Beograd nije zaslužio da ga pretvore u Las Vegas

Spomenički urbicid – nova je sintagma beogradske javnosti. Nastala je povodom učestalih primera nedoličnog odnosa gradskih vlasti prema gradu, onima koji u njemu žive i prema uspomenama koje bi ti spomenici trebalo da sačuvaju. Postavljanje pa ubrzo potom i uklanjanje spomenika Juriju Gagarinu na Novom Beogradu najnoviji je primer te pojave o kojoj retko ko priča u pozitivnom kontekstu.

Sagovornica „Vremena“ Irina Subotić je Beograđanka i jedan od retkih autoriteta o ovoj temi.

„VREME„: Reč „spomenik“ podrazumeva trajnost, a „urbicid„- uništavanje. Kako vama zvuči taj spoj?

IRINA SUBOTIĆ: Moglo bi da se protumači da spomenici koji se sada podižu u Beogradu i širom Srbije govore da se radikalno menja duh gradova, kao što će Beograd na vodi promeniti strukturu grada i to na različitim nivoima: ne govorim samo o tehničkim i pravnim pitanjima nego o onome što će nastati zbog džentrifikacije, zbog naglog naseljavanja, zbog promene vekovne siluete grada. Sve je to takođe urbicid. Sva ta brza, velika menjanja grada najčešće se dešavaju bez pravih, kvalifikovanih planova, bez mišljenja stručnjaka, bez institucija koje bi trebalo da budu odgovorne za sudbinu grada. Sada se sa nizom novih spomenika dešava isto što i sa velikim konstrukcijama poput Beograda na vodi. To znači da se grad ubija sudarom palanačkog tradicionalizma i neoliberalne ekonomije koju, po rečima Borislava Stojkova, donose belosvetski investitori. U urbanizmu se tačno zna kolikim procentom modernizacije jedan grad sme da se menja kako bi sačuvao svoju suštinu. Nedavno je predsednik države objavio da će Beograd dobiti još 54 fontane. Ako će sve biti kao fontana na Slaviji, sa svim tim bojama i melodijama, Beograd će postati pravi Las Vegas. On to nije zaslužio.

Šta ljudima koji prolaze, koji posmatraju spomenik, znači spomenik?

Zavisi koji gledate. Ako gledate Spomenik knezu Mihailu na Trgu Republike, prepoznaćete renesansnu tradiciju koja postoji od vremena Andrea del Verokija. U Beogradu je firentinski vajar Enriko Paci 1882. pobedio na međunarodnom konkursu spomenikom koji je svojim porukama govorio o veličini vladara, njegovim uspesima u oslobađanju srpskih gradova, o evropskoj orijentaciji i značaju koji je on pridavao kulturi. Važno je i mesto na kojem je spomenik podignut – ispred Narodnog pozorišta koje je knez Mihailo sagradio kao jednu od prvih reprezentativnih ustanova srpske prestonice. Pomenuću i jedan od najznačajnijih, monumentalnih belega Beograda, Meštrovićev Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu: Marijana, simbol Francuske Republike, stilizovana u duhu art dekoa, svojim širokim pokretom simbolizuje velikodušnu, gotovo bratsku pomoć koju je Francusku ukazala Srbiji tokom Prvog svetskog rata i posle njega, najpre vojno, a potom školovanjem mladih, o čemu govore reljefi na spomeniku.

U tom kontekstu možemo se pitati: kakvu poruku šalju i kakva je današnja kultura spomeničkog nasleđa? Na primer, krajnje konzervativni, besmisleni i sa umetničkog stanovišta bezvredni spomenici piscu staljinističke himne Azerbejdžana Uzejiru Hadžibeju u Novom Sadu ili u Beogradu azerbejdžanskom diktatoru Hejdaru Alijevu, staljinističkom pesniku Kazahstana Džambilu Džabajevu, ruskom caru Nikolaju II, kineskom filozofu Konfuciju – sve su to znaci naše aktuelne političke stvarnosti, daleko od vrednosnih sistema koji obeležavaju našu kulturu i sa kojima ni na koji način ne možemo da se identifikujemo.

Po kojim kriterijumima se sada biraju rešenja planiranih spomenika? Budući spomenik Stefanu Nemanji, na primer, izabran je međunarodnim konkursom, pobedilo je rešenje ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova.

Prvo treba reći – ko odlučuje kome će se i gde podići spomenik: odlučuje predsednik države. Kao i za spomenik Zoranu Đinđiću, i za spomenik Stefanu Nemanji odluka je doneta jednoglasno – jednim neprikosnovenim glasom. Istina, spomenik se nekoliko puta šetao od jednog, drugog, trećeg mesta – što je već dokaz da mesto nije bitno, a to je zato što Nemanja nije bitan za Beograd: on jeste osnivač dinastije Nemanjića, ali srpska država u njegovo vreme nije obuhvatala Beograd. Zanimljivo je da odbori – ako uopšte postoje odbori za podizanje spomenika – odlučuju kakav spomenik treba dići: nefigurativan za Đinđića, figurativan za Nemanju. Sve to pokazuje krajnji voluntarizam, pokazivanje moći i odsustvo svesti o vrednostima današnjice koje bi trebalo da bude naša ostavština za budućnost. Prva nagrada za spomenik Nemanji dodeljena je ruskom vajaru, druga kineskom: nemojte me pitati za kriterijume. Meni sve to lični na ogroman nesporazum, nerazumevanje da smo u drugoj deceniji 21. veka i da vladaju palanački (ne)ukusi, primitivizam i neznanje koji kič proglašavaju za umetnost. Nadam se da se taj spomenik ipak neće podići.

Ko u tome učestvuje, ko to dozvoljava?

Nije mi jasno ko u tome učestvuje i čija je reč odlučujuća. Pominju se i neki ugledni ljudi koji verovatno s dobrim namerama tome pristupaju, ali ne mogu da verujem da su saglasni da se to u njihovo ime radi. Problem je i sa sprovođenjem odluka pojedinih konkursnih komisija ili žirija. Navešću primer konkursa za spomenik Milutinu Milankoviću koji je rađen pod vrlo dobrim uslovima i sa odličnim članovima žirija. Prva nagrada je dodeljena zanimljivom rešenju vajara Dušana Petrovića: rastezanje prostora inspirisano Milankovićevom teorijom o širenju kosmosa. Međutim, odbor ili udruženje koje je raspisalo konkurs odlučilo je da se odbije prvonagrađeno rešenje i umesto toga ispred Opservatorije, u kojoj je veliki naučnik radio, postavi Milankovićeva glava. Sigurna sam da takav spomenik nikome ništa ne znači. Sve je obezvređeno: ceo konkurs, svi članovi žirija, svi nagrađeni, nova ideja spomenika…

Kako se odlučuje, s kojim motivom, ko treba da dobije spomenik u Beogradu? Imao se utisak da je motiv postavljanja spomenika Borislavu Pekiću stranačko nadgornjavanje.

Apsolutno sam protiv svih spomenika koji liče na grobljanske – bilo ko da ih diže. Razume se da je i tu politika odigrala svoju ulogu. Primera imamo svuda oko nas. Jedan od takvih neprimerenih je i spomenik Borislavu Pekiću, koji je zaslužio da se slede njegove ideje izrečene u izvanrednim knjigama i borbi za višeglasje, slobodu, demokratiju, pravičnost i ljudska prava. Ali, ne vidim da se njegove ideje danas cene. Naprotiv: ponovo živimo godine koje jedu skakavci, a njegov spomenik na onoj beloj prljavoj osnovi stepenica na Cvetnom trgu bez cveća tužno deluje kao da on prosi.

Isto je i sa Nikolom Teslom: on ima tri spomenika u Beogradu. Pored izvanrednog Kršinićevog ispred tehničkih fakulteta i onog na Novom Beogradu, Tesla Drinke Radovanović na aerodromu je srećno skriven među grane, da se ne brukamo predstavljajući ga slabašnog, uplašenog, disproporcionisanog, kao od krpe napravljenog. A da odista cenimo Teslu, ne bismo se otimali oko njegove urne, već bismo je, zajedno sa celokupnom njegovom neprocenjivom zaostavštinom stavili u pravi, veliki muzej, dostojan njegove veličine i svih njegovih dostignuća. Umesto toga, njegov mali muzej ne može da prikaže ni deseti deo njegovih pronalazaka kojima je zadužio čovečanstvo i koje publika iz celog sveta želi da upozna. I to je veliko nerazumevanje kulture, nauke i nepoštovanje ličnosti.

Šta vi mislite o spomeniku Zoranu Đinđiću?

Mrđan Bajić, autor nagrađenog spomenika Zoranu Đinđiću, jedan je od naših najboljih vajara koji se nikada nije upustio u izradu tradicionalne spomeničke figure jer ni on ne veruje da to danas ima ikakvog smisla. Ideja za Đinđićev spomenik je bogata simbolima, što može da bude u izvesnom smislu opasno jer se može tumačiti na različite načine. Opasnost predstavlja i primena nove tehnologije koja treba da emituje glasove – ne znam da li smo mi tome dovoljno dorasli.

Najveći problem sa spomenikom Đinđiću je, međutim, mesto gde treba da bude postavljen. On treba da bude u modernom Beogradu, novom delu grada, tamo gde je bulevar njegovog imena, jer je Đinđić imao viziju moderne, nove, prosperitetne Srbije, a činjenica da je jedno vreme stanovao na Studentskom trgu – apsolutno je irelevantna. Ponoviću predlog profesora Ljubomira Gligorijevića da se na tom mestu, ispred Beogradskog univerziteta čiji je osnivač, postavi najlepši spomenik koji postoji u Beogradu – spomenik Dositeju Obradoviću, izvrstan rad Rudolfa Valdeca. On bi bio u pravom dijalogu sa Njegošem Sretena Stojanovića. Želela bih da verujem da se neće suštinski menjati Studentski trg, jedna od najlepših urbanističkih i arhitektonskih celina starog Beograda, sa fakultetima i muzejima, Kolarčevom zadužbinom i Kinotekom, nad rimskim termama i kastrumom koje treba istražiti i koliko god je moguće sačuvati, a ne uništavati ogromnom garažom. Evo jednog primera, sasvim različitog od spomenika Jurju Gagarinu koji nije prošao nikakve procedure. Pre desetak godina, Mrđan Bajić je zajedno sa Jelicom Radovanović i Dejanom Anđelkovićem napravio nacrt jednog nežnog spomenika za Park Jelene Šantić, nekadašnji Neimarski park. Fondacija Jelene Šantić je obezbedila pare od jednog švajcarskog donatora sa željom da to ne bude samo spomenik Jeleni, već obeležje svima koji su nestali, otišli, umrli tokom teških ratnih godina. Spomenik je višeslojan – obraća se i nama koji želimo da sačuvamo memoriju na određene ljude, a istovremeno i mera naše brige prema njima. Obeležje je u formi orhideje koja može da opstane sama, dobro sačuvana, zaštićena i obezbeđena, ali joj je potrebna i naša pažnja! Ideja o spomeniku je prošla kroz sve opštinske i gradske procedure, a kada je došlo do realizacije – naišle su takve nepremostive, svakodnevne tehničke, a pre svega finansijske prepreke, tako da je Fondacija odustala da se u ovom času podigne spomen-obeležje. A kada će – to niko ne zna. Čekaće neka druga, srećnija vremena…

Pomenuli smo spomenik Juriju Gagarinu, jedan od komičnih detalja naše svakodnevnice.

To je jedan od dokaza da se spomenici podižu bez ikakvog reda i sistema – kome treba, kako i gde da se podižu. A i šta će nam red kad može onaj ko ima para da kupi spomenik, čak i preko interneta, ili primi na dar. I da podiže bez poštovanja uobičajene procedure. Ima desetine Gagarina koji treba da se poseju po celom svetu, što znači da je i u Rusiji promenjen odnos prema spomenicima kada se oni štancuju serijski, dakle nemaju umetničku vrednost. A neznanje, amaterizam, primitivizam prilikom postavljanja tog spomenika samo su u ovoj aferi izbili u prvi plan.

Ako se u Beogradu podignu i spomenik Zoranu Đinđiću i spomenik Slobodanu Miloševiću, šta će to da govori o nama?

Za Miloševića znamo kakvu je politiku vodio, koliko ratova izgubio, koliko žrtava je bilo, znamo da su milioni ljudi zbog toga raseljeni, unesrećeni, Beograd je za njegove vlade unakažen. Jednom rečju – znamo da je on jedan glavnih nosilaca mračne strane naše skorašnje istorije. Za pojedince je on žrtva, ali sam sigurna da ga istorija neće opravdati. Prema tome, apsolutno nemam razumevanja za podizanje spomenika Miloševiću, kao što neću imati ni za Nedićev spomenik ako revizionisti istorije budu hteli da ga podignu.

Kako to da, osim u Muzeju Jugoslavije, u Beogradu nema spomenika Titu?

Tito je vrlo dobro osećao svoju apsolutnu vlast širom zemlje, pa mu spomenici nisu bili potrebni. Biće da je smatrao dovoljnim što svaka institucija ima njegovu sliku, fotografiju ili bistu. U Muzeju Jugoslavije, gde je njegov grob, čuva se njegova bogata zaostavština, za koju postoji veliko interesovanje; sve se to istražuje, predstavlja i objavljuje. I to je svojevrstan spomenik. Inače, u kratkotrajnom periodu posle oslobođenja vladala je čvrsta doktrina socijalističkog realizma kada su podizani mnogi spomenici kao svedočanstva pobede nad fašizmom i izraz vere u svetlu budućnost komunizma zahvaljujući radnicima i seljacima, industrijalizaciji i elektrifikaciji. Sa otvaranjem Jugoslavije prema svetu, i umetnost dobija nove konotacije, menja se njena forma, a socijalistička suština ostaje ista. Takvi spomenici, razvejani po celoj Jugoslaviji, bili su najbolje svedočanstvo da je ostvarena određena sloboda izražavanja, tim pre što je Tito u više navrata izražavao svoj animozitet prema modernoj, tačnije apstraktnoj umetnosti. Uprkos tome, veliki memorijalni prostori sa određenom koncepcijom genius loci, s novim materijalima i odnosima prema spomenicima, širom Jugoslavije podizali su se sve do kraja 1970-tih godina, mnogi su tokom 1990-ih doživeli razaranje, posebno u Hrvatskoj, a danas su predmet posebnih izučavanja i kod nas i u svetu jer taj socijalistički modernizam spada u posebnost na koju moramo biti ponosni. Radi se o velikim kompleksima Vojina Bakića, Dušana Džamonje, Bogdana Bogdanovića, Draga Tršara, Miodraga Živkovića, Ranka Radovića i mnogim drugim, danas gotovo zaboravljenim prostorima, ali ipak sačuvanim. S druge strane, u jeku Titovih govora protiv modernizma, zidao se Muzej savremene umetnosti arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović – odraz visokih ideala savremenog stvaralaštva, a zgrada tadašnjeg SIV-a, sada Palata Srbija, dobila je takođe početkom 1960-tih godina vrhunska dela naših najboljih slikara, vajara, grafičara, mozaičara, tapiserista i sl. Ta zaokružena celina je, na sreću, do nas došla u dobrom stanju da svedoči o nameri osvešćene kulturne politike jedne velike države koja je želela da sebe predstavlja i kroz kreativnost i slobodu izraza, a ne samo kroz nesvrstanost i samoupravljanje, antikolonijalizam i antifašizam. I Olga Jevrić je od pedesetih godina radila svoje velike apstraktne skulpture kao spomenike, ali do danas nisu nigde postavljeni, verovatno su bili suviše radikalni, a možda i tehnološki opasni za slobodan prostor. Tek sa velikim krizama osamdesetih godina, a posebno u devedesetim, dolazi do kraha svih širokih ideja u umetnosti, gubljenja orijentira i javljanja parcijalnih interesa, retrogradnih stavova, okretanja nacionalističkim i religioznim temama, i razume se – zvanična umetnost, tačnije ona umetnost koju podržavaju država i njeni organi, prati te promene, kao lakmus papir.

Spomenici Titu, zbog figuralnosti, pripadaju umetnosti prošlog vremena. Spomenik Nemanji će biti figuralan, kao što su uglavnom i svi koji su postavljeni u ovom veku. Otkud to vraćanje nekadašnje mode?

Ubeđena sam, kao istoričarka umetnosti, da je figurativan spomenik danas ispražnjen od značenja. Nema nikakvu poruku. Ne može se kolo istorije vratiti unazad, u 19. vek. A 20. vek je imao četiri ideološke matrice za četiri totalitarna režima: za komunizam i socijalistički realizam u Sovjetskom Savezu i njegovim kolonijama, za nemački nacizam, za španski frankizam i italijanski fašizam. Svi su oni koristili figurativnu umetnost za sprovođenje svoje moći i svoje vlasti. Posle iskustava avangardi i raznih oblika modernizma, sasvim je retrogradno gledati u prošlost: već sto godina umetnost ima druge izvore, druge aspiracije i inspiracije. Ali, nažalost, u mnogim društvima, pa i u našem, savremeni tokovi umetničkog stvaralaštva nisu prihvaćeni, nema razumevanja, nema edukacije koja bi pomogla da se taj jaz između stvaraoca i publike premosti.

Kakvi su spomenici današnjice?

Rade se na konceptualnoj osnovi; istražuje se suština određene ličnosti, događaja ili pojave kojoj se posvećuje neki memorijal. Na primer, jedan od najlepših memorijala je u Atlanti, posvećen Martinu Luteru Kingu. U parku su ruže koje on spominje u svojim čuvenim govorima, citati njegovih misli i poruka; nigde nema njegovog lika, ali zato postoje tri velike zgrade. U jednoj je prikazan njegov život, ispunjen borbom protiv rasizma a za potpunu jednakost stanovništva; u drugoj je njegovo nasleđe i aktuelnosti u svetu vezane za ljudska prava, a treći deo je najuzbudljiviji. To je auditorijum za decu i mlade gde oni uče o ravnopravnosti, o ljudskim pravima, o pravima dece. Tu se govori protiv oružja, nasilja i ratova; o svemu čemu je Martin Luter King bio posvećen. Isto je i sa uspomenom na Anu Frank u Amsterdamu. U kući gde se godinama krila i pisala svoj dnevnik, sačuvan je autentičan ambijent koji deluje vrlo uzbudljivo. A pored te zgrade je Fondacija Ane Frank koja je takođe edukativna ustanova za mlade gde uče o zlu koje su izazvali nacizam i rasizam. Pomenuću još samo spomenik princezi Dajani u Kensingtonskom parku, pored dvorca u kojem je živela. Samo rečica teče po zelenom travnjaku i naglo nestaje, kao što je njen život prestao da postoji. To je omiljeno mesto mladih i dece. I Beograd se Đoki Vještici odužio jednim takvim vegetalnim spomenikom, na platou ispred Beograđanke i Studija B gde se on borio za lepši i čistiji Beograd.

Kako biste ocenili spomenike Beograda?

Pored pomenutih spomenika, na Kalemegdanu je panteon naših umetnika, naučnika, znamenitih ljudi. Od šezdesetih do kraja sedamdesetih godina bila je česta akcija postavljanja modernih, često apstraktnih skulptura po parkovima. Među najzanimljivim je spomenik Moši Pijade, rad Branka Ružića ispred zgrade Politike ili spomenik Nadeždi Petrović u Pionirskom parku, rad Angeline Gatalice. Onda je zavladala kriza, posebno devedesetih godina, ali tada su se pojavile brojne tradicionalne biste raznim vojvodama, generalima, crkvenim ocima i državnicima, da ne spominjem 2000. kada je Mira Marković podigla Večni plamen, apsurdni fašistički spomenik u znak „pobede“ nad NATO-om. Mislim da Beograd dobija uglavnom ružne, loše, neadekvatne spomenike, kao što je onaj Gavrilu Principu u Finansijskom parku i Aleksandru Puškinu u parku kod Vukovog spomenika, ili loše postavljeni – kao što je Takovski ustanak u ulici Kneza Miloša.

Beograd ima veliki dug prema žrtvama nastradalim u logoru na Starom sajmištu: više od sedamdeset godina od kraja Drugog svetskog rata čeka se da se ti prostori strave i užasa dostojno obeleže, da to postane mesto zajedničkog sećanja na sve nestale u Holokaustu. Nadam se da nije daleko dan kada će se ta obaveza ispuniti.

Šta može struka da uradi protiv spomeničkog urbicida? I da li radi?

Svi su nezadovoljni, svi vide i osećaju da država ne funkcioniše kako valja, ali se to jedva čuje. Retki su mediji koji pišu o realnoj situaciji kod nas. Javna rasprava o Beogradu na vodi je tako prošla bez prihvatanja ijedne primedbe, a bilo ih je na hiljade. I dalje se o svim netransparentnostima i pogrešnim procenama u vezi sa tim svakodnevno po neko javi, ali niko ko treba da reaguje ne haje. To je pitanje velike moći, vladavine jačeg, osornosti, ličnih interesa, odsustva kompetencija i odgovornosti ustanova. Inicijativi Ne da(vi)mo Beograd pridružilo se na demonstracijama desetine hiljada ljudi, a onda smo proglašeni za neprijatelje koji ne žele da Beograd bude lepši. Vrlo malo ljudi se uključuje – verovatno su jedni demotivisani, drugi uplašeni, treći pronalaze svoje interese pa se povlače. Civilni sektor nije dovoljno povezan. Očevidno je da smo i mi u velikoj krizi, a potreban je jak građanski pokret, jer samo masovnost građana može da utiče na promene. Volela bih da vidim jedan takav pokret koji ne bi dozvolio da se skaredni spomenik Nemanji podigne u Beogradu, baš kao što su žitelji Meksiko Sitija naterali gradske vlasti da uklone spomenik Alijevu koji im je Azerbejdžan poklonio.