Bata brani SPS

Kandidat socijalista za predsednika Srbije Velimir Bata Živojinović stigao je u valjevski kraj, kako nego oslobodilački, kako nego a i šire, tačno na dan oslobođenja, tačno 15. septembra, tačno ove godine. Doš’o pravo na pomen onima koji su streljani od fašističke ruke. Onda, kako nego u koloni, kako nego s drugovima, kako nego u automobilima, kako nego s razapetim, malo je reći razapetim, kako nego s razvijorenim partijskim zastavama, otišao u partijsko sedište. Tu priseo, pa nastavio, pravac Osečina, kako nego u koloni, kako nego s raspištoljenim zastavama.

I bi Osečina, partijsko sedište, još uza stepenice Milomir Minić se interesuje šta je s bazenom koji su socijalisti izgradili parama „iz zemljotresa“. I bi sala za sastanke, nekoliko aktivista, neka bude desetina, još toliko onih iz kolone, jošte jedna desetina, malo li je za četu, partijska zastava na zidu, uramljen Slobodan, i on na zidu, mesto za radno predsedništvo, govornica uvijena zastavom, dva mikrofona. Uđe Bata, sede na mesto, sede Minić, sede predsednik Osečine. Predsednik Osečine uze da ima čast da u ime socijalista Podgorine pozdravi Velimira, naglasi da je na lokalnom nivou naša partija na vlasti.

Pa ustade Velimir, visok, visok, a nešto bled, reče da neće ništa novo reći, i, kao što je red, pređe na plan i program. Ovi na vlasti su sami sebe srušili, sad je trenutak da se uzme prva poluga vlasti, mesto predsednika Srbije. Ako to urade, a što ne bi, onda će uzeti i ostalu vlast i videti šta će s privredom, zdravstvom, školstvom… Aktuelna vlast je osetila gde je opasnost, pa je krenula da razbija SPS, ništa manje nego je njihovog cenjenog člana Bana ubacila u njihove redove, kasno su to otkrili, mada je Sloba davno rek’o da je Bane peta kolona, i šta će, smenili su Bana, tikva je pukla. Sve je to DOS platio, ali nije znao da Bane nema pečat, i šta da kaže, oni su ga, pa Bana, preboleli, i on je politički mrtvac.

KO RAZMIŠLJA I BRINE: Šta se onda desilo. Desilo se da su u međuvremenu stigle lažne vesti iz Haga, i to ne na organe, nego na one oko Mire, stigle lažne vesti da se smene Baki, Milomir, i ostali. Šta da rade, Slobodan im se ne javlja, a oni onima oko Mire ne veruju. Oni, čak, dovode u pitanje njihov odnos prema njemu, njihovu ljubav, čak su ih blokirali da ih on ne zove, ne mogu da mu jave da mu oni rade o glavi. Eto, tako je, a oni jedini razmišljaju, oni jedini brinu o njemu i plaćaju sve to što njega košta i Mirin put plaćaju, i to parama koje pozajmljuju u inostranstvu. Oni sve daju, a doveli ih u situaciju da se brane od Slobe. Slobodan rek’o da neće da se kandiduje, i on, kao rezerva rezerve, postao kandidat za predsednika. Onda javili da Slobodan javlja da glasaju za Šešelja, za Šešelja, to mu ne ide u glavu, pa Šešelj je prvi tražio da se Sloba i Crvena veštica pošalju u Hag. I sad neizvesnost, i biće neizvesnost sve dok se Slobodan ne javi i kaže: „Podržavam Batu“.

Posle petog oktobra su opali, ali su sad svi zajedno, svi zajedno pate, i patiće dok ne dobiju izbore, neće oni da se svete, neće oni, štono jedan kaže, i kad te budem veš’o, nemoj da misliš da ti se svetim, neće oni tako, Amerikanci su shvatili šta se ovde dešava i daju im šansu da mirno preuzmu vlast, mirno, hemijskom i flomasterom. Napraviće pravu Srbiju, s pravom demokratijom. I na koga on može da računa, na socijaliste, isključivo, to mu je najveći adut, dobro, računa i na one koji ga poznaju, zato mu je slogan: „Znamo se“. Računa i na mlade, miliciju, na sve ponižene i uvređene. A šta rade drugi, na koga oni računaju. Koštunica je rasturio Jugoslaviju, sad hoće i Srbiju, kažu da Labus računa na 500.000 glasova nacionalnih manjina, kako kad nije ni nacionalna manjina, pripada grupi naroda koga nema…

Hvale se silnom stranom pomoći, gde su te pare, sve propalo, u vladi ima stranaca, ima Srba, ima Hrvata, pa ambasador u Sloveniji Hrvat, DOS bi odavno propao da u vladi nisu njihovi ljudi, koji to rade profesionalno, koji su bili i biće njihovi. Oni će novom diplomatijom da stvore novu državu, šta bi on radio, pružio bi ruku Amerikancima, i rekao, ‘ajde da razgovaramo, poštujte nas, jeste veliki po veličini, ali mi smo veliki po duši, sve će biti diplomatski, nećemo ih čačkati. Tako će biti sa svetom, a sa Evropom, šta Evropa, to što će reći nije za javnost, samo za drugove, jesu li čuli za onaj bal u Nemačkoj sa milion i po pedera, je l’ to Evropa, ako će u Evropu otići će na Ravnu goru i poslati im 100.000 četnika, to bi im bio zadnji put.

Kad je programski obradio sve teme, Bata drugovima poveri da je najvažnije da izguraju svog predsednika, uzmu vlast, onda će lako. I poveri im još jednu važnu stvar, da se ne stide Roma, ima ih 500.000, mana im je to što se ne zovu nacionalna manjina, ali su tu. Drugog kruga neće biti, desnica na srcu, naklon.

Pa se reče drug Milomir. Bata nije samo veliki glumac, to je uspešan čovek, iskusan političar, tri puta poslanik, kao predsednik Komisije za žalbe ispravio najviše nepravdi, razgovarao sa 150.000 ljudi, sve ima, od Srbije mu ništa ne treba sem glasova. Bata predstavlja program, Bata brani SPS, on je na čelu tog tima, odakle da krenu, oni moraju ponovo da se vrate na vlast. Šta ima da priča o DOS-u, hleb bio tri, sad 20 dinara, Bata je najbolje rešenje, to je najbolje za SPS i Srbiju. Ima pitanja, nema, sve jasno.

KO SE LJUBI, KO SE MAZI: Pravac Valjevo, pa u koloni, pa s isukanim zastavama. Zgrada SPS-a, u koju su socijalisti tek nedavno, i uz mnogo problema, pa i žrtvovanja, ušli. I to tek kad su Ivkovićeve pristalice dobrovoljno napustile zgradu. Vidi se, radilo se to na scenografiji, tabla SPS, gore „Obnova, razvoj, reforme“, još gore, uramljen Slobodan, desno Bata, na plakatu velikom ko bilbord, preko zvučnika, baš diskretno, Bajaga. U holu ispred sale Ganci orkestar, to se razvukli, odoše i gore, na sprat, pravo u rukovodstvo. Kad eto ti aplauza, eto ti Bate, eto Milomira, eto Milorada pa Vučelića, eto Milice pa Arežine. To sedoše, to najaviše Batu, to sve ustade, to uze da aplaudira, svi aplaudiraju, a najbolje Vučela, ne da aplaudira nego se aplauzom unosi kandidatu. Izađe, šta izađe, stade za govornicu predsednički kandidat Bata, kakav nego u odelu, kakav nego visok, visok, pa manje bled, reče se o problemima s drugovima, javljanju iz Haga, nožu u leđima, ali ima da pobedi u inat svemu. Šta da im priča kako je, kad znaju, korpa sve manja, glad, za sve treba, deci za džeparac, a nema, gleda, deca samo šetaju, ljube se, maze se, i ništa, ne mogu da se venčaju, nema, narod se pretvorio u stomak. Ovo što je na vlasti to se nakralo, to neće dati vlast bez krvi, ali oni neće tako, nego civilizivano, olovkom. Spas za sve je da uzmu vlast, jednu po jednu kariku. To bi aplauza, a najbolje aplaudira ko nego Vučela.

Pa izađe sami Vučela, kakav nego u odelu, i to kakvom odelu, prikopča se, pa to udari o socijalnoj pravdi i najvećem glumcu Jugoistočne Evrope. Pa se javi, čistom ijekavicom, Arežina Milica, kakva nego u crno obojadisana, raspuštene kose, raspuštenih perli, sva raspuštena. Kao član Izbornog štaba svečano izjavi da se, otkad je Bata tu, više ne oseća usamljenom. Jošte reče veliku sentencu, da ne kažemo mis’o? „Jedino što je pravo i što treba da traje, to smo mi“, i kako nego u to ime, kako nego čistom ijekavicom, sve pozdravi. Šta je onda bilo, pa Milomir, predsednik Odbora za organizaciju Šestog kongresa. Šta je Milomir rek’o, sve, i o ‘lebu i o masti, pa i o Bati, svi aplaudirali, a najbolje, zna se, Vučela. Ima pitanja, ima, izađe jedan u prvoboračkim godinama, izvadi ‘artiju – „Legenda o Valteru vaskrsnuće u modernoj verziji. Puno je klopki ispred, ali ja zamišljam da mu je automat još u rukama, i neka ga okrene gde treba. Napred druže Bato, do pobede, jer sad, u presudnoj bitki, braniš Srbiju“.