Opozicione partije istakle su dva jaka kandidata. Vladine partije o svom kandidatu još razmišljaju
Predsednički izbori su raspisani 4. aprila u podne, a već 6. aprila je bilo poznato osam kandidata – i jedan fotorobot.
Srpska radikalna stranka je ranije obznanila da će kandidovati Tomislava Nikolića. Predsednik Demokratske stranke Boris Tadić najavio je predsedničku kandidaturu. Socijalisti saopštavaju da više neće pozajmljivati glasove i da će kandidovati Ivicu Dačića. Predsednik DA Nebojša Čović je ranije najavio da je zainteresovan za izbornu bitku. Kandidature najavljuju Borislav Pelević, predsednik Stranke srpskog jedinstva (dok Dragan Marković Palma iz Jedinstvene Srbije, nastale posle rascepa SSJ-a, saopštava da će kandidat te stranke biti žena), zatim Marjan Rističević, predsednik Narodne seljačke stranke, Jezdimir Vasiljević, vlasnik propalog Jugoskandika, a sada predstavnik Partije za spas. DHSS je saopštio da će predsednik te stranke Vladan Batić biti predsednički kandidat ukoliko Tadića podrži neka od stranaka koja učestvuje u aktuelnoj Vladi Srbije.
Vladina koalicija još nije odredila svog kandidata, a najavljuje razgovore o njegovom izboru.
Sociolog Slobodan Antonić s Filozofskog fakulteta na osnovu analize izbornog ponašanja zaključuje da je politička scena u Srbiji stabilizovana do te mere da se globalno može predvideti ponašanje birača. Na prošlim parlamentarnim izborima on je na osnovu takve analize bio, čini se, uspešniji prognozer od ispitivača javnog mnjenja.
Antonić procenjuje da bi na predstojećim predsedničkim izborima odziv mogao biti otprilike kao na poslednjim parlamentarnim, ili možda malo manji, ali svakako viši nego na prethodnim neuspelim predsedničkim izborima. On očekuje da na birališta 13. juna izađe oko 3.900.000 birača.
RADIKALSKA: Radikali bi, po Antonićevoj analizi, u startu mogli da računaju na milion i sto hiljada glasova. Polazna pozicija radikalskog kandidata je jednostavna. On napada vladu, ulazi u sporazum o promeni Ustava gde se zalaže za centralizovanu državu, pledira da u preambuli Ustava stoji da je Srbija država svih njenih građana, ali se protivi posebnoj zaštiti manjina. Napada Haški sud, u specijalnim prilikama u Skupštini nosi majicu sa Šešeljevim likom. Za Kosovo traži čvrstu politiku i svoje učešće u ustavnoj komisiji uslovljava zahtevima da vlada prvo izloži politiku za Kosovo.
Rast nezadovoljstva posle kosovskog pogroma od 17. marta za radikale svakako predstavlja vetar u leđa. Kao i uvođenje kosovske nezavisnosti na mala vrata koje međunarodna administracija primenjuje i posle tog događaja (ukidanje važenja srpskog Zakona o krivičnom postupku).
Radikale u prvom krugu može ugroziti eventualni rast broja socijalističkih glasača i uvećanje broja desnih marginalaca. Povoljno za njih je i to što se propaganda lobističkih i medijskih mreža, kao ni nevladinih organizacija, ne koncentriše na njih (mada se povremeno govori o potrebi da se ponovi francuski model antilepenovskog udruživanja svih demokrata), već na „povratak Slobe Miloševića“.
Socijalisti bi mogli da imaju interes da povrate deo glasača koji su otišli radikalima, ali teško da će doći u kakvu ozbiljniju šansu, pošto im dominantna medijska atmosfera verovatno neće dozvoliti da dignu glavu. Njihov polazni skor je 300.000 glasova.
DEMOKRATSKA: Brzom odlukom da se kandiduje za predsednika Srbije, Boris Tadić prvi obznanjuje da neće dozvoliti pobedu radikala, ali u sadržaju političke aktivnosti bloka koji on predstavlja dve trećine kritika se odnose na postojeću vladu.
On je verovatno morao da se kandiduje – da bi konsolidovao Demokratsku stranku, da bi s političkom mobilizacijom povezao unutarstranačko postizborno raščišćavanje, koje verovatno nije lako, možda i da bi ubrzao integraciju DS-a, DC-a i GSS-a i da bi pokušao da okupi raspršene glasove partija koje su učestvovale u bivšoj vladi, a takvih glasova, po računici koju je pravila bivša vlada, ima oko 400.000.
Antonić procenjuje da Tadić pored glasova DS-a i sandžačkih Bošnjaka sa prethodnih izbora (480.000) može računati i na oko 300.000 glasova onih koji su se prošli put opredelili za koaliciju „Za toleranciju“, dakle na glasove mađarske i drugih manjina, ali verovatno i glasove Otpora, DHSS-a i Liberala. Dakle, njegova polazna snaga mogla bi biti oko 800.000 glasova.
Ognjen Pribićević iz Instituta društvenih nauka u Pres klubu Medija centra (ponedeljak 5. aprila) konstatuje da Tadićeva kandidatura govori da nije postignut dogovor između Demokratske stranke i stranaka koje čine vladu.
Tadića saveznici guraju u konfrontaciju sa Koštunicom možda više nego što on sam to želi. Neki od Tadićevih saveznika otvoreno pritiskaju da Demokratska stranka i na nivou državne zajednice bude čista opozicija, to jest da Tadić ne zadrži mesto ministra vojnog. Tadićeva kandidatura faktički „javlja“ da postoje teškoće u pravljenju aranžmana po kome bi on ostao ministar vojni, o čemu se spekulisalo i na čemu su insistirali i inostrani faktori. Ako bi otpala ta opcija, Tadić bi unekoliko umanjio izborne šanse; prvo, zbog simboličke snage pomenute funkcije; drugo, zbog smanjenja šansi da dobije podršku pristalica vladinog bloka.
U tom kontekstu zanimljiva je i najava SPS-a da neće podržati Draškovića za ministra spoljnih poslova, i Draškovićev otpozdrav da podršku od SPS-a i ne namerava da traži.
Sekundarni cilj kampanje Tadićevih političkih saveznika je, očito, i to da se Drašković – koji ima lične razloge da zazire od podrške socijalista – odvoji od vlade. Nema ozbiljnijih indicija da bi se tu moglo desiti nešto jače od verbalnog demarša, čak i ako Drašković ostane bez mesta ministra spoljnih poslova. Sam Drašković direktno odbacuje spekulacije o tome da SPO razmišlja o napuštanju Vlade Srbije u ovom trenutku. SPO upravo zaposeda mesta u upravljačkoj strukturi i nema indicija da bi od toga bio voljan da odustane.
Uz Tadića su nesumnjivo čvrste pristalice lustracije, kao i haški lobi u medijima i nevladinim organizacijama, lobi koji posle „31. marta“ i donošenja zakona o finansiranju haških optuženika drži ofanzivu.
Dinamički gledano, to održava tenziju, stvara izvesne simpatije u nekim međunarodnim krugovima, komplikuje život Koštuničinoj vladi. Međutim, pošto su to grupacije koje ne razmišljaju izborno, a i nemaju velik izborni uticaj, moguće je da će, ako nastave, i samog Tadića gurati u neku marginalističku poziciju i da će mu rasterivati onaj deo birača koji prema haškom sudu gaji protivrečna osećanja.
Međunarodni faktori na koje taj sloj uvek jednim okom gleda pritiskaju i sumnjiče Koštuničinu vladu, ali očito ne žele da ona padne zbog bojazni da u vakuum ne uđu radikali. Ognjen Pribićević procenjuje da su međunarodni faktori možda i „progutali“ socijaliste, ali da radikale svakako nisu.
Šanse za rast Tadićevog glasačkog tela jesu u tome da on kao predsednički kandidat privuče deo glasačkog tela G17 plus. Politikolozi se uglavnom slažu s tim da je to u datom trenutku malo verovatno, prvo zato što je G17 plus takođe tek došao na vlast i može imati jaku motivaciju da to kruniše nekim uspehom; drugo zato što je u događajima oko izbora guvernera, pa i u radu Anketnog odbora o trgovini strujom vidljiv žestok sukob inače programski bliskih ličnosti iz nekadašnjeg ekskluzivnog kluba reformista.
Antonić dijagnosticira da političko polje u Srbiji karakterišu dva duboka rascepa. Jedan je rascep stari režim – Dosov režim, takozvana Miloševićeva linija. Drugi je rascep DSS – ostatak DOS-a, takozvana Đinđićeva linija. On procenjuje da je za upravljačku elitu DSS-a, ali ne i za glasačko telo ove stranke, ova druga rasedlina više frustrirajuća zbog toga što se tu radi o nezavršenoj bitki.
Politikolog Ognjen Pribićević procenjuje da bi eventualna pobeda Tomislava Nikolića, ali i Borisa Tadića, značila i skoro raspisivanje parlamentarnih izbora, pošto je kohabitacija radikalskog predsednika – ili Borisa Tadića – s aktuelnim predsednikom Vlade Srbije faktički nemoguća.
VLADINA: To znači da vladine stranke moraju da uđu u predsedničku bitku, ali one ne mogu da kandiduju svog favorita. Koštunica je i ove nedelje ponovio da je siguran da započeti posao neće ostaviti jer bilo bi to, kako je rekao za „Politiku“, neodgovorno ili neozbiljno.
U dosadašnjoj izbornoj praksi kandidati iz drugog plana nisu dobro prolazili. Slobodan Milošević je 1997. jedva progurao Milana Milutinovića, a od Zorana Lilića je morao da odustane. Vojislav Mihailović i Tomislav Nikolić – umesto Draškovića i Šešelja – na izborima 2000. su „nokautirani“. Od nadstranačkih kandidata, objedinjujuću ulogu relativno uspešno je odigrao Milan Panić 1992, pa donekle i Dragoslav Avramović 1997, pre nego što je pod nerazjašnjenim okolnostima odustao.
Po Antonićevoj računici, stranke koje čine Vladu Srbije potencijalno raspolažu podrškom 1.400.000–1.500.000 glasova. Problem je, međutim, to što je vladajuća koalicija prilično heterogena i što će teško naći kandidata za koga će moći da glasa i birač G17 plus, i birač DSS-a, SPO-a i NS-a.
Potencijalni vladin kandidat mogao bi se naći u sendviču između radikala Nikolića i demokrate Tadića. Bio bi u poziciji u kojoj su bili Labus i Mićunović – da prima udarce namenjene vladi.
Videće se kako će se završiti pregovori o preraspodeli moći na nivou državne zajednice. Koštuničina najava da bi na različitim nivoima vlasti mogle da se formiraju različite koalicije tu će biti na interesantnom testu, ali teško je očekivati da se brzo zakopaju ratne sekire izvađene pre isteka famoznih sto dana nove vlade. To znači da ni brzo uključivanje Demokratske stranke u srpsku vladu sada nije moguće.
Pretpostavka da vlada „kompenzaciono“ podrži predsedničkog kandidata iz „izdiferencirane“ Demokratske stranke i tako obezbedi tzv. kohabitaciju pokazala se nerealnom posle konflikata oko izbora predsednika Skupštine, prilikom izbora vlade i prilikom usvajanja budžeta. Onog trenutka kada je DS postao opoziciona stranka, nije više bilo logično očekivati da će vladine partije podržati sopstvenu opoziciju, pogotovu što predsednički izbori u Srbiji kardinalno utiču na izborno raspoloženje. Režim Slobodana Miloševića je srušen kada je Koštunica dobio predsedničke izbore, uprkos tome što su u isto vreme socijalisti dobili savezne parlamentarne.
Vlada će, dakle, morati da istakne vlastitog kandidata pošto u Srbiji pobeda na predsedničkim izborima bitno menja političku konstelaciju. Velimir Ilić tačno zapaža da vlada naprosto mora pokazati da ima većinu.
Antonić procenjuje da će profil tog eventualnog vladinog kandidata određivati struktura birača koja izgleda ovako: 400.000 G17 plus, 700.000 DSS-a, 300.000 SPO-a. To bi, dakle, mogao biti kandidat koji stoji malo više desno…
DSS najavljuje da će predložiti vlastitog kandidata, spekuliše se o tome da bi to mogla biti nestranačka ličnost, ali stavlja do znanja da ništa nije zakovano. Dve ličnosti su pominjane u medijima, Matija Bećković i Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, ali je i po njihovim reakcijama jasno da ni sa jednim od njih nije bilo dogovora unapred.
Ne bude li jakog vladinog kandidata, Tadić i Nikolić bi agresivnim nastupom mogli da otrgnu dobar deo glasova od provladinog biračkog korpusa i onda bi Tadić možda imao veće izglede za drugi krug. To znači da bi u drugi krug ušli Tadić i Nikolić. Po Antonićevoj računici, Nikoliću upravo to odgovara. Dakle, kako sada stvari stoje, Tadić ima veće šanse da uđe u drugi krug, ali Antonić procenjuje da bi u tom drugom krugu hipotetički vladin kandidat, pod uslovom da se kvalifikuje, bio favorit u odnosu na Nikolića. Ishod će zavisiti možda i od toga koliko bi Tadić, boreći se za glasove u desnom centru, naljutio DSS. I obrnuto.
Zasad su karte nameštene tako da – ako vlada ne bude imala predsedničkog kandidata, ili ako taj kandidat te izbore izgubi – novi parlamentarni izbori postaju neminovnost. Isto tako, i eventualna rekonstrukcija vlade radi tzv. povećanja potisne snage zavisiće od tog ishoda.
Zasad su glavni akteri oprezniji od bučnih saputnika i perjanica našeg ubeđivačkog novinarstva. Tadić je najavio da će u slučaju da ne uđe u drugi krug podržati vladinog kandidata, mada zasad nastupa kao kritičar vlade. Iz Demokratske stranke Srbije kaže se da se Boris Tadić smatra poštenim čovekom, mada faktički stavljaju do znanja da mu ne daju podršku zbog toga što DS nije podržao budžet, zbog kampanje protiv ministra pravde, itd…
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
