kaže za „Vreme“ dr Mirko Teofilovski iz istog zavoda.
Prigovor savesti i alternativna civilna služba moraju što pre ući u korpus zakonski priznatih ljudskih prava u SR Jugoslaviji. Reč je ne samo o prihvatanju standarda Evropske unije već i onom – toliko nužnom – minimumom tolerancije. A o prekidanju nepotrebne pravne represije da se i ne govori.
Makedonija: Vojni rok traje devet meseci. Ne postoji pravni okvir kojim je pitanje prigovora savesti regulisano, ali Zakon o odbrani dozvoljava onima koji iz religijskih uverenja odbiju služenje vojne obaveze da nenaoružani služe vojsku u trajanju od 14 meseci. Ne postoje podaci o tome kako se podnosi zahtev za prigovor savesti.
Bosna i Hercegovina: Vojna obaveza u BIH-u nije jedinstveno regulisana, pa tako u Republici Srpskoj vojni rok traje devet meseci, a u Federaciji BIH 12 meseci sa najavom skraćivanja na samo četiri meseca. Zakonom o odbrani u Federaciji je onima koji odbiju nošenje oružja iz verskih razloga omogućeno da vojni rok služe 24 meseca nenaoružani u neborbenim jedinicama. U Republici Srpskoj ne postoji zakonski propis kojim je pobliže regulisano ovo pitanje, ali je u Zakonu o vojsci iz 1996. godine pomenuto samo to da će vojni rok trajati 12 meseci. U oba bosanska entiteta tokom rata veliki broj mladih ljudi je izbegao mobilizaciju.
Hrvatska: Vojni rok traje deset meseci. Član 47 stav 2 Ustava Hrvatske reguliše pravo na prigovor savesti svim onim licima čija religijska ili moralna ubeđenja ne dozvoljavaju služenje vojske. Zakon o odbrani iz 1993. godine reguliše pitanje prigovora savesti i služenje vojne obaveze u alternativnim službama. Zahtev za prigovor savesti u Hrvatskoj može se podneti pre, tokom i posle služenja vojnog roka – kao pripadnik rezervnog sastava. U slučaju da zahtev bude odbijen žalba se može uputiti Drugostepenoj komisiji civilne službe i prigovarač je u slučaju da njegov zahtev bude ponovo odbijen dužan da služi vojni rok.
Slovenija: Vojni rok traje sedam meseci. Ustav Slovenije kaže da ¨svakom građaninu koji zbog religijskih, filozofskih ili humanitarnih ubeđenja nije voljan da služi vojsku treba omogućiti da pomogne odbrani države na neki drugi način. Zahtev za prigovor savesti može se podneti iz religijskih, filozofskih, humanitarnih i etičkih uverenja, rešava ga Ministarstvo unutrašnjih poslova. Komisija koja razmatra zahteve ima sedam do deset članova, te postoji pravo na žalbu. Status prigovarača savesti može izgubiti ono lice koje upotrebi oružje ili uradi bilo šta što je u suprotnosti sa njegovim uverenjima. Status prigovarača ne može tražiti lice koje je krivično gonjeno, koje ima dozvolu za posedovanje oružja ili je zaposleno na poslovima trgovine oružjem. Dužina trajanja vojnog i civilnog služenja vojne obaveze u potpunosti je izjednačena. Alternativna civilna služba može se služiti u 43 institucije, a odskora prigovarači mogu biti čak i bebi-siterke.
Prema evropskim standardima prigovarač savesti je ona osoba koja se protivi služenju vojske i nošenju oružja zbog vlastitih moralnih ili religijskih uverenja. Prilikom pismenog zahteva za civilno služenje vojnog roka, budući prigovarač je dužan da u svojoj pismenoj izjavi nadležnim organima objasni kakvi su njegovi moralni ili verski principi i u kojoj meri ti principi utiču na njegov svakodnevni život.
Tipična dva pitanja koja postavljaju službena lica osobi koja zahteva prigovor savesti su ¨Da li bi se borio ako tvoja zemlja bude napadnuta?¨ i ¨Da li bi se borio protiv Hitlera?¨ Preporuka organizacija koje se bore za pravo prigovora savesti jeste da se na sva slična pitanja odgovara negativno. Lična uverenja zbog kojih dotična osoba ne želi da služi vojsku mogu da budu moralna ili etička, ali nikako politička ili iz sebičnih interesa.
Postoje dva tipa služenja civilne službe: potpuna civilna služba van institucija vojske i služenje u neborbenim jedinicama vojske, ali bez nošenja oružja – zavisno od ubeđenja. U slučaju potpune civilne službe predviđen je rad u nekoj od institucija od opšteg dobra, kao što su poslovi čuvanja, negovanja mladih i starih osoba, edukacija i medicinska nega.
Vojska prigovor savesti definiše kao čvrst, odlučan i duboko iskren stav kojim se odbija svaka upotreba oružja, zasnovan na duboko moralnim, etičkim ili religijskim uverenjima.
