Bauk nezaposlenosti kruži jugom Srbije

“Od ljudi koje poznajem, trećina više ne živi u Leskovcu. Ljudi iz svake druge kuće u mojoj ulici otišli su u inostranstvo”, kaže za “Vreme” Marko Anđelković iz Leskovca, bivši radnik fabrike “Džinsi”, koja je 2023. godine zatvorila pogon u ovom gradu.

Marko je za “Džinsi” radio do 2021. godine, ali mnogi njegovi prijatelji ostali su u ovoj fabrici do njenog zatvaranja. Tada je oko 700 ljudi izgubilo posao, a o zatvaranju fabrike obavešteni su cirkularnom SMS porukom.

“Imao sam prilike da vidim tu poruku. Pre toga se pričalo da je firma u ogromnim dugovima. Kada je počela da kasni plata, ljudima se upalio alarm. Iako su zvanične informacije rukovodstva bile da će proizvodnja biti normalizovana, znalo se da nije tako i među radnicima se o tome javno pričalo. Ali prvo zvanično obaveštenje bilo je SMS poruka o tome da se firma zatvara”, priča on.

Turska fabrika je zvanično otišla u stečaj u septembru 2023. godine. Posle 12 godina poslovanja, “Džinsi” je napustio Leskovac sa ogromnim dugovanjima, kako prema lokalnoj samoupravi, tako i prema radnicima. Manje od dve godine kasnije zatvara se još jedna fabrika na jugu – ovog puta u Nišu. Kompanija “Beneton” najavila je zatvaranje pogona u tom gradu, čime će bez posla ostati više od 900 radnika. Treba ipak naglasiti da italijanski modni brend odavno ima problema sa poslovanjem, a pogon u Srbiji nije izuzetak; pre Srbije, bez “Benetona” su ostale Hrvatska i Turska.

PROBLEMI U DRUGIM FABRIKAMA

Tek što je vest o zatvaranju “Benetona” prozujala Srbijom, sa juga je stiglo još loših vesti. Niški “Džonson elektrik” ponudio je sporazumni raskid ugovora određenom broju radnika – mediji pišu o njih 300 – a takvi sporazumi nude se i u leskovačkoj “Juri”, kao i u “Aptivu”.

“Kompanija nudi plaćeno odsustvo i opciju sporazumnog raskida ugovora, uz odgovarajuće otpremnine od 400000 dinara ili 350000 dinara, kako bi zaposleni koji odluče da prekinu radni odnos imali fer naknadu”, saopštila je leskovačka “Jura”. Kao razlog naveli su smanjenje prodaje za 45 odsto u odnosu na prethodnu godinu.

U “Juri” u Leskovcu zaposleno je oko 3000 radnika, a sličan broj zapošljava i “Aptiv”. Iz Samostalnog sindikata ove fabrike saopštili su da je i njeno rukovodstvo počelo da nudi zaposlenima sporazumne raskide ugovora o radu.

“Moj brat je dobio sporazumni raskid ugovora sa ‘Aptivom’, uz određena sredstva. I mnoge moje kolege i prijatelji već četiri-pet meseci ne rade u ‘Juri’”, kaže Anđelković.

“Vreme” je kontaktiralo “Aptiv” kako bi proverilo ove navode, ali do zadatog roka nismo dobili odgovor.

NEIZVESNA SUDBINA RADNIKA

Kada je pre manje od dve godine zatvoren “Džinsi” u Leskovcu, radnicima su obećani poslovi u drugim fabrikama. Jedna od njih je “Aunde”, otvorena mesec dana kasnije uz subvenciju od 4,89 miliona evra, kako je kasnije otkrila “Nova ekonomija”. “Aunde” ipak nije mogao da preuzme sve bivše radnike “Džinsija”, već je zaposlio njih 304, navedeno je u saopštenju nakon otvaranja.

Ako se broju od 900 ljudi iz “Benetona” koji će ostati bez posla doda 300 onih iz “Džonson elektrika” koji bi im se mogli pridružiti – što ova kompanija za sada negira, ali navodi da bi se problemi sa kojima se suočava auto-industrija mogli odraziti na njihovu kompaniju – to znači da će u prvoj polovini godine samo u Nišu bez posla ostati 1200 ljudi. I to ne računajući niški pogon “Jure”, odakle su saopštili da za sada ne razmatraju nuđenje sporazumnih raskida ugovora kao u Leskovcu, iako se i oni suočavaju sa padom prodaje.

Šta će se desiti sa svim ovim ljudima? Da li će i ovog puta, poput kompanije “Aunde”, kao spasilac uskočiti neki debelo subvencionisani investitor? Za sada, najave o investitoru-spasiocu ostale su na nivou obećanja. Nakon što je odjeknula vest o zatvaranju “Benetona”, Niš je posetila ministarka privrede Adrijana Mesarević. Na sastanku sa gradonačelnikom Dragoslavom Pavlovićem i predstavnicima najvećih kompanija na teritoriji tog grada govorilo se o mogućnosti da deo radnika “Benetona” preuzmu postojeće kompanije, navelo je Ministarstvo.

Da li je neka od kompanija to prihvatila, nije saopšteno.

foto: jugmedia

ZATVARANJE SUBVENCIONISANIH FABRIKA

Nije “Aunde” jedini koji je dobio novac od države. Mnoge od fabrika koje su pokupile svoje mašine i napustile Srbiju subvencionisane su iz republičkog budžeta – primer je turski “Džinsi” s početka ovog teksta, koji je 2011. dobio 1,75 miliona evra od Srbije. Uz to, “Džinsi” je 2013. godine oslobođen plaćanja takse od 55000 evra za uređenje gradskog građevinskog zemljišta. Prema podacima iz finansijskih izveštaja, samo u poslednjih pet godina poslovanja “Džinsija” na račun te kompanije uplaćeno je 4,4 miliona evra na ime premija, subvencija, dotacija, donacija i sličnih stavki.

A kada je “Džinsi”, opterećen dugovima, napustio Leskovac, deo zaostalih plata turske fabrike isplaćen je iz Fonda solidarnosti – odnosno iz budžeta, to jest novcem srpskih poreskih obveznika.

Italijanski “Beneton” dobio je manju subvenciju od 9000 evra podsticaja po zaposlenom 2013. godine, dok je “Džonson elektrik” dobijao toliko novca iz državne kase da je došao u situaciju da deo novca mora da vrati. Naime, prema ugovoru iz 2013. godine, ova kompanija je od Srbije trebalo da dobije ukupno 19,2 miliona evra podsticaja, isplaćeno u četiri jednake rate. Posle nekoliko aneksa ugovora, “Džonson elektrik” je do danas ispunio uslov samo za prve dve rate, a obavezao se i da najkasnije do 31. decembra 2024. godine državi Srbiji vrati gotovo milion evra.

GODINE MRMOTA

Kada se sve uzme u obzir, Srbija godinama proživljava isti scenario. Pošto je subvencionisani “Džinsi” napustio Leskovac, došao je “Aunde” da vadi kestenje iz vatre. Manje od dve godine kasnije, kada “Beneton” najavljuje zatvaranje svog pogona, ponovo se šuška o nekom novom stranom investitoru koji bi preuzeo radnike italijanske kompanije. Ima li kraja začaranom krugu i koliko je isplativo neprestano dovoditi strane investitore koji neretko pokupe mašine i odu čim ponestane budžetskih sredstava?

Ekonomista Saša Đogović za “Vreme” kaže da postoji nekoliko alternativa trenutnoj politici subvencija. Veliki problem je netransparentni sistem crne kutije, koji izaziva sumnju da je i ova oblast generator korupcije.

“Nemamo jasno definisanu industrijsku politiku. Subvencije su u redu, ali one treba da budu transparentno definisane, sa jasnim pravilima igre, a trebalo bi ih usmeriti ka visokotehnološkim industrijama, koje traže kvalitetniju, stručniju i plaćeniju radnu snagu. Na taj način bismo i izvozili proizvode više jedinične vrednosti”, navodi Đogović.

On objašnjava da je tekstilna industrija radno intenzivna delatnost koja seli kapital tamo gde će imati najniže troškove radne snage. Srbija je u početku ispunjavala te uslove, ali s vremenom rastu minimalac i prosečna zarada, a troškovi rada se povećavaju i raste cena struje.

“Zato u toj branši dolazi do procesa dezinvestiranja”, ističe Đogović. S druge strane, on navodi da su problemi u fabrikama poput “Jure”, “Aptiva” i “Džonson elektrika” delom posledica problema na evropskom tržištu.

“Važna su ulaganja u startapove i u komercijalizaciju tih ideja, kako bi Srbija kroz inovativne proizvode mogla da nastupa na međunarodnoj tržišnoj utakmici, a da to ne budu samo sirovine i poluproizvodi”, navodi Đogović, naglašavajući i da bi država trebalo da u većoj meri ulaže u energetsku infrastrukturu kako bi ispratila potrebe za većom količinom električne energije.

“EPS je godinama kaskao sa razvojem obnovljivih izvora energije, u toj oblasti smo imali neblagovremene investicije, zbog čega smo često uvoznici struje. Prošle godine je sa Amerikancima napravljen ugovor o izgradnji solarnih elektrana, to je dobar potez i mora da se pohvali”, ističe Đogović.

POTRAGA ZA BOLJIM ŽIVOTOM

U Nišu je prošle godine počela da radi austrijska fabrika kranova “Pfalinger”, koja je dobila 4,6 miliona evra u subvencijama, a do 2027. trebalo bi da ima 375 zaposlenih. Do naredne godine bi u tom gradu trebalo da se otvori italijanski “Ariston”, proizvođač električnih aparata za domaćinstvo. Ova kompanija je od Srbije dobila čak 22,2 miliona evra, a u obavezi je da do 2027. zaposli 300 radnika.

Da li će ove fabrike preuzeti deo radnika “Benetona” ili drugih radnika koji su u riziku od gubitka posla zbog problema u automobilskoj industriji? Gradonačelnik Niša je nagovestio tu mogućnost ali, za sada, bez zvaničnih potvrda.

Da li će i kada doći do značajnijih promena u industrijskoj politici, nije poznato. Sve ukazuje na to da državni i lokalni funkcioneri nastavljaju po starom. A dok do korenitih promena ne dođe, radnici sa juga Srbije ostaju jeftina radna snaga.

“U Leskovcu se uglavnom radi za goli minimalac. Uz to, neizvesnost tera lnajbolje jude iz firme. Ljudi ne žele da rizikuju egzistenciju čekajući da bude bolje”, kaže bivši radnik “Džinsija” Marko Anđelković.

Možda se i on pridruži komšijama koje su otišle iz Srbije da tragaju za boljim životom.

“I brat i ja smo dobili hrvatske radne dozvole. Jedna dobra ponuda deli me od toga da odem”, zaključuje Anđelković.