Javni akvarijum i tropikarijum Beograd, dom mnogih vodenih vrsta životinja i biljaka do sada je posetilo više desetina hiljada najmlađih Beograđana. Smešten na Dedinju, Akvarijum je osnovan 2015. i opstaje, kako objašnjava osnivač Branislav Jakovljević, štapom i kanapom – uz minimalna ulaganja i mnogo entuzijazma i ljubavi. U razgovoru za “Vreme” Jakovljević poručuje da je svaka pomoć dobrodošla, da ne gubi nadu i opisuje izazove sa kojima se susretao do sada.
“VREME”: Ušli ste u drugu deceniju rada, ovde ima više od 200 vrsta životinja i biljaka, a više od 100.000 dece ga je do sada posetilo. Odakle Akvarijum ovde?
BRANISLAV JAKOVLJEVIĆ: Ovaj prostor je otvoren za javnost 2015. godine, a veliki deo izloženih akvarijuma potiče iz naše stare radnje na Vidikovcu koja je bila napravljenu u stilu prirodne pećine. Čitave dve godine nam je trebalo da prostor na Dedinju dovedemo u red kako bi bio adekvatan i bezbedan za posetioce, posebno za decu. Ponosni smo što nam dolaze naši najmlađi sugrađani, poput dečice iz obdaništa. Ona su motivisana, zainteresovana i ovde mogu uživo da vide svoje drugare iz crtanih filmova poput Dori, Nema, Patrika i Sunđer Boba. To je dobar put jer želimo da učestvujemo u edukaciji dece, usmeravanju generacija koje će voditi računa o životinjama i ljudima, jer mi, stariji, to očigledno nismo uspeli da uradimo.
Kako je izgledao put od malene radnje na Vidikovcu do izgradnje doma za ribe, gmizavce i druge životinje?
Da je ovo video-intervju, gledaoci bi videli kako sam prevrnuo očima jer je to najbolja reakcija na pitanje šta smo sve prošli. Najtačnije je reći da smo prošli jedan klasičan balkanski put koji nije samo trnovit, već pun uspona, padova, razočaranja i lepih trenutaka. Konstantno radimo pod ručnom, u čudnim društvenim okolnostima koje ne možemo da promenimo i objasnimo, a u svemu tome mora da živi i da se nahrani 3.000 životinjica. Ovo je ujedno i azil za napuštene kućne ljubimce jer je više od 80 odsto naših životinja ovde udomljeno. One neretko dolaze u jako teškom stanju pa ih, zajedno sa kolegama sa Veteranskog fakulteta, vraćamo u život. U tome nam neizmerno pomažu dobri veterinari i biolozi.
Na koja ste dostignuća i uspehe posebno ponosni?
Postojala je vizija da prostor bude raspoređen po biotopima, odnosno da imamo životinje sa jedne teritorije poput Jadranskog mora, Dunava, Crvenog mora, ali i sa svih kontinenata. Posebno smo ponosni na to što smo, u direktnoj saradnji sa Zavodom za zaštitu prirode Srbije i Biološkim fakultetom, uspeli da formiramo izdvojen deo sa domaćim vrstama. To su poskoci, smukovi, žabe, šarani, somovi, krkuše, kornjače. Važno je da ljudi vide bića koja postoje ispod naših nogu. Mi to ne vidimo i, nažalost, sve ih više i više uništavamo iz neznanja, osionosti i takozvanih naših potreba.
Koliko je teško održati sistem finansiranja za akvarijum i tropikarijum? Da li je dovoljna samo ljubav, bez sistemske podrške?
Kada bih vam rekao da iskreno ne znam kako opstajemo, ne znam da li biste mi verovali. Ljudi me to često pitaju i u šali kažem da opstajemo pomoću trikova i crne magije, a svakako zbog velike ljubavi, profesionalizma, iskustva i dragim nam volonterima. Borimo se. Nekada dobijemo pomoć sa strane, ali ovde uglavnom sve radimo sami. Računi moraju da se plate na kraju meseca. Finansiranje je iz mnogo razloga sporno i, praktično, već godinama preživljavamo. Za vreme pandemije korona virusa dve godine nismo imali nijednog posetioca, a za to vreme smo hranili svih 3.000 životinja i plaćali petoro zaposlenih, uz minimalne subvencije države i pomoć pratilaca sa društvenih mreža. Stvoreni su veliki dugovi koji se vuku do danas. Prošle godine smo imali tešku situaciju jer je bio politički turbulentan period, održavali su se protesti, a i neke ulice u okolini i u centru su bile zatvorene.
Da li imate bilo kakvu podršku od institucija, odnosno da li vam na bilo koji način pomažu država ili Grad Beograd?
Oni razumeju, ali ne delaju. Načelno shvataju problematiku, ali na kraju sami plaćamo struju, doprinose i kirije. Ovo je naš resurs – resurs države Srbije i Grada Beograda – i jedini edukativni i turistički sadržaj i program ovog tipa u zemlji i okruženju. Ponudio sam državi i Gradu da učestvuje u svemu. Sa druge strane, kada spominjete institucije, morate da razumete da nas, malo po malo, hoće da izbace iz prostora bivše mesne zajednice 4. jul. Opština ne može da toleriše neplaćanja pa smo dobijali opomene. Toga je bilo nekoliko puta i sa teškom mukom i pozajmljivanjima smo to uspeli da kanališemo. Ipak, entuzijazam i profesionalizam svih ljudi koji pomažu je na najvišem nivou i zbog toga je sve lakše.
Kako bi bilo moguće unaprediti tu saradnju?
Voleli bismo da država Akvarijum prihvati na neki način, da zajedno proširimo priču i da sve bude proizvod naše, domaće realizacije i naših institucija, profesora i studenata koji sa nama već rade, ali u smanjenom obimu. Uvek apelujem da neko primeti naš i vaš Javni akvarijum i da kaže da bi to trebalo poboljšati i doterati.
Da li je gradu potreban akvarijum, odnosno kako to kaže javnost – delfinarijum, što je termin koji se ovih dana često koristi?
Kad neko kaže delfinarijum, to je potpuno pogrešna priča i nerazumevanje celokupne situacije. Nikada nisam čuo da je trebalo posebno da se pravi delfinarijum, štaviše čuo sam suprotno. Čuo sam da je trebalo da se pravi u okviru Ekspo kompleksa i mislim da je to odloženo. Da li je potreban akvarijum ili ne? Dođite i pogledajte našu knjigu utisaka. Pogledajte kako deca i ljudi reaguju. To je odgovor na pitanje da li je akvarijum potreban iz aspekta edukacije dece i ljudi, i iz aspekta naučne zajednice. Verujem da je više nego potreban jer naša naučna zajednica nema mogućnost da prati i posmatra različite vrste riba i biljaka osim u svojim prostorijama. Zato dolaze kod nas. Kako će izgledati naš akvarijum treba da odredi stručna zajednica u kombinaciji sa ozbiljnim iskustvom koje postoji, a ne Turci niti bilo ko sa strane. Turci će da grade i da odu, a tu sutra treba da rade naši stručnjaci i mladi biolozi, ljubitelji prirode i volonteri.
Dakle, vidite potrebu za akvarijumom?
Da, vidim potrebu i radujem se tome da se nešto lepo desi kod nas. Voleo bih samo da se napravi na pravi način, u skladu sa našom kulturom i prirodnim bogatstvima, da bude korisno budućim generacijama i građanima svih slojeva i kategorija. Ljudi su pogrešno shvatili da to treba da bude samo atrakcija. Ovde treba da se napravi edukativan prostor za sve slojeve društva. To će svakako biti i atrakcija i magično mesto jer ljudi nesvesno i svesno vole vodu, prirodu i životinje, ali prvenstveno će biti korisno za našu naučnu zajednicu i celokupnu javnost, posebno za decu, koja su naše najveće blago, naša budućnost i uzdanica o kojima treba brinuti na svim nivoima.
Ponovo smo na terenu edukacije, to je, dakle, fokus?
Tako je. Moramo edukovati decu, ali i građanstvo. Ako se pravi neka zgrada, ne mogu da se unište potoci samo zato što je neko smislio da se mašinama pređe preko vode. Dakle, bilo bi lepo da se ovo podigne na viši nivo, jer kada Javni akvarijum i tropikarijum Beograd preživljava sa minimum novca, zamislite šta bi bilo ukoliko se investira na višem nivou, na pravi način, sa pravim ljudima, stručnim i iskusnim, koji su zaista poštovani u regionu i ovom delu sveta.
Dosta građana se buni zbog budućih projekata, postoje različiti stavovi, pa se čini da je to rezultat i loše komunikacije sa građanima. Previše je nepoznanica. Šta vi mislite o tome?
Postoji jako velika diskomunikacija, kao i veliki antagonizmi u društvu. Pomenuli smo delfinarijum. Takvi projekti postoje u svetu, ali mi smo mali da bismo to pravili u našoj zemlji. Jednostavno, nemamo resurse, a ni potrebe. Po mom mišljenju, to je neetična priča i nisam za to da to bude kod nas. Ljubitelj sam prirode, podvodni sam fotograf i snimatelj i ne bih voleo da neko osećajno, svesno biće živi u takvim uslovima. Priča oko delfinarijuma neće proći i čvrsto verujem da je završena. Antagonizmi su kod nas jaki, idemo u krajnosti, što je skopčano sa pogrešnim ocenama i procenama poput onih kada je neko izjavio da je ovaj javni akvarijum zapušten, a sami vidite da nije. Mi samo imamo stare stvari, pod, plafon, stare zidove i toalete, ali je sve čisto i upotrebljivo. Moje iskustvo pokazuje da je ovako nešto potrebno našim građanima. Nemam nikakvu dilemu jer živim to više od 12 godina, skoro čitavog svog života.
Koje su vaše naredne akcije?
Evo, već sada mogu da najavim da 1. maja imamo tradicionalno “Prvomajsko gušterisanje”, kada se deca i odrasli druže sa zmijama i gušterima, iznose ih na sunce i rešavaju svoje strahove. Dođite i vi. Svi vaši čitaoci su pozvani. Moramo da naučimo da čuvamo prirodu jer tu lekciju definitivno nismo još naučili.
