Begunci od zakona i kako ih privesti

„Osumnjičeni u bekstvu“, „počinilac krivičnog dela nedostupan organima gonjenja“, reči su koje često prate vesti iz crnih hronika. Poslednji takav slučaj koji je privukao pažnju javnosti je istraga protiv osumnjičenih za učešće u ubistvu navijača francuskog fudbalskog kluba Tuluz Brisa Tatona. Od trinaest osumnjičenih, u bekstvu su Đorđe Prelić i Dejan Puzigaća i za njima su raspisane poternice, a njih dvojica se sumnjiče da su organizovali napad na francuske navijače. To što su u bekstvu baš „organizatori“ nije čudno. U svim oblastima kriminala, „izvršioci“ mnogo lakše padaju nego krupnije zverke, čije skrivanje obično traje mnogo duže.

Bekstvo počinilaca krivičnih dela koji ranije nisu imali kriminalni dosije najčešće je kratkog daha. Možda je najbizarniji primer na ovim prostorima Milan Koprivica, vozač Delta banke, koji je 6. marta 2002. opljačkao čak 5,6 miliona evra koje je dovezao iz filijale te banke u Šapcu za Beograd. U trenutku kada su radnici banke odneli deo novca, on je rekao policajcima da ide po gorivo, a zatim je pobegao sa novcem u kamionu. Koprivica je istog dana sa prijateljima Danilom Jovanovićem i Markom Milovanovićem otišao kod rođaka u selo Biljevac kod Užica, gde je već sutradan uhapšen.

Za razliku od „amatera“, iskusni kriminalci ozbiljnije organizuju svoje skrivanje. O tome se, doduše, ne sazna u javnosti mnogo čak ni kada dopadnu zatvora – veze i jataci se čuvaju za druge prilike. Posle predaje Milorada Ulemeka Legije u maju 2004. godine, on sam je tvrdio da se 14 meseci krio u sopstvenoj kući, mada su do tada regionom kružile vesti da je viđan po Zapadnoj Hercegovini i drugim krajevima bivše Jugoslavije. Inostranstvo, i bliže i dalje, za mnoge kriminalce je najsigurnija luka.

Miloš Oparnica, direktor Nacionalnog centralnog biroa (NCB) Interpola Beograd, za „Vreme“ kaže: „Kada postoji informacija da je lice u inostranstvu, ta informacija se dostavlja sudu koji traga za navedenim licem, sud dostavlja potrebnu dokumentaciju policiji koja kompletira korisne podatke – otiske, fotografiju, identifikaciona dokumenta koja lice koristi… To sve dolazi kod nas i Ministarstvo pravde daje saglasnost. Nakon toga se sam čin raspisivanja međunarodne poternice meri minutima, a poternica se istog sekunda vidi u svim zemljama na koje se odnosi.“

Prostorno važenje poternice Interpola je različito od slučaja do slučaja. Neke važe samo za susedne zemlje, neke samo za Evropu, neke za ceo svet, ali postoji i mnogo drugih modaliteta. Ako neka poternica važi samo za susedne zemlje, a postoji saznanje da se lice nalazi, na primer, u Austriji, NCB Interpola može zahtevati od Ministarstva pravde saglasnost da se prostorno važenje poternice proširi i na tu zemlju.

STANJE NA TERENU: Samo raspisivanje poternice Interpola, ma koliko ozbiljno zvučalo, ne znači i da će osoba koja se na toj poternici nalazi biti automatski uhapšena u zemlji u kojoj se nalazi i deportovana u zemlju koja je traži. Javnost je često zbunjena činjenicom da su, posle gromoglasnih objava da su se neka poznata imena našla na poternicama, ta lica u određenim zemljama nastavila da žive bez problema. Najpoznatiji primeri su Mirjana Marković i Marko Milošević, supruga i sin pokojnog Slobodana Miloševića, koji mirno žive u Rusiji iako su njihova imena na poternicama Interpola od 2003, odnosno 2007. godine. Nezvanično, oboje su u Rusiji dobili azil. Na poternicama su i Slobodan Radulović, bivši direktor C marketa (kao zemlje u kojima se nalazi pominju se Španija, Crna Gora), Bogoljub Karić (Rusija, Crna Gora, Kosovo…), Zvezdan Terzić, bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije (Crna Gora)…

Stanko Subotić Cane je uhapšen u Moskvi u aprilu 2009, ali je pušten zbog navodne zastarelosti postupka o švercu cigareta za koji je optužen pred Specijalnim sudom u Srbiji. Njegovo hapšenje i izručenje prethodno je odbila Švajcarska. Jezdimir Vasiljević, bivši vlasnik Jugoskandika, uhapšen je 4. aprila 2009. po srpskoj poternici u Holandiji, ali je 19. oktobra pušten iz ekstradicionog pritvora.

Miloš Oparnica smatra da je važno naglasiti da su odluke, poput one o puštanju na slobodu Stanka Subotića, isključivo odluke sudskih organa. „Policija raspisuje poternice, hapsi i dovodi. Policija Rusije je uhapsila Stanka Subotića i mi smo zadovoljni zbog toga. Time je misija i nas kao nacionalnog biroa i organizacije završena. Sudska odluka je doneta na osnovu propisa u Rusiji, a nigde u svetu policija ne tumači i komentariše, a kamoli da može da utiče na sudske odluke, pa tako i u ovom slučaju.“ Oparnica kaže i da svaka država suvereno odlučuje da li će određena međunarodna poternica biti u njihovom nacionalnom sistemu, što je jedini pravni osnov da se neko uhapsi. „Česta je situacija da imamo saznanja da se neka osoba sa poternice nalazi u nekoj državi, ali postoje neki razlozi zbog čega ta država ne postupa po zahtevu. To mogu da budu pravni razlozi, da se krivično delo za koje je neko u Srbiji optužen ne smatra krivičnim delom po zakonu te zemlje, razlozi mogu biti i politički, verski…“

U nekim zemljama regiona dobijanje državljanstva je efikasan način da se pobegne od pravde, a Branimir Glavaš, koji je od zatvora u Hrvatskoj utekao u Bosnu, najpoznatiji je primer. U našoj zemlji državljanstvo ne može dobiti lice za kojim je u trenutku podnošenja zahteva raspisana poternica u državi koja sa Srbijom ima ugovorni status o dvojnom državljanstvu.

I dok se navedena lista „poznatih“ uglavnom tereti za kriminal finansijske prirode, drugu grupu čine oni koji su u bekstvu jer su osuđeni ili se sumnjiče za ratne zločine, ubistva, šverc droge… Dvojica najpoznatijih na poternicama raspisanim po zahtevu Haškog tribunala su Ratko Mladić i Goran Hadžić. Bar deo istine o tome kako i gde su se skrivali će se verovatno saznati tek kada (i ako) budu uhapšeni, poput Radovana Karadžića, koji je godinama živeo u Beogradu kao lažni iscelitelj Dragan David Dabić.

„MOST WANTED„: Zvanična lista „najtraženijih osoba“ ne postoji, ali potraga za teroristima koji su izazvali smrt više lica, kriminalcima koji su izazvali veliko uznemirenje javnosti, poput Zemunskog klana koji je to učinio ubistvom premijera Đinđića i brojnim drugim krivičnim delima, licima optuženim za najteža klasična krivična dela kao što su ubistva i šverc droge, za policiju su ipak najbitnija.

Od oko 400 lica za kojima se traga po međunarodnim poternicama iz Srbije godišnje se uhapsi između 40 i 50, a najmanje deset su osobe koje su optužene za ubistva. Samo hapšenje i kasniji postupci, međutim, opet zavise od pojedinih država. „U jednoj državi imamo trenutno locirana i u postupku četiri lica optužena za krivična dela ubistava. A imajući u vidu da je u toj državi veoma komplikovana procedura izručenja, čekamo njihovo izručenje već nekoliko godina“, kaže Miloš Oparnica.

Među najtraženijim beguncima iz Srbije, koji su na poternicama Interpola, još od 12. marta 2003. su pripadnici Zemunskog klana Miloš Simović, Sretko Kalinić, Vladimir Milosavljević, Ninoslav Konstantinović i Milan Jurišić. U bekstvu su i Željko Maksimović Maka, Nikola Maljković i Vladimir Jakšić Karlos, optuženi za ubistvo policijskog generala Boška Buhe 10. juna 2002. Željko Maksimović nikada nije ni bio uhapšen, za razliku od Maljkovića i Jakšića, koji su uhapšeni pa pušteni posle prvobitne oslobađajuće presude Specijalnog suda. Vrhovni sud je poništio tu presudu, ali novo suđenje ne može da počne jer su trojica pomenutih u bekstvu. U bekstvu su i Dobrosav Gavrić i Milan Đuričić, osuđeni za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, Milenka Mandića i Dragana Garića, u beogradskom hotelu Interkontinental 15. januara 2000. godine.

Načini na koji se begunci od zakona skrivaju su različiti. U slučaju bekstva u neku drugu zemlju, neophodno je da begunac ima lažne dokumente koji će mu omogućiti putovanje, kao i nekoga ko će mu omogućiti da u toj državi ima sklonište. „Onaj ko beguncu obezbedi sklonište ima neki interes – ili pare, ili ceni sklonost, sposobnost begunca za ubijanjem, obijanjem ili nečim trećim. Osim toga, veliki broj naših ljudi živi u inostranstvu, pa postoje rodbinske veze i veze stečene kriminalom“, smatra Oparnica i dodaje da ljudi koji pobegnu iz Srbije sa malo novca i slabo pripremljenim terenom bivaju veoma brzo uhapšeni.

NAČINI HAPŠENJA: Razrađeni sistemi međunarodne saradnje danas olakšavaju hapšenja begunaca od zakona. S jedne strane su korisne informacije od strane onoga ko je poternicu raspisao, s druge strane su međunarodne baze podataka lica i dokumenata za kojima se traga, i te baze podataka su dostupne policiji. Miloš Oparnica kaže da Interpol nije taj koji hapsi, već da samo omogućava preduslove i sisteme. „Sve informacije koje dobijamo su informacije od područnih policija, ljudi koji rade na terenu i ljudi koji tim informacijama vladaju. Naše je samo da te informacije kolektujemo, obradimo, prosledimo, i kao rezultat imamo hapšenje.“ O konkretnim metodologijama i načinima na koji se pronalaze lica u bekstvu se javno ne govori, da se ne bi na taj način „edukovali oni kojima su iznenađenja namenjena“.

Miloš Oparnica smatra da će revoluciju u broju hapšenja izvršiti takozvani evropski nalog za hapšenje i pristupanje Srbije Šengen sistemu. „Mogućnost provera će biti deset puta veća, sve će biti u sistemu i biće omogućeno da i srpski državljani budu isporučeni iz Srbije u drugu državu gde su izvršili krivična dela, neće biti zaštićeni činjenicom da naš ustav ne dozvoljava njihovo izručenje.“ Osim toga, očekuje se da će nova, biometrijska dokumenta značajno smanjiti mogućnost falsifikovanja i suziti prostor beguncima od zakona.