Beskrajni pad anđela i pesnika

„Ja bih želeo da sam anđeo, pa sam ga istetovirao na desnom ramenu“, rekao je Nebojša Bakarec, tadašnji funkcioner Demokratske stranke Srbije, u aprilu 2005. godine, kada je šokirao Srbiju slikavši se go do pojasa držeći mač u rukama. Šok je bio dvostruki – najpre što se jedan političar usudio na takav korak, a potom što je to bio političar iz DSS, čiji su članovi u javnosti važili za krute i dosadne. Dve godine kasnije, rekao je da je potrebu da se istetovira dobio zato što piše pesme. „Taj motiv anđela mi je bio privlačan, možda zato što bih i sam hteo da budem anđeo. (…) Svestan sam da anđeli ne postoje, ali u simboličnom smislu ja želim da budem dobar.“

Tada, u martu 2007. verovatno bi bio mali broj ljudi koji se ne bi setio makar jednog anđeoskog dela Nebojše Bakareca: u junu 2005. donirao je kožu 11-godišnjem dečaku koji je bio teško povređen u požaru – osam odsto kože sa butina tadašnjeg člana izvršnog odbora Skupštine opštine Stari grad transplantirano je Urošu Koroviću iz Kraljeva. U januaru 2006. ponovio je ovaj herojski podvig doniravši kožu 15-godišnjoj devojčici iz Sombora.

„Srećan sam zbog ove prilike. Osećam duboko u sebi da ovim opravdavam svoje postojanje. Činim to iz posebnih razloga jer sam do 12. godine svog života čak dve proveo u raznim bolnicama i u tom periodu preživeo 15 operacija. Zbog toga se ne plašim, navikao sam“, rekao je Bakarec nakon prve transplantacije, objašnjavajući da je, kada mu je bilo četiri godine, bio godinu i po dana u bolnici u Rovinju zbog produženja na desnoj nozi, i to potpuno sam, a da su ga roditelji posećivali jednom mesečno dolazeći iz rodnog mu Osijeka (rođen je 1963. godine).

No, u istoj izjavi iz marta 2007. Bakarec je dodao: „Ne možeš samo da želiš da budeš anđeo, nego moraš nešto i da radiš po tom pitanju. Ne živim u zabludi da sam savršen, ali svako od nas u sebi nosi i ‘demonsko’ i ‘anđeosko’. Samo je pitanje čemu će dozvoliti da preovlada.“

DOSLEDNA NEDOSLEDNOST

Danas, 14 godina kasnije, deluje da je aktuelni poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije debelo sišao sa „anđeoske staze“, s obzirom da se pretvorio u samo još jedan od mnogobrojnih megafona Aleksandra Vučića, koje predsednik koristi za „prljave verbalne poslove“.

Iako je često uspevao da iznenadi javnost svojim izjavama i potezima, kada se podvuče crta, Nebojša Bakarec ipak se može nazvati tipičnim predstavnikom političara Srbije u poslednjih dvadesetak godina. Otkud ovakva ocena? Uprkos često ispoljavanoj ekscentričnosti, analizom njegovih izjava u tih dvadesetak godina vidi se da ih, kao i kod većine domaćih političara, odlikuje izuzetna nedoslednost, već u zavisnosti od toga kako situacija nalaže (Inače, kako sam kaže, posle 2000. godine počeo je više da se pojavljuje u medijima i shvatio je da mu se to dopada: „I ja sam bio introvert, borio sam se da to promenim i uspeo sam. Postao sam ekstrovert, čak do granice egzibicionizma“).

No, nije ranije delovalo tako. Na primer, Bakarec je dva puta odbijao mesto narodnog poslanika ‒ 2004. i 2007. godine. Nakon mesec dana obavljanja poslaničkog posla 2004. godine, nekadašnje ovlašćeno lice celog DOS-a za savezne predsedničke izbore 2000. godine, Nebojša Bakarec, vraća poslanički mandat i izjavljuje kako mu je bilo dosadno da sluša radikale.

„Nisam mogao da podnesem da u drvenoj skamiji sedim po deset sati, a da mi ne dozvole da čitam knjigu. Zamislite, drugi čačkaju nos, čitaju novine, a ja ne smem da čitam knjigu! Nisam mogao više da slušam one koji troše najviše skupštinskog vremena i da umirem u klupi. Ja nisam pasivna osoba. Drugo, odnosi u toj skupštini nisu pristojni. Parlament jeste radišan i efikasan, ali su me nervirali vređanje, nepristojnost, dobacivanje, loši odnosi… Sve je to izraženije na licu mesta nego preko medija, neke stvari se ne vide i ne čuju ako nisi tamo“, reći će 2006. godine.

U januaru 2007. sam se povlači sa izborne liste DSS-a i ustupa mesto članu iz Gnjilana, a potom iste godine izjavljuje da je za to da se uvedu posebna ograničenja za poslanike i političare: „Na primer, zdravstvena kontrola fizičkog i psihičkog zdravlja, jer je to kod nas veliki problem, pogotovo u Skupštini. Verujte mi, bio sam tamo, znam“.

No, sve to se menja i Bakarec biva izabran za poslanika SNS-a u junu 2020. godine. Godinu dana kasnije reći će da „nema veće časti, nego biti poslanik“: „Ja sam profesionalni političar. Čude me oni koji položaj poslanika doživljavaju kao nešto drugorazredno. Juče nisam uopšte izlazio iz sale, slušao sam predsednika i pisao dva teksta. Biti poslanik to je prvorazredna čast“, rekao je u junu 2021. kad je Vučić zamerio nekim poslanicima što on može duže od njih da izdrži da ne izađe iz skupštinske sale.

Ovakvih nedoslednosti bilo je mnogo. Evo samo nekih primera.

„Hvala bogu, DSS je odabrala za kandidata za gradonačelnika gospodina Zorana Drakulića. Izabrali smo svetskog, poslovnog čoveka, koji investira u svoju zemlju. I u Beograd. Reč je o veoma sposobnom, pristojnom, obrazovanom čoveku“, rekao je Bakarec u avgustu 2004. pred beogradske izbore.

Koliko u junu 2005. Bakarec o tom istom Drakuliću ovako govori: „Taj čovek je hladni beskrupulozni trgovac, koji misli da se novcem može kupiti mesto potpredsednika DSS-a. E, pa ne može! Baš nas briga šta će se dalje dešavati s njim. Kako došlo, tako i otišlo. (…) Njegovi čauši su ga sve vreme promovisali kao zamenu za Vojislava Koštunicu. A čovek je politička ‘tabula raza’! Nema pojma o politici! Pogledajte samo njegove intervjue gde priča o Hagu, Kosovu, Vladi… Kakav crni potpredsednik stranke, kada ne zna o čemu priča!“

Ili, u septembru 2004. predsedništvo DSS-a odlučuje da „neće sklapati saveze samo sa ekstremističkim strankama“, a to su, kako je rekao Bakarec, kao neformalni portparol stranke, stranka Sulejmana Ugljanina i Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine.

Godinu dana kasnije, kadrovi sa liste Sulejmana Ugljanina ulaze u prvu Koštuničinu vladu. Bakarec je bio tu da ovo objasni: „To je bilo pre više od godinu. Znači, razlika je u protoku vremena. Tada su oni bili ekstremistička stranka, ali su promenili metod i ponašanje i ušli u jedno normalno delovanje.“

NEKAD…

Naravno, posebna priča su njegove nekadašnje ocene o aktuelnim političkim partnerima.

„Za Srbiju bi bilo pogubno ako bi na mesto predsednika došao čovek koji neodoljivo podseća na likove iz filma Maratonci trče počasni krug„, rekao je Bakarec 2004. pred predsedničke izbore, navodeći da je „grobarski zanat jedina ozbiljna životna kvalifikacija Tomislava Nikolića – još nam samo grobar, tamo neki Topalović, fali na mestu predsednika države“. (Na ovo je odmah reagovao generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić: „Javno pozivam Koštunicu da izađe iz mišje rupe, a ne da šalje malog pacova Bakareca da nam saopštava njegove zamisli. Ako taj Bakarec liči na nekoga, onda je to onaj pacov Gonzo iz serije Mapet šou.“)

„Bogoljub Karić je čovek koji se ponosi time što je neobrazovan, običan primitivac i to nije nikakva uvreda nego činjenica, tako je i to poređenje krajnje neumesno. Bio je ministar u vladi Mirka Marjanovića i treba da ljubi stope Slobodanu Miloševiću što je u tih deset godina stekao to što ima, na štetu svih nas“, rekao je Bakarec u februaru 2006, a u decembru 2008. izjavio da je „PUPS politička anomalija, kakva je bila i stranka Bogoljuba Karića, pa da će na isti način nestati sa političke scene“.

U najvećoj su, međutim, nesrazmeri izjave Bakareca o Aleksandru Vučiću. Nakon što je DSS imao mesto predsednika Vlade u dva mandata (2004–2007 i 2007–2008), stranka odlazi u opoziciju nakon „istorijskog pomirenja“ DS-a i SPS-a 2008. godine. Te godine se cepa Srpska radikalna stranka, stvara se SNS i u narednom periodu traje okupljanje tadašnje opozicije: na stranačkoj slavi DSS (Đurđevdan) 2010. godine, DSS, SNS i Nova Srbija Velimira Ilića zajednički traže prevremene izbore.

Ipak, nakon izbora 2012. DSS ostaje u opoziciji. Bakarec već dugo piše tekstove kako protiv DS-a i Đilasa kao gradonačelnika Beograda, tako i protiv SNS-a.

„Pokazalo se da se radi o nakaznom režimu, o čistoj, nemilosrdnoj i besprizornoj borbi za moć i vlast, a ne o brizi za narod i Srbiju. Trulež i nakaznost režima se više ne može sakriti. Vučić i Nikolić su odlučili da ispune ono zbog čega su ih Vašington i Brisel i stvorili – da izdaju Kosovo i Metohiju, a da Srbija bez problema proguta izdaju – kao svoj spas. (…) Što se mene tiče, odbijam da budem Vinston Smit i da zavolim Velikog brata, velikog Gospodara. Odbijam da stalno nosim naočare, odbijam da čitam Maksa Vebera, odbijam da se uozbiljim, da sklopim prste i govorim sporo, pogleda uprtog u svetlu budućnost. Borio sam se i boriću se protiv svakog kulta ličnosti, zvala se ona Zoran Đinđić ili Aleksandar Vučić.“ (avgust 2013)

„Radi se o naduvanom egu, o mesijanskoj psihozi, o verovanju u sopstvene nadljudske sposobnosti, u nekakvu svetu misiju. Istovremeno, sećamo se Aleksandra Vučića, genseka SRS, demagoga, drskog bukača, primitivnog šoviniste, Šešeljevog apologete. (…) Udvorištvo kojim ga javno obasipaju je odavno odvratno. Ponovićemo tvrdnju da se stvara kult ličnosti, koji počinje značajno da nadrasta onaj poslednji relevantni, kult Slobodana Miloševića. Postoji važna razlika – Vučić ima i nepodeljenu podršku Zapada, medija i velikog dela opozicije. Pošto se i inače radilo o nedovršenoj ličnosti, sasvim je jasno da su uzlet u nebo popularnosti i pre svega neslućena moć i vlast u poslednjih godinu dana, dalje uticali na nezdravo narastanje ega Aleksandra Vučića. On se našao u poziciji deteta ili neke druge nedorasle osobe kojoj su kao u nekom filmu fantastike date mogućnosti – oruđa i oružja da iživljava svoje fantazme. (…) Radi se o čoveku koji je potpuni diletant, koji je potpuno nekompetentan za funkcije koje obavlja. Radi se o čoveku koji je u prvih 19 godina svoje karijere to i dokazao. Problem je u tome što tu očiglednu činjenicu da je car go, da su u cara Trojana kozije uši, vidi (ili javno izražava) jako mali broj ljudi.“ (septembar 2013)

Tokom februara 2014. Bakarec vrlo precizno navodi sve mane projekta „Beograd na vodi“, optužujući vlast za korupciju, nepoštovanje Ustava i zakona: „Očigledno je da za postupanje po Zakonima treba mnogo više vremena nego što je potrebno za sprovođenje populističke politike, pa je vlast (Vučić) odlučila da jednostavno i bahato, u već svojstvenom maniru, sve to preskoči i da koracima od ‘sedam milja’ krene u postizanje što boljeg izbornog rezultata, računajući na prazne džepove i kratku pamet stanovnika Beograda“, piše Bakarec, iz nekog razloga predstavljajući se kao „građevinski inženjer“. Mediji su, inače, godinama navodili da je Bakarec studirao arhitekturu, ali da je nije završio, te da je posle radio kao dizajner.

Međutim, na vanrednim izborima 2014. DSS ostaje van parlamenta, Vojislav Koštunica se povlači iz politike, a sredinom 2015. počinje raspad ove stranke – najpre je bio isključen Andreja Mladenović. „Mi nećemo napustiti DSS, mogu da nas izbace, jedino tako, nije Mladenović jedini kog su izbacili, i nećemo postati članovi SNS-a, niti bilo koje druge stranke“, kaže Bakarec u julu, da bi potom bio i on izbačen. U oktobru iste godine osniva se „Samostalni DSS“ sa Mladenovićem na čelu, a član je i Bakarec – obojica su danas članovi SNS-a.

… I SAD

Bakarec u SNS prelazi u oktobru 2017: „Ja nisam preletač. Pre dve i po godine sam izbačen iz DSS bez ikakvog obrazloženja iako sam osnivač stranke. S obzirom na to da sam se kao član DSS dugo borio protiv DS, što je i razlog nastanka moje bivše stranke, prirodno je da se priklonim naprednjacima, koji se takođe bore protiv DS“, kaže tom prilikom.

Ono što nakon toga počinje da izjavljuje, a naročito u poslednje dve godine, više nije za citiranje u pristojnoj štampi. Ukratko, optužuje opoziciju da planira ubistvo Aleksandra Vučića, naziva pojedine opozicionare narkomanima, kriminalcima, divljacima, lopovima, optužuje ih da namerno šire zarazu kovidom… Nakon hapšenja grupe Veljka Belivuka u februaru ove godine, Bakarec tvrdi da je opozicija, tj. Đilas, na čelu finansijera pripreme ubistva Vučića i šef političkog krila mafije i terora, naziva deo opozicije teroristima, objašnjava da se u Rusiji zavere rešavaju „tako što te više nema“. Među poslednjim bizarnim stvarima koje je uradio jeste nevešto fotošopiranje najpre slike Veljka Belivuka sa Marinikom Tepić, a potom i Dragana Đilasa i Dobrice Veselinovića na sliku plamena, optužujući ih da su izazvali požar na deponiji u Vinči…

Od pisca ljubavnih pesama, završava tako što u Skupštini govori sledeće stihove: „Jedan prsten da svima gospodari, jedan da za svima seže, jedan prsten da sve okupi u tami sveže. U zemlji Mordor gde senke traju nećemo dozvoliti da Sauron Đilas pretvori Srbiju u Mordor. Pobedićemo mafiju, odbranićemo Vučića i Srbiju.“

No, postoji objašnjenje zašto radi to što radi. Nakon što se 2005. slikao polugo sa mačem, sam je objasnio: „Sve što radim, radim u korist stranke, a ne iz ličnog interesa“. Očito da sadašnja stranka ovo traži od njega, a on uspešno ispunjava zahteve.