foto: dragan kujundžić / tanjug
Dok čitava planeta raspravlja o tome kako će se mnogo toga u svetu i ekonomiji promeniti jednom kada se pandemija zaustavi, i kako taj svet neće biti isti, srpska Vlada poručuje da smo spremni ušli u krizu i da ćemo se iz problema brzo izvući
Čovečanstvo se u pandemiji bori na dva polja: jedno je odbrana ljudi, odnosno zdravstvenog sistema, drugo je odbrana ekonomskog ambijenta u želji da posle krize svet nastavi da radi, proizvodi i razvija se.
Srbija sledi svetski trend i u utorak, 31. marta, Vlada Srbije predstavila je ekonomske mere koje bi trebalo da omoguće očuvanje radnih mesta i opstanak prvenstveno mikro, malih i srednjih preduzeća, za koje se sada vidi da ovu krizu ne mogu da prežive. Vlada je obećala paket u vrednosti od preko pet milijardi evra, odnosno više od 10 odsto ukupnog BDP-a Srbije, što je, po ministru finansija Siniši Malom, nešto što nijedna druga država u svetu nije predložila.
Uporedo, država se svojski bacila na urgentnu nabavku opreme neophodne za borbu protiv virusa za koji ne postoji lek, jureći po svetu prvenstveno respiratore i zaštitna odela za svoje zdravstvene ustanove i medicinske radnike. U fokus je došla priča o tome ko nam koliko pomaže, a na ulicama Beograda osvanuli su bilbordi sa likom predsednika Kine Si Đipinga, na kojima se Srbija zahvaljuje svom bratu – što bi trebalo da bude odjek mnogobrojnih izjava predsednika države Aleksandra Vučića i predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić o tome kako bez kineske pomoći ne bismo mogli da preživimo ovu krizu.
Od trenutka kada je u jednom od javnih obraćanja Vučić rekao da samo Kina pomaže, kako od EU nemamo ništa, krenula su nagađanja o tome da li ovakav potez znači trajno pomeranje Srbije ka Kini, odustajanje od evropskog puta, ili je samo reč o preemotivnoj retorici koja služi za unutrašnje potrebe i za mobilizaciju sopstvenih birača.
STIŽU MILIJARDE
Na, podrazumeva se, vanrednoj konferenciji za novinare u Palati Srbija na Novom Beogradu u utorak, ministar Siniša Mali je, kao član Kriznog štaba zaduženog za otklanjanje ekonomskih posledica epidemije virusa korona, izneo program mera Vlade Srbije. U narednim danima biće dosta tumačenja i priča o tome da li je moguće uraditi ono što je predloženo i što u osnovi, kako je Mali poručio, ima za cilj očuvanje radnih mesta i pomoć preduzetništvu.
O nužnosti hitnog donošenja mera bilo je reči na marginama javnog prostora od trenutka kada se shvatilo da je epidemija ozbiljna, u drugoj polovini marta, i prva organizacija koja je izašla sa predlogom bio je NALED (Nacionalna alijanasa za lokalni ekonomski razvoj), koja je detektovala potencijalne probleme i ponudila moguća rešenja. Sa predlozima rešenja se istakao i Tomislav Momirović iz kompanije Mona, ali sve to je čekalo na mere Vlade Srbije, odnosno Aleksandra Vučića, koji se samoimenovao za šefa tog dela Kriznog štaba.
On je mere manje-više predstavio gostujući na TV Prvoj u nedelju, 29. marta, kada je rekao da će država uraditi sve da smanji posledice krize i da omogući nastavak snažnog ekonomskog rasta, sa čim se Vučić najviše ponosi u poslednjih osam godina. Kontroverze su izbile oko predloga da svaki punoletni građanin dobije po 100 evra na račun, i ta mera, inače četvrta u nizu u okviru celog programa, ocenjena je u najmanju ruku kao neutemeljena, a realno kao populistička, i kao nešto što treba da pošalje poruku onim najsiromašnijim Vučićevim biračima.
Predstavnici NALED-a u pisanoj izjavi za BIRN kažu da su Programom ekonomskih mera države za podršku privredu u vreme vanrednog stanja prihvaćene tri ključne preporuke NALED-a za prevazilaženje negativnih posledica pandemije virusa korona – odlaganje plaćanja poreza i doprinosa na zarade tokom vanrednog stanja, obezbeđivanje povoljnih kredita privredi za likvidnost i isplata finansijske podrške preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima koji su najugroženiji, odnosno njihovim zaposlenima. Uz to, prihvaćena je dodatna sugestija ukidanja PDV-a na donacije, kao vrlo važna mera za podršku ugroženima u vreme vanrednog stanja.
„Važno je pohvaliti i izdašnost paketa, jer je iznos koji premašuje pet milijardi evra značajna podrška privredi, i smatramo da su u ovom trenutku to jedine moguće mere koje bi suštinski pomogle sektorima onemogućenim da posluju, pre svega preduzetnicima, malim firmama i izvoznicima“, kažu za „Vreme“ u pisanoj izjavi iz NALED-a.
Oni ipak pitaju da li će ovim merama biti obuhvaćen i civilni sektor, koji je takođe značajan poslodavac i isplaćuje zarade za više desetina hiljada građana Srbije. Veliki deo tih organizacija i njihovi zaposleni sada su angažovani na pomoći naročito ugroženim grupama.
Ono što je odlikovalo prezentaciju jeste optimizam ministra Siniše Malog, koji verovatno nije do sada viđen nigde u svetu: on je nastupio sa pozicije čoveka koji zna da će sve da bude u redu, da je OVO privremeni zastoj, da je Srbija potpuno spremna za ovu krizu i da nas ništa ne može pomeriti sa ovog puta. Nije objasnio odakle će sakupiti tih 5,5 milijardi evra i kako će, na primer, ubediti banke da odobre povoljne kredite za likvidnost u iznosu od dve milijarde evra, posebno u danima kada guvernerka Jorgovanka Tabaković upozorava banke da i one treba nešto da urade jer „nema banaka bez klijenata“.
U zbiru, za laike, mere su zvučale kao sedativ i poruka je bila: „Teško je, ali ne brinite, država misli na sve, imamo mnogo para, možemo mnogo da se zadužimo a da nas to ne ugrozi, samo ostanite kod kuće da OVO protutnji i idemo napred.“
KINA ILI EU
Dok se Mali hvalio uspehom reformi u poslednjih osam godina, njegov mentor i poslodavac Aleksandar Vučić sedeo je u svom kabinetu na Andrićevom vencu u Beogradu i lovio respiratore i medicinsku opremu. Uprkos velikoj pomoći braće iz Kine, i braće iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (koji su braća i sa većinom lidera iz regiona), celokupan zdravstveni sistem Srbije grca pred naletom pozitivnih od virusa korona, uz pretnju da se potencijalno uruši, što zbog bolesti medicinskog osoblja, što zbog ograničenih resursa i loše organizacije samog zdravstvenog sistema.
Država koja se hvali velikim novcem na računu (Mali je na početku krize rekao da imamo gotovine da svi živimo kako živimo najmanje dva meseca, bez ikakvih dodatnih prihoda u budžet), i koja uz pomoć svojih agenata juri po celom svetu opremu i aparate, ipak je stala u red za pomoć.
Najpre nam je rečeno da je ogromna pomoć stigla iz Kine, a onda smo polako saznavali da smo zapravo ogromnu većinu stvari koja je stizala zapravo kupili, jer je Kina pokrenula proizvodnju posle epidemije i počinje da prodaje ono što je prodavala celom svetu nekoliko decenija unazad. Iako su u Beogradu bilbordi sa bratom Sijem, iako preko puta ulaza u Vladu Srbije više nema pozivanja na Kosovo i srpske žrtve nego na gvozdeno prijateljstvo sa Kinom, činjenica je da niko iz Vlade ili iz Vučićeve okoline ne želi da nam kaže koliko nam je Kina to pomogla u novcu, odnosno koliko vredi ta oprema koju su nam donirali.
S druge strane, javno prokužena od Vučića, Evropska unija, iako i sama pred najstrašnijim izazovom borbe sa epidemijom, našla je način da dâ neku konkretnu pomoć: javljeno je da će 94 miliona evra iz predpristupnih fondova biti usmereno za potrebe saniranja ove krize, i da će Srbiji odmah biti na raspolaganju 15 miliona evra za „tehničke troškove“ oko nabavljanja opreme i sredstava za zdravstvenu zaštitu.
Probudio se i ambasador Sem Fabrici, koji je na svom Tviter nalogu počeo da podseća šta je sve EU donirala Srbiji u poslednjih dvadeset godina, iz čega se vidi da i ovo što imamo od zdravstvenog sistema uveliko postoji zahvaljujući donacijama te EU koje se Vučić onako lako javno odrekao, pričajući o Kini kao jedinom prijatelju.
Vučićev emotivni nastup kao da je probudio Brisel, jer se njegovo egzaltirano zaklinjanje u Kinu skoro sa suzama u očima i neprimereno radovanje prilikom dolaska prvog aviona iz Kine, u kome su stigli i kineski stručnjaci, videlo u celom svetu. Objavljeno je dosta tekstova gde se postavlja pitanje gde to ide Srbija ako se na ovaj način odnosi prema Kini a zaboravlja svu pomoć „zapadnih prijatelja“.
U tome je „briljirao“ švedski diplomata Karl Bilt, sjajni poznavalac prilika na Balkanu, koji je na Tviteru opleo po Vučiću konstatacijom da je pravio cirkus kada dođe kineski avion, a kada stignu avioni koje je platila EU on ne radi ništa.
Vučić je na to mudro oćutao i pustio Anu Brnabić da se „bavi“ Karlom Biltom, nadmeno mu pokazujući da on nije njegov nivo nego, eto, Ana će to da završi. Ana Brnabić je bila odlučna i snažno je odbrusila Biltu pozivajući ga da i ubuduće gleda koji avioni dolaze u Srbiju jer i tako nema druga posla.
Ovakvi stavovi su najviše tumačeni uz stranoj štampi, jer se domaća javnost manje bavila značenjem tih poteza. „Vreme“ donosi dva izdvojena mišljenja stručnjaka koji se dugo godina na različite načine bave ovom temom, i čija viđenja preciznije pokazuju ono što se zapravo dešava ne globalnom planu.
Hajde da prvo stavimo geopolitički zaokret u kontekst. Kina tokom poslednjih nekoliko godina konstantno povećava svoje ekonomsko prisustvo u Srbiji.
Srbija je na četvrtom mestu među evropskim zemljama po količini direktnih investicija iz Kine. Dobro je poznata karakteristika ovih investicija-bez-obaveza (koje tako stvaraju mogućnost za korišćenje ekonomskih resursa u cilju ostvarivanja lične dobiti), koje mogu da imaju značajnu i sve veću ulogu u održavanju srpske vladajuće elite udobno na vlasti.
Do izbijanja krize uzrokovane virusom korona Vučićeva retorika, koja je uvek bila naklonjena Kini, bila je fokusirana na ekonomske odnose: srpska politička orijentacija nije bila deo te retorike. Srpska Vlada je kroz prorežimske medije plasirala narativ (koji je evidentno netačan) kako su zemlje poput Kine i Rusije prijateljske, dok je Zapad orijentisan samo na sebe i oportunistični neprijatelj koji se pretvara da je pokrovitelj i pristalica.
Sa izjavama poput ove: „Sve moje lične nade su usmerene na Kinu i njenog predsednika… Čekamo našu kinesku braću ovde; bez vas, ispostavilo se da Evropa ima problema da odbrani samu sebe“, izgleda kao da je propagandni narativ iz „Informera“ i drugih tabloida iznenada postao zvanična Vladina retorika.
Ove izjave predstavljaju promenu pristupa srpskog režima od sedenja na dve stolice između Zapada i Istoka – ali uvek signalizirajući da je Srbija čvrsto rešena da ostane na evropskom putu – do otvorenije konfrontacije sa Zapadom. Tek će se videti da li će ova retorika nadživeti krizu zbog virusa korona.
Moja pretpostavka je da je ovakva reakcija prouzrokovana dvojakim Vučićevim razmišljanjima. Prvo je da je samom početku kovid-19 krize Vučić loše upravljao uz netačne, zbunjujuće i kontradiktorne izjave koje su pratile drakonske mere. Pronalaženje drugog krivca (EU) bio je očigledan način da se pomeri pažnja sa vidljivih sopstvenih nedostataka.
Drugo je Vučićeva namera da se razgraniči od onoga što je do sada bio najjači izvor njegove spoljne legitimnosti (EU lideri i zvaničnici, koji su u najvećoj meri podržavali njegov dolazak na vlast), i zauzme izvor spoljne legitimnosti koja se može koristiti kao „plan B“ u njegovoj retorici. To je potpuno ciničan potez zato što on to radi dok je EU u problemu.
Brisel je reagovao pokušajem da popravi svoj imidž, tako što je svoju pomoć usmerenu na borbu protiv kovid-19 usmerio i na Balkan (imajući u vidu da
srpski mediji pojačavaju glas Predsednika pre nego glas EU, ne verujem da će ovi napori imati domet unutar srpske populacije). Treba imati na umu da napori Kine da se predstavi kao prijatelj u nevolji u Italiji mnogo više brine Brisel nego njihova trenutna igra u Srbiji.
Uvođenjem vanrednog stanja u zemlji, ograničavanjem slobode kretanja i nizom drugih mera koje za cilj imaju borbu protiv virusa kovid-19, unutrašnja politika svedena je na monopol javnih obraćanja predsednika Vučića ili vladinih zvaničnika, a odnedavno i medicinskih stručnjaka. Međutim, gotovo istovremeno, dogodila se još jedna promena. Promena koja nije toliko iznenadna niti nagla.
Sve srdačniji i sve bliži odnosi u različitim oblastima saradnje sa Narodnom Republikom Kinom doživeli su erupciju na konferenciji za medije 15. marta. Tada je predsednik Vučić, zaključivši: „Nema evropske solidarnosti“, iskoristio priliku da označi Kinu kao jedinog prijatelja u ovoj situaciji, najavljujući pomoć koja nam stiže iz ove zemlje, istovremeno izražavajući divljenje predsedniku Kine nazivajući ga bratom, a naše prijateljstvo sa Kinom „čeličnim“. Predsednik je ovo izrekao kao zaključak svoje prethodne izjave, na istoj konferenciji za medije, da je EU zabranila izvoz medicinske opreme zemljama nečlanicama. Međutim, stvar je malo drugačija. Evropska unija nije zabranila izvoz, nego propisala posebne mere za izvoz nečlanicama (export authorization).
Iz pozicije predsednika zemlje kandidata za tu istu EU, čijim pravilima i članstvu težimo, uključujući i računanje na solidarnost u kriznim vremenima, utisak je danas da smo malo prebrzo krenuli na tu sahranu evropske solidarnosti. I zaista, iako je kriza izazvana pandemijom produbila krizu koja postoji između nekih članica EU, Evropa je već, čini se, samo nekoliko dana posle ovoga, stala na svoje noge. Primeri konkretnog finansijskog paketa mera od strane evropskih institucija, kao i primeri konkretne solidarnosti između država članica (Italija i Francuska su slale svoje pacijente na lečenje u Nemačku u više navrata), pokazali su da solidarnosti ipak ima.
Gde je Srbija u svemu tome? Utisak je da smo za kratko vreme, koristeći krizu kao povod, promenili spoljnopolitičku orijentaciju zemlje. I, ako smo nekada bili u zagrljaju ruskog medveda, u ovim danima smo definitivno u čeličnom stisku kineskog tigra. Možda je u konkretnom slučaju zaista bilo potrebno dobiti pomoć od druge zemlje, nečlanice Evropske Unije, ali se teško postavljena trasa spoljne politike ne menja u jednom mesecu. Naročito ako je ona i ranije bila opterećena, neiskrena i nekredibilna. Jer proći će pandemija, svet možda neće biti isti, ali neke izjave i njihove posledice ostaju. One određuju koje su naša stremljenja, pravac i koliko smo verolomni, a koliko pouzdani u tome što radimo i u tome gde želimo da naša zemlja bude.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
