Foto: Strahinja Aćimović / Tanjug
Ono što podriva uverenje da postoji ikakva ozbiljna namera da se grad sistemski i dugoročno bavi problemom inkluzivnog obrazovanja (ili barem obezbeđivanja besplatnih udžbenika) jeste izostanak planiranja i studije koja bi nas iole informisala o stanju na terenu i o tome kako i za koje svrhe planirati budžetske rashode u budućnosti
Uobičajenu nervozu koju donosi početak nove školske godine, ovog 1. septembra porodice u Srbiji osetiće jače nego ikad. Majska tragedija otvorila je ne samo ono najbolnije pitanje (na koje, nažalost, još nemamo odgovor) – da li su nam deca bezbedna u školama? – već nas je (iznova) suočila s temama koje periodično muče kako roditelje tako i prosvetne radnike: čemu učimo našu decu, koliko ulažemo u obrazovni sistem, imamo li zadovoljne đake, nastavnike, pedagoške radnike? Zašto nam đaci završnih razreda godinama unazad pokazuju nezadovoljavajući nivo funkcionalne pismenosti uprkos stalnom uvećanju gradiva i rastućem pritisku školskih obaveza; zašto su plate nastavnika ispod državnog proseka; zašto su nam budžetska izdvajanja za prosvetu među najnižima u Evropi?
Ovo su krupna i suštinska pitanja, koja se mogu rešavati samo uz političku volju i na institucionalan način. Ali isto važi i za sve “manje korake” koje bismo mogli da preduzmemo u cilju dostizanja kvalitetnijeg i pravednijeg obrazovanja. I oni, takođe, moraju da počivaju na jasnoj političkoj viziji i da budu deo dugoročnog i brižljivog planiranja. Da li se to može reći za projekat besplatnih udžbenika koji je gradonačelnik Šapić obećao za ovaj septembar svim beogradskim osnovcima i srednjoškolcima? Da li je to jedan od važnih koraka ka izgradnji boljeg obrazovnog sistema? Bojim se da je odgovor odrečan, i uz rizik da podvrgnem kritici jednu načelno dobru i popularnu ideju – da sredstva za učenje budu jednako dostupna svoj deci – osećam potrebu da ukažem na manjkavu i suštinski pogrešnu političku logiku koja se ovde nalazi u pozadini.
IDEJE I REALIZACIJE
Rasprava o besplatnim udžbenicima vodila se više puta u našoj javnosti, poslednji put s najvećim žarom kada je Fondacija “Alek Kavčić” na svom sajtu ponudila elektronske verzije nekih udžbenika (uz favorizaciju jednog izdavača) na besplatno korišćenje. Potez se pokazao višestruko kontroverznim pokrenuvši optužbe za kršenje autorskih prava, za populizam i negiranje kvaliteta koji donose udžbenici različitih izdavača; s druge strane, otvorila se tema o monopolu na tržištu udžbenika i nekonkurentnim uslovima za različite izdavače. Pokazalo se da pitanje besplatne distribucije udžbenika zahteva složeniji pristup od onog koji ad hoc može da obezbedi jedna privatna fondacija. Umesto da smo se tada uhvatili u koštac sa suštinskim problemima u vezi s ovom temom, kao što su Zakon o udžbenicima ili razmatranje različitih modela koji bi mogli da obezbede jednak pristup svim akreditovanim udžbenicima, rasprava je otišla u pogrešnom smeru. Vrh države ju je zloupotrebio usmeravajući je na pitanje ko piše udžbenike iz “nacionalno osetljivih” predmeta i zašto to, navodno, ne bi smeli da budu privatni izdavači.
No, ostavimo sad to po strani. I bez zalaženja u diskutabilne rasprave o “boljim” i “lošijim” izdavačima i udžbenicima, lokalne vlasti (što je svakako bolje nego privatne kompanije) imaju mogućnost da sve odobrene udžbenike učine dostupnim besplatno. Dešavalo se to i ranije u Beogradu, kao što se dešava i u mnogim drugim gradovima i regijama u Evropi. Ono što pokreće ovakve lokalne politike obično jeste brižljivo planirana socijalna politika: dugoročna namera da se obrazovni sistem učini inkluzivnijim, te da se smanje socijalne razlike koje se produbljuju kroz školovanje. Dakle, ideja besplatnih udžbenika najviše ima smisla kada je deo šireg paketa socijalnih politika i namere da se obrazovni sistem učini pravednijim.
Kod nas to nije mali problem, s obzirom na podatke koji govore da u Beogradu svako deseto dete živi u siromaštvu. Ta deca nemaju samo problem da dođu do udžbenika, ona ne idu na ekskurzije, ne učestvuju u vannastavnim aktivnostima i teško su im dostupni i drugi materijali i sredstva za učenje. U svetlu tako postavljenog problema, možemo li, dakle, odluku Grada Beograda da svi beogradski đaci ove godine dobiju besplatne udžbenike smatrati malim, ali važnim korakom u borbi za bolji i pravedniji obrazovni sistem?
NAJAVA BEZ PLANA
Redosled koraka bio je sledeći: prvo je gradonačelnik Šapić, pred sednicu gradske skupštine na kojoj se usvajao budžet za 2023. godinu, najavio da će udžbenici za svu školsku decu naredne godine biti besplatni, baš kao i svi vrtići u gradu, jer je njegova odluka bila da grad usvoji “budžet brige o ljudima”. Međutim, ubrzo se ispostavilo da iza ove ideje ne stoji nikakav razrađen plan. Mesecima potom trajali su pregovori s nezadovoljnim izdavačima koji nisu bili spremni da prihvate gradonačelnikovu ponudu da im se trošak “besplatnih” udžbenika isplaćuje počevši od 2024. godine i to na rate. Dugo nije bilo ni sprovedene neophodne javne nabavke za realizaciju ovog projekta.
Danas znamo da će ovi problemi biti navrat-nanos rešeni – primera radi, nabavka za kupovinu udžbenika za srednje škole pokrenuta je 28. jula – te će se ideja “izgurati”, makar i sa ponekim kašnjenjem, iako je jasno da nije napravljen dugoročan plan i da se ne zna kako će ova procedura izgledati ubuduće, kao ni da li će je uopšte biti. Međutim, nije ovo najveći problem niti glavni dokaz odsustva dugoročnog planiranja i posvećenosti ideji besplatnih udžbenika (i šire, pravednijeg obrazovnog sistema). Vratimo se na uveravanja da je za ovu godinu usvojen budžet “brige o ljudima”.
BUDŽET UVEĆAN, ALI ZA “KAPITALNE INVESTICIJE”
Budžet za 2023. godinu skoro je za jednu trećinu veći od budžeta usvojenog za prethodnu godinu. Stoga ne treba da čudi što su sve stavke, pa i obrazovanje, socijalna zaštita i kultura, nominalno uvećane u odnosu na prethodni period. Međutim, prava slika prioritetnih politika vidi se kada pogledamo procentualni udeo koji se izdvaja za svaku oblast. A sve navedene stavke procentualno su umanjene, ne samo u odnosu na prethodnu godinu, već možemo pratiti kontinuirani trend njihovog umanjivanja iz godine u godinu. Primera radi, u 2022. izdvajanja za srednjoškolsko obrazovanje činila su 3,8 odsto budžeta, sada čine 2,71; udeo novca izdvojenog za predškolsko obrazovanje pao je sa 13,4 na 11,85 odsto; zaštita životne sredine sa 5,36 na 4,98 odsto; socijalna zaštita sa 3,76 na 3,28 odsto.
S druge strane, izdvajanja za kapitalne investicije vrtoglavo se uvećavaju. Najskuplje među njima su opremanje Makiškog polja (buduće metro stanice, u delu grada gde još uvek niko ne živi), izgradnja tzv. linijskog parka u Starom gradu (a zapravo kompleksa s komercijalnim sadržajima), postavljanje ogromnog jarbola sa zastavom. Kada ovako postavimo stvari, postaje jasno da Skupština grada nije usvojila budžet koji brine o građanima, već budžet koji brine o investicijama, od kojih nijedna nije u službi zaštite javnog dobra i ne tiče se unapređenja zdravlja, obrazovanja i socijalne zaštite.
Konačno, ono što podriva uverenje da postoji ikakva ozbiljna namera da se grad sistemski i dugoročno bavi problemom inkluzivnog obrazovanja (ili barem obezbeđivanja besplatnih udžbenika) jeste izostanak planiranja i studije koja bi nas iole informisala o stanju na terenu i o tome kako i za koje svrhe planirati budžetske rashode u budućnosti (dok, s druge strane, imamo vrlo studiozne planove u vezi s kapitalnim investicijama). Drugim rečima, na osnovu kojih podataka se planiraju projekti poput besplatnih udžbenika? Zašto se ne prikupljaju podaci o realnim potrebama najugroženijih đaka? Zašto se ignorišu inicijative da se popravi socijalni položaj onih nastavnika koji ugovore o radu sklapaju s gradom – poput inicijative odbornika iz Ne davimo Beograd i odborničke grupe Moramo da se zaustavi diskriminatorni položaj učitelja koji rade u produženom boravku na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima?
Osnovne i srednje škole u Beogradu imaju sijaset problema koji bi mogli da se rešavaju na lokalnom nivou tako što bi se ciljale ugrožene i ranjive grupe, te bi se rešavali konkretni problemi na konkretan način. Nasuprot tome, grad se odlučivao za populističke i paušalne mere, poput dodele vaučera za kupovinu sportske opreme svim đacima i zaposlenima u prosveti, čime se, bez postizanja ikakvog socijalnog ili institucionalnog efekta, utrošilo oko dve milijarde dinara iz gradskog budžeta. Stoga ostaje realna bojazan da projekat “besplatnih udžbenika”, osim što nije dugoročno planiran, neće ostvariti nijedan viši cilj osim postizanja instant političke poruke da gradska vlast tobože brine o svojim sugrađanima.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
