Duplo uživanje
„Vreme” pre vremena: Novogodišnji dvobroj već u sredu na kiosku
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Dok se u Skupštini vode rasprave o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, po kojima izvršitelji ne mogu da zaplene stan zbog dugova za komunalije manjih od 5000 evra, u beogradskoj opštini Rakovica grupi izbeglica oduzimaju se stanovi koje su sagradili sami, bez dinara pomoći države
Ako država odluči nekom da uzme novac, ona će to i uraditi, kroz poreze i razne druge dažbine. Ali ako nekom činovniku padne na pamet da ljudima uzme stanove i kuće koje su sami sagradili, onda bi to u svakoj normalnoj zemlji trebalo da bude protivzakonita, protivustavna i, na kraju krajeva, kažnjiva radnja.
U normalnoj državi da, ali u Srbiji ne. Baš dok se u Skupštini vode rasprave o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, gde se upozoravalo da je pravo na stanovanje Ustavom zagarantovano i da izvršitelji ne mogu da zaplene stan zbog, na primer, dugova za komunalije manjih od 5000 evra, u beogradskoj opštini Rakovica grupi izbeglica oduzimaju se stanovi koje su sagradili sami, bez dinara pomoći države, a sve preko Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
To je protivzakonito jer je ovo ministarstvo nenadležno, ali je na zahtev Komesarijata za izbeglice podnelo katastru zahtev za ozakonjenje 20 stanova u pet zgrada, u korist stambenog fonda Vlade Srbije.
Paradoksalno ali istinito, to je urađeno bez ikakvog osnova, ali dovoljno je da Komesarijat za izbeglice zatraži dozvolu od gradskih vlasti pa da se to uradi. Neizostavni Goran Vesić u funkciji zamenika gradonačelnika (gradonačelnik je i dalje „u ilegali“, ne meša se u svoj posao) to je potpisao i ovlastio ih da pokrenu proces ozakonjenja.
„S kojim pravom Vesić to potpisuje, kakve veze ima gradska vlast sa tim? Oni sad upisuju nekretninu sagrađenu na placu koji je opština Rakovica prodala UNHCR-u i nije više u njenom vlasništvu. I onda se odnekud pojavljuje Ministarstvo koje se samoproglasi nadležnim da pokrene proces“, priča za „Vreme“ diplomirani ekonomista Dragan Miljević, izbeglica iz Knina, zahvaljujući čijoj upornosti se za čitav slučaj čulo u javnosti.
SAMOPOMOĆ I OTEŽAVAJUĆI FAKTOR
O čemu se radi? Kako bi se rešavali problemi izbeglica, UNHCR, Komesarijat za izbeglice Srbije i opština Rakovica potpisali su 2004. godine Sporazum o pilot-projektu izgradnje izbegličkog naselja po principu samopomoći u opštini Rakovica. Ovaj pojam samopomoć je veoma važan jer su izbeglice od UNHCR-a, koji je zastupala švajcarska agencija SDC (Švajcarska agencija za razvoj i saradnju), dobijale građevinski materijal (ne sav, deo su morali i samo obezbediti), a radove u izgradnji su ili sami izvodili ili su morali plaćati majstore.
Zgrade su bile planske, projekat je napravio SDC, koji je i nadgledao sve faze izgradnje, kao i da li se sve radi kako je predviđeno. Odredbe sporazuma predviđale su da četiri buduća stanara (u pet zgrada ima ukupno 20 stanova) pomažu jedni drugima kako bi radovi bili ravnomerno izvođeni, a stručnjaci za nadzor koje je angažovala ta organizacija jednom nedeljno su dolazili da vide kako se sve odvija i da li se projekat poštuje.
„Ukoliko korisnik ne poštuje preuzete obaveze i time ugrozi realizaciju ovog projekta, zajednička komisija može da raskine ugovor sa izbeglicom – korisnikom. Raskidanjem sporazuma izbeglica – korisnik prekida dalji rad i udaljuje se sa gradilišta, gubeći dalje pravo da konkuriše na programu trajne integracije bilo kroz samogradnju bilo kroz punu gradnju“, stoji u sporazumu. Opet se javlja reč samogradnja, u sporazumu koji je potpisao i predstavnik Komesarijata za izbeglice.
„Zgrade i stanovi su završeni 2005, a Vesić se sad poziva na Zakon koji je Skupština Srbije donela 2010, oni bi da ga retroaktivno primene kako bi nam oduzeli kuće“, tvrdi Miljević, precizirajući da se radi o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. Taj zakon iz 2010. je propisao da oni koji su izveli radove na objektima sami, po principu samogradnje, mogu da ih otkupe po ceni koliko je koštalo „opremanje sekundarnom infrastrukturom“ – priključci za struju, vodu, telefon… A mi smo sami već platili sve te priključke“, ukazao je Miljević, koji je do izbeglištva 1995. bio direktor zanatske zadruge u Kninu. Ta zadruga je bila preteča današnjih „klastera“, okupljala je zanatlije raznih profila koji su zajedno konkurisali za izvođenje radova na raznim objektima, i dobro je poslovala, tako da ima iskustva u toj oblasti. Kako je objasnio, sa svim ovim što im rade, država hoće da ih natera da se odreknu da su stanove napravili putem samogradnje i da pristanu da potpišu da je gradnja bila „kombinovana“.
KOMBINOVANA GRADNJA I PRITISCI
Miljević je zapitao resornu ministarku Zoranu Mihajlović da objasni šta je to „kombinovana gradnja“, jer je nijedan zakon iz te oblasti ne pominje, a u Zakonu o izbeglicama nije precizirana, samo je navedena. On u šali dodaje da država nije učestvovala u toj kombinovanoj gradnji, a da je samo lično „kombinovao“ – nekad je majstore plaćao iz levog, nekad iz desnog džepa. „A šta su oni kombinovali?“, pita Miljević.
„Po tom zakonu, ako je u pitanju ta famozna kombinovana gradnja, onda smo podstanari u vlastitom stanu i plaćamo kiriju 50 evra mesečno, a država, Komesarijat, mogu da me za šest meseci izbace iz stana, ako žele. Mogu podneti žalbu, ali ona ne odlaže izvršenje. Mogu da me isele kada hoće“, ogorčen je Miljević.
On dodaje da, međutim, čim vlast kaže da se radi o „kombinovanoj gradnji“, priznaju da su i izbeglice nešto uložile, pa je onda protivzakonito i protivustavno da ih izbace iz stanova kad hoće.
„Ja sam, kao izbeglica, dobio humanitarnu pomoć u materijalu od organizacije. To čak nije ni donacija, donacija mora da ide preko računa. Kako onda država može da mi prodaje tu nazovidonaciju i da je pretvara u kombinovanu gradnju“, pita Miljević, koji tvrdi da je sam kupio bar 80 odsto materijala za stan od 30 kvadrata u prizemlju te zgradice. On najavljuje da će, po savetu iskusnih pravnika, podneti inicijativu za ocenu zakonitosti Ustavnom sudu i da će sigurno taj zakon biti proglašen neustavnim jer krši mnoge odredbe.
Dragan Miljević tvrdi da su u ovo naselje, kako bi vršili pritisak na njega, dolazili lično Vesić, bivši predsednik opštine Rakovica, a sada državni sekretar MUP a Milosav Miličković, kao i sadašnji predsednik Vladan Kocić i predsednik Skupštine opštine Cvijetin Đukanović: „Govorili su nam da moramo potpisati ugovor da se stanovi daju u vlasništvo države i da ‘može doći do otkupa’, ali ne mora. Kako da im verujemo? Bilo je i drugih pritisaka, bahatih, beskrupuloznih“, naveo je on.
Miljević tvrdi da pritisci na njih, skoro svakodnevni, dolaze od raznoraznih aktivista Srpske napredne stranke, koja ima jako uporište u Rakovici – „svakog drugog-trećeg dana dolaze na vrata, ubeđuju…“, a neki stanari im i veruju, čak su i sami članovi SNS-a, ne razumeju šta se sprema, pa kažu „rekla država“, oni i dalje veruju državi.
On navodi i svoj primer kada mu je, nakon što je televizija N1 emitovala prilog o čitavom slučaju, a jedini je koji se odvažio dati izjavu, na vrata u četvrtak 25. jula zazvonio mladić koji se lažno predstavio kao novinar te kuće.
„Bilo mi je čudno što je sam, bez snimatelja, a znam da su se prošli put i najavili pre dolaska, ali pustio sam ga unutra, misleći da mu treba možda još neko pojašnjenje. Bio je tu i muž moje sestre, a kad smo počeli priču, po onom što me je pitao vidim da nema veze sa N1 ni sa čitavom pričom. I on mi je tada rekao da ću ‘uskoro dobiti ponudu’. Kakvu, od koga, ne znam, ali mogu svašta da očekujem“, rekao je Miljević.
Po formuli koju predlaže Komesarijat za izbeglice, ako je u slučaju „kombinovana gradnja“, pola procenjene vrednosti stana se oprašta, a za drugu polovinu postoji nekakva formula, tako da bi, ako je kvadrat u Rakovici 1000 evra, on za otkup stana koji je gradio trebalo da plati 10.000–12.000 evra.
„Odakle mi taj novac za otkup nečega što sam sam gradio? A šta ako se kvadrat proceni na 2000 evra, jer čujemo da se ovde planira gradnja elitnog naselja Zeleni Beograd“, ogorčen je Miljević, koji sva objašnjenja Komesarijata za izbeglice naziva lažima.
On je optužio i Komesarijat i opštinu Rakovica da iz svojih razloga kriju Ugovor koji su potpisali sa UNHCR-om, pre Sporazuma sklopljenog sa njima, tvrdeći da „ne znaju kod koga je predmet“, iako smo u digitalnom dobu. „I još mi kažu, to kad ste potpisali, to je bilo onda, u vreme bivše vlasti, sad vam taj sporazum više ne vredi.“
Iako u Sporazumu izbeglica sa UNHCR-om, SDC-om, Komesarijatom i opštinom Rakovica stoji da će korisnici sami graditi i pomagati jedni drugima izgradnju zgrade i da ne smeju odstupati od projekta za koji je opština izdala građevinsku dozvolu, jer će sve preko toga biti srušeno, nigde ne stoji da će izbeglice stanove dobiti već izgrađene, u „sivoj fazi“, Komesarijat u reagovanju na tekst lista „Danas“ o tom slučaju tvrdi baš to.
Oni demantuju Miljevića da su stanovi građeni samogradnjom, a 2010. godine promenjeni u kombinovanu, objašnjavajući da „ništa nije menjano, stanovi su od početka nazivani stanovima izgrađenim po principu delimične gradnje, što znači da su predati korisnicima na dovršenje unutrašnjih radova sa gore navedenim isporučenim materijalom“.
U Sporazumu sa izbeglicama, zavedenim u organizaciji SDC pod brojem I/SSH2/G/58 od 10. juna 2004, međutim, nigde ne stoji pojam „delimična gradnja“, nego isključivo „samoizgradnja“ i „samogradnja“.
Komesarijat tvrdi i da mu je opština Rakovica 2003. dala plac na zakup od 99 godina, sa priključcima na infrastrukturu dovedenim do objekta. U njihovom reagovanju ima i drugih birokratskih „bisera“, poput toga da su „oni ovlašćeni da pravo svojine prenesu na korisnike, što kroz ove ugovore i čine“.
„Sve lažu. Neka onda pokažu sve ugovore o tome, zašto ih kriju, valjda to nisu tajni dokumenti, nego javni“, poručuje Miljević.
Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve